Mreže su prepune loših vesti, nešto što je nekad bio samo odeljak u novinama, sada je čitav sadržaj na mrežama. Ratovi, mrtvi i ranjeni, ukradene bebe, napušteni psi, bolesna deca… I sve to svi dele, toliko da odjednom imaš utisak da ništa više nije stvarno. I tako uhvatim sebe kako delim neki stori o napuštenom psu bez imalo empatije, prosto stečena navika, zadatak koji mi se dugi niz godina podrazumeva. Kad mi neko to prokomentariše sa tužnim smajlijem a ja uzvratim sa još tužnijim, odjednom se prepadnem – jesam li ja to oguglala na sranja koja se oko mene dešavaju? Da li sam toliko odrasla da sam prerasla sve ono što me je činilo čovekom? Nekad sam mislila da je dobro da oguglaš, da si onda stabilna, velika, jaka. Da sam slabić ako se rasplačem. Ali zapravo je baš suprotno. Nisam to do sada nikom priznala, ali uplašila sam se da sam postala ona osoba koju, kad dobije dete, odjednom ništa drugo u životu ne interesuje i ne pogađa.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 06. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
