“Nemam ja drugog oružja sem reči… Nemoj nikad da ratuješ s crkvom”: Tako je govorio mitropolit Amfilohije u velikom intervjuu za Nedeljnik

Mitropolit Amfilohije preminuo je ovoga jutra. U aprilu 2018. u Podgorici, posle liturgije na Duklji, ispričao je svoju životnu priču za Nedeljnik. Objavljujemo taj tekst

0
Foto Igor Pavicevic

“Ovde se, kažu, Sveti Jovan Vladimir oženio”, kaže nam mitropolit Amfilohije dok pokazuje na kamen.

Na drevnoj Duklji smo, kraj Podgorice. Na ostacima, viševekovnim ruševinama, ranohrišćanske svetinje gde su stolovali prvi naši episkopi od šestog veka.

Nedelja je.

Vladika crnogorsko-primorski sa sveštenstvom služi liturgiju na otvorenom, na Tominu nedelju.

Po svetovnom, dnevnopolitičkom kalendaru bila je to u Crnoj Gori još jedna – Milova nedelja. Pošto je Milo Đukanović ubedljivo pobedio na izborima za predsednika Crne Gore.

Mitropolit Amfilohije, jedan od najuticajnijih episkopa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, napunio je u januaru, na Božić, 80 godina.

Nekoliko meseci smo se dogovarali o intervjuu u kom bi govorio o svojim životnim iskustvima.

I posle ove liturgije, mitropolit Amfilohije nam je ispričao svoju životnu priču. Otkako je upisao bogoslovsku školu, do današnjih dana. Pričao nam je i o svim svojim vezama sa političarima – a to je, ispostaviće se, nezaobilazna tema kada se sagledava njegov život – još od kad mu je komunistički prvak Crne Gore Blažo Jovanović skinuo slamnati šešir kao mladiću, pa do poslednjih medijskih napada od srpskih ministara koji su reagovali na njegovu izjavu kako bi predsednik Vučić mogao da se odrekne Kosova.

To što je na taj dan bilo glasanje za predsednika u drugoj njegovoj državi, u kojoj je takođe doživljen kao opozicija, samo na ovaj intervju dodaje, možda i nepotrebnu, simboliku.

Tek, narodu se na Duklji Amfilohije obratio rečima da i “danas na izborima glasaju za ono što je večno, a ne za ono što je prolazno”. Dok smo razgovarali, još nisu bili poznati (ili smo se pravili da ne znamo) rezultati izbora.

Na početku intervjua pitali smo ga šta je to večno, a šta je to prolazno kada se dođe pred glasački listić.

“Zna se šta je večno. Večan je Bog i vera u Boga. Večan je ovaj hleb života koji smo danas ovde pripremili, telo i krv Hristova. I sve ono što se sabiralo kroz vekove oko tela i krvi Hristove.

Sila i vlast su prolazni i glasa se za njih. Nekad ovako, nekad i onako. I danas neka se glasa, neka svak glasa po svojoj duši, po svome shvatanju. Ali blago onima koji glasaju za ono što je večno i neprolazno i one koji su svedoci toga večnoga, a ne nosioci svojih prolaznih interesa, ideja i ideologija”, rekao nam je.

Doživljavaju vas kao opoziciju prema vlastima u Crnoj Gori, a nedavno ste imali i medijski okršaj sa predstavnicima vlasti u Srbiji. Kako je to biti opozicija u dve države?

Crkva je, a i ja sam, uvek bila opozicija lažima, obmanama, prevarama, demonskoj sili, zlu, mržnji, bratoubistvu… Crkva je svojim prisