“Nikada nismo propustili priliku da pogrešno odaberemo”: Tako je Milenko Savović govorio u intervjuu za Nedeljnik

0
Foto: Nedeljnik

Legendarni bivši košarkaš Partizana Milenko Savović preminuo je danas u 61. godini, potvrdio je košarkaški klub Partizan na zvaničnom tviter nalogu.

Milenko Savović je rođen 1960. godine u Trebinju, gde je i preminuo.

Savović je pre oko mesec dana primljen u bolnicu nakon problema zbog koronavirusa, a zvaničnih informacija o uzroku smrti još nema.

Svoju košarkašku karijeru Savović je počeo u Partizanu, u kome je proveo 12 godina i bio kapiten kluba. Nakon odlaska iz Partizana Savović je nastupao za Granadu i Vojvodinu.

Milenko Savović je bio direktor kluba kada je Partizan 1992. godine postao šampion Evrope.

Savović je sa Partizanom osvojio tri titule prvaka Jugoslavije, tri Kupa Radivoja Koraća i dva Kupa SFRJ.

Milenko Savović je nastupao i za reprezentaciju Jugoslavije sa kojom je osvojio srebro na Evropskom prvenstvu.

Novinar i urednik u Nedeljniku Branko Rosić je svojevremeno intervjuisao Milenka Savovića, a povodom odlaska legende jugoslovenske i srpske košarke objavljujemo intervju koji je Savović pre četiri godine dao za Nedeljnik.

Početkom osamdesetih se Milenko Savović dao videti na koncertima pank i novotalasnih bendova u SKC-u. Već tada je bio košarkaška zvezda Partizana, reprezentativac i sa visinom centra jednostavno nemoguće da bude nevidljiv i tada i kasnije na Akademiji. Bio je direktor tima KK Partizan koji je ostvario najveći uspeh srpske klupske košarke – titulu prvaka Evrope u Istanbulu. Godinama smo se družili, išli na koncerte i s vremena na vreme sam ga gnjavio za intervju, ali je bio nepopustljiv oko tog razgovora za novine jer ga mediji ne zanimaju. Meni je oduvek bilo zanimljivo da ga predstavim kao jedinstvenu pojavu – vrhunskog sportistu koji se odlično razume u rokenrol, producenta jedne pozorišne predstave, fakultetski obrazovanog čoveka. Ali bi se uvek “isprečila” Savovićeva skromnost jer je uvek voleo da bude “jedan od nas”, a nikako neki posebni tip.

A onda je popustio pa smo naše popodnevne kafe pretvarali u razgovore koje sam snimao da bi se čitav intervju završio onim čime ga počinjemo – epizodom na utakmici Zvezda-Fenerbahče u kojoj se na tapetu ružnog skandiranja našao njegov kum – Željko Obradović.

Kako si ti video ovu epizodu o kojoj se priča već tri dana – skandiranje navijača Zvezde Željku Obradoviću?

Zvezda je veliki klub i igra ove sezone fantastično. S druge strane imamo Željka Obradovića koji je naš najuspešniji trener. I onda se u trenutku desi jedna loša epizoda. Kad navijači Partizana skandiraju nešto lično protiv nekoga iz Zvezde, to mi takođe smeta i ne pravim u tome razliku. Nije Željko igrao prvi put protiv Zvezde u Beogradu. Dolazio je on i sa italijanskim i španskim klubovima, ali nikada nije bilo ovako. Da se ne lažemo, nikada sport nije bio samo sport. Mislim da su ljudi danas besni a preko sporta se ponekad brže i jasnije prepozna to stanje.

Kako si došao u Partizan iz Trebinja?

Moje prvo sećanje na basket je SP u Ljubljani 1970. Igrao sam ispred zgrade. Rade Aleksić, otac Srđana Aleksića koji je ubijen jer je branio muslimanskog druga, voleo je basket i počeo je da nas trenira. Imali smo pripreme u Sloveniji i bilo je zabranjeno da predstavnici klubova komuniciraju sa igračima. Zvoni telefon na recepciji i zovu me da izađem iz hotela. Uđem u kola, a u njima sede Ranko Žeravica i Đorđe Čolović. Bio je to poziv da pređem u Partizan. Posle toga je došao Šakota sa istim predlogom.

