„Nevidljivi Ukrajinac“ iz Marijupolja i put od 225 kilometara koji je prešao pešice: „Na mene su gledali kao na senku, imao sam dosta sreće“

„Cilje je bio da postanem nevidljiv“, rekao je Igor Pedin, 61-godišnjak koji je kao duh sa malom torbom namirnica i svojim psom Žu-žuom, terijerom starim devet godina, uglavnom pešice prešao put dugačak 225 kilometara od opkoljenog Marijupolja do Zaporožja koje kontroliše Ukrajina. Sada je relativno bezbedan.

Evropa ovakav poduhvat ne pamti od 1945. godine. Pedin je izbegao konvoje tenkova, oklopnih vozila i ruskih vojnika. To je značilo izbegavanje mina i prelazak porušenih mostova sa torbom i psom u rukama, gde bi pogrešan potez vodio padu od 50 metara i sigurnoj smrti. Morao je da prođe pored uništenih domova i uplakanih žena i muškaraca sa njihom pričama koje slamaju srce, a govore o smrti i patnji koju su preživeli i sa kojima će morati dalje da žive.

Pedin, bivši brodski kuvar, koji nije mogao da zna ništa od ovoga, uputio se u nepoznato. Na kraju priznaje da nije uspeo da postane nevidljiv, dok se priseća šta je sve video na svom putu.

„Možda nisam bio nevidljiv, ali sam imao dosta sreće“, rekao je dok su mu se suze slivale niz obraz, prenosi Gardijan.

Odluku da napusti Marijupolj doneo je 20. aprila kada su ruski vojnici došli do dela grada u kom je živeo i počeli da idu od vrata do vrata i pucaju po sopstevenoj volji.

Nije bilo mnogo toga zbog čega je vredelo ostati. Zalihe hrane i vode bile su oskudne, a ljudi su umirali na ulicama. Pedin se pripremio veoma pedantno. Spakovao je torbu, izmerio je i odbacio neke stvari kako bi težila 50, umesto 70 kilograma.

Prvi zadatak za Pedina i Žu-žua bio je da pređu pet kilometara i domognu se predgrađa Marijupolja. U postizanje ovog cilja on nije verovao previše.

Ruski vojnici su delili hranu i vodu očajnim ljudima čija su lica bila isprljana. Pedin je uspeo da se provuče kroz gužvu, izbegne kontakt sa vojnicima i izađe na put koji vodi ka Zaporožju.

„Njima sam izgledao kao vagabundo, bio sam ništavan. Bio sam prljav, a kuću sam napustio dok je bila ispunjena dimom. Kada sam izašao na auto-put, okrenuo sam se i rekao sebi da donosim pravu odluku. Rekao sam zbogom u trenutku kada se desila još jedna eksplozija, okrenuo sam se ponovo i krenuo na put“, rekao je Pedin.

Dok je putovao, pored njega su prolazile kolone oklopnih vozila čija je težina činila da se put trese. Prestravljenog psa je krio u kaputu dok ruska kolona nije prošla.

„Bio sam nevidljiv za njih. Na mene su gledali kao na senku“, priseća se Pedin.

Prvo se uputio ka gradu Nikolsku koji je 20 kilometara udaljen. Dok je stigao do prvih kuća, postalo je veoma hladno i pao je mrak.

„Video sam čoveka ispred kuće. Pozvao me je na piće i rekao da je upravo sahranio svog sina i da želi da popijemo u njegovo ime“.

Pedin je prestao da pije pre 15 godina, ali nije mogao da odbije. Popio je dve čaše votke, dok je njegov novi prijatelj ispraznio bocu.

„Rekao mi je da su mu Rusi ubili 16-godišnjeg sina 3. aprila, kada mu je šrapnel odbrubio glavu. Nakon što je nestao, tražio ga je nedeljama u Marijupolju. Kada je konačno našao grob, Rusi su mu rekli da će morati da ga iskopa ukoliko želi telo. Rekao mi je da je želeo da se ubije tada“.

Pedin je spavao na kauču te noći i rano ujutru krenuo ka Zaporožju.

„Čim sam napustio grad naleteo sam na rampu, a na njoj su bili Čečeni. Prišla su mi dvojica i pitala me gde idem i odakle sam, kao i da li sam prošao filtracioni logor. Nakon toga je komandir pozvao nekoga i pojavio se kombi kojim su me vratili u Nikolsk ispred zgrade koju su opasali žičanom ogradom“.

Nakon što je Žu-žua zavezao za stub i ostavio svoju torbu, Pedin je odveden na drugi sprat.