Vratim se kući i kažem ocu, a on “Dobro, ima vremena”. Kasnije zvoni telefon, pitaju me da li sam razmislio i hajde na zimskom raspustu da pređem. Pojavi se tadašnji trener Bosne – Bogdan Tanjević i kaže mi da računaju na mene, a imam i dva strica u Sarajevu. Kad su videli da hoću u Partizan, pretili su mom ocu da će da dobije otkaz, a on se branio: “Ne mogu da utičem na njega – kako on odluči, tako će biti.” I došao sam u Beograd, iz neke ušuškane sigurnosti u novi grad.

Posle odlaska Kićanovića i Dalipagića Partizan ulazi u krizu?

Tokom osamdesetih, kada odlaze Kića i Praja iz Partizana, bio je težak period u klubu. Mene je vadilo što sam igrao za mlađe ekipe.

Partizan je živnuo s povratkom Kiće u klub?

Kića je postavio sistem koji je važio sledećih 20 godina i na kojem je Partizan postao prvak Evrope. Prvo je konsolidovao finansijski klub. Doveo je najperspektivnije mlade igrače u Srbiji: Divca, Paspalja; Sale Đorđević je već bio u klubu i za njega se videlo odmah da je ekstra klasa. Kasnije je i Danilovića je doveo. A ostavio je par nas starijih igrača. Super je ukomponovao ekipu.

Kako je Dule Vujošević postao prvi trener?

Dule je bio pomoćnik Laletu Lučiću. Igrali smo jednu utakmicu, bio je 20. januar, znam jer je bila Laletova slava. Gubimo od Šibenke s dvadeset razlike. Na sledeći trening dolazi Kića. On nikada nije dolazio na treninge. Pomislimo: “Čim je došao brka, ovaj je gotov.”

Kaže Kića: “Sinoć smo kod mene imali sastanak, rešili smo da smenimo Laleta, ali nemam pojma koga da stavimo.”

Ja mu kažem: “Šta imaš da dovodiš nekog u januaru, u polusezoni, uzmi Duleta jer on ionako vodi treninge. Pitaj i Željka (Obradovića).”

I tako je Dule Vujošević postao trener i posle nekoliko meseci mi postanemo prvaci Jugoslavije. Sledeće godine, Liga Evrope i fajnal for u Ganu. To je bila velika škola za kasnije kad sam postao direktor i kada smo uzeli finale u Istanbulu. Imao sam privilegiju da radim sa najboljim trenerima – od Ranka Žeravice do profesora Aleksandra Nikolića od koga ne učiš samo basket već i život.

Zanimljivo je i kako je Željko Obradović prestao da igra i prešao u trenere.

Trebalo je da bude kapiten reprezentacije na Evropskom prvenstvu u Rimu. A sve se dešava u noći pre odlaska na to prvenstvo. Željko i ja sedimo u Klubu književnika sa ženama na večeri i dogovaramo se da nađemo klub u kome ćemo zajedno igrati sledeće sezone. Mi smo dugogodišnji prijatelji i kumovi. Tada nije bilo mobilnih telefona i izlazi kelner iz kuhinje i kaže mi: “Savo, telefon.” Na vezi je Kićanović i kaže: “Gde ste? Tražimo vas po celom gradu. Dođite kod mene kući.” Godinama unazad je Kića pričao da će Željko biti trener a ja da dođem na njegovo mesto. Ali nismo se nadali da će to biti brzo. I odemo i dogovorimo se s Kićom, ali postoji problem jer Željko treba da ode na aerodrom i kaže Dudi Ivkoviću da postaje trener.

Prilazimo aerodromu, unosi se oprema, mi bez torbi i Duda pita: “Gde ste vi?” Kaže mu Željko: “Postao sam trener Partizana.” Na to će Duda: “Ma ajde bre.” Ali onda ugleda Kiću i shvati da je ozbiljno. Voleo je mnogo Željka, i čestitao mu je.

U prvoj sezoni kao direktor Partizana došao si do najvećeg uspeha srpske klupske košarke i osvojio Evropu?