„Ruski oficir je seo preko puta mene i pitao me gde idem. Slagao sam i rekao da imam čir i da moram u Zaporožje gde imam zakazan pregled. Rečeno mi je da se skinem do pojasa kako bi se uverili da li imam neke tetovaže. Pronašli su modricu na ramenu i optužili me da posedujem pušku. Komandir mi je onda rekao da mu dosađujem i da bi možda trebalo da me prebije. Nakon što sam odgovorio da uradi kako želi, odveden sam u drugu prostoriju gde su sedele četiri žene sa kompjuterima koje su skenirale moje otiske prstiju i fotografisale me“.

Izdat mu je dokument takozvanog Ministarstva spoljnih poslova Narodne republike Donjeck. Bio je slobodan da napusti područje i vraćen je pred rampu sa svojim psom i torbom.

Nakon dva sata čekanja Čečeni su ga odvezli do sledećeg sela Rozivke. Međutim, na putu ka narednom mestu, ponovo su ga presreli.

„Odjednom su me zaslepele baterijske lampe. Šest vojnika je vikalo na mene da podignem ruke uvis. Naredili su mi da se skinem do pojasa i ispraznili su moju torbu. Bilo je veoma hladno. Naredili su mi da ih pratim i odveli su me do Doma kulture gde se nalazilo sedište njihovog štaba“.

Nakon što je dobio večeru, poslat je u sobu sa čeličnim krevetom u uglu. Rečeno mu je da ako pokuša da ode u toku noći da će biti upucan, ali da je slobodan da nastavi svoj put narednog dana.

Prošunjao se pored uspavanih čuvara sledećeg jutra i klimnuo glavom jedinom koji je bio budan. Hodao je 14 sati tog dana do naredne rampe gde je ponovo pretresen. Vojnici su ga uputili u jednu malu napuštenu kuću u kojoj je mogao da prespava. Put je nastavio sledećeg jutra kada je sunce izašlo.

„Video sam čoveka koji me je pitao odakle sam i kada sam mu rekao da sam iz Marijupolja, on je pozvao svoju suprugu da mi iznese hranu. Dali su mi hleb, luk, prženu svinjetinu i krastavac. Insistirali su i ja sam nastavio dalje posle toga“.

Iako iscrpljen, predstojala mu je najveća prepreka. Most koji je trebalo da pređe je bio srušen.

„Možete da prevarite ljude, ali ne i srušeni most“, rekao je.

Konstrukcija mosta je i dalje bila na mestu, pa je iskoristio grede da pređe na drugu stranu. Prvo je prešao sa torbom, a onda se vratio nazad po psa, koji je hodao po gredi iza njega.

„Uspeli smo“, uzviknuo je kada su došli na drugu stranu i mogli da nastave put.

Na sledećoj rampi je spavao na stolici sa Žu-žuom ispod svog kaputa. Ujutru mu je rečeno da put ne može da nastavi trasom koji direktno vodi do Zaporožja, već da mora da pronađe drugo rešenje. Drugi put vodio je preko dva brda.

„Pas jednostavno nije mogao dalje. Morao sam da se popnem prvo sa torbom, a kasnije da se vratim po njega i ponesem ga ka vrhu. Rekao sam mu da ako ne krene da ćemo obojica umreti. Popeo se na sledeće brdo“.

Nakon što je dobio instrukcije od meštana u mestima kroz koje je prolazio našao se na raskrsnici i nije znao kuda dalje. Tada mu se sreća ponovo osmehnula.

„Naišao je kamion i ja sam viknuo da sam iz Marijupolja. Vrata su se otvorila. Vozili smo se dva sata kroz krivudave puteve i ništa nismo progovorili. Nikada sam ne bih uspeo da nađem put. Na rampi je čovek rekao samo dve reči i pustili su nas da prođemo“.

Pedin je ubrzo video ukrajinsku zastavu na sledećoj rampi, gde su vojnici proverili vozačeva dokumenta i pustili ih da prođu.

„On me je ostavio u centru Zaporožja pored šatora. Nije mi rekao nijednu reč tokom putovanja, ali mi je dao novac u vrednosti od 30 funti. Na kraju mi je poželeo sreću. Razumeo je sve, a u tom slučaju nije ni bilo potrebno da išta kaže“.

Pedin je ušao u šator prepun volontera. Upitan je da li mu je potrebna pomoć i potvrdno je odgovorio.

„Nakon što sam rekao da sam došao iz Marijupolja, jedna žena je počela da viče svima odakle sam i naglašavala da sam to došao pešice. Svi su u tom trenutku stali. Pretpostavljam da je to bio moje trenutak slave“, zaključio je svoju ispovest Pedin.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 539), od 12. maja