A počelo je baš teško jer je stigla zabrana da igramo u Beogradu. Potpisali smo ugovor oko televizijskih prava, ali je bilo pitanje gde ćemo da igramo? Ponudili su nam Španci Sevilju, La Korunju ili predgrađe Madrida. Računam – igramo domaću ligu, pa onda u Španiji kao domaćini, pa gostovanja. Mislim se gde da treniramo od tih svih putovanja? Jeftinije nam je da budemo u Madridu nego da putujemo iz Beograda. Svi su govorili: “Nemaju šanse u Kupu šampiona.” Niko nije verovao u nas. A mi smo postali vezani jedni za druge od tolikog vremena koje smo provodili zajedno. Bilo je naporno, ali s druge strane, živeli smo kao porodica.

Košarkaši su bitni za domaći rokenrol, pa je tako Radivoje Korać doneo prvi Bitlse u Beograd. Šta si ti donosio od muzike iz inostranstva?

Donosio sam svašta. Ali ne sećam se da sam doneo nešto prvi. Kad su se pojavili pank i novi talas, sve sam zaboravio i počeo sam samo to da slušam. Ofarbao sam zbog panka mali pramen kose u crveno. Dolazim na trening Partizana i trener me izbaci. Kaže mi: “Na šta ličiš, čoveče?!” Bilo je diskretno, ali morao sam da odsečem taj pramen. Tad mi je bilo krivo zbog toga.

Išao sam redovno na koncerte u SKC-u i svuda. Kasnije sam saznao da je Cane dolazio na utakmice Partizana. I Milena Marković, dramski pisac, pričala mi je da je dolazila. Bio sam razapet između košarke i hobija, ali stizao sam i jedno i drugo.

Prestao sam da izlazim na Akademiju krajem osamdestih. Bilo je suviše obaveza, a i činilo mi se da je zlatno vreme počelo da popušta. Došla je i neka mračnija atmosfera.

Da li si osećao da se menja zemlja?

U vojsci sam upoznao Ognjena Pribićevića. Bilo je nas trojica starijih vojnika i družili smo se. Bila je to 1987, vreme kada se dešava ona afera sa listom Student kada Mira Marković interveniše oko naslovne strane. I on mi je rekao da će doći do čuda i da se spremaju mračne stvari.

Kasnije se to pokazalo kao tačno, ali i dalje nismo znali da je to sve uvod u grozote koje će tek da se dese. Razočarao sam se i rezultatima prvih izbora u Srbiji.

Šta si mislio?

Mislio sam biće na sledećim izborima bolje, ali ispostavilo se da neće jer je neko spustio roletnu sledećih deset godina. Ali iskreno nisam očekivao da će to toliko da eskalira iako su sve činjenice govorile da će se to desiti. Od starta, kada je krenula ta spirala zla, mislio sam proći će.

Dešavale su se loše stvari i nikada nismo propustili priliku da pogrešno odaberemo.

Stigao si da produciraš i pozorišnu predstavu?

Bogdan Diklić je veliki partizanovac i veliki ljubitelj košarke. Dolazio je na naše utakmice i počeli smo da se družimo. Poznanstvo je prešlo u drugarstvo i na kraju smo postali kumovi. Period devedesetih, do 1996. i studentskih protesta provodili smo u Zvezdara teatru. Svideo mu se film “Poljubac žene pauka” i želeo je da uradi pozorišnu predstavu. Glumili su on, Gaga Nikolić, Ciga Jerinić, režiser je bio Egon Savin, a ja sam se pobrinuo za sponzore. Onda su počeli protesti 1996. i sva pozorišta su prestala da rade zbog solidarnosti sa protestom.

Kako ti izgleda sadašnje društvo?

Imam potrebu da sadašnjost ne merim prema sebi već prema meri mog deteta. Ona je bila državni prvak u plivanju. Na osnovu rezultata dobila je stipendiju i završila fakultet u Americi. Trenutno je u Beogradu i planira gde će da nastavi master studije. Moja dilema je šta da joj kažem kada ih završi. Da li da se vrati u Beograd? Ja bih voleo da ostane ovde, ali kako mogu da joj to kažem ako joj neko napolju ponudi nešto bolje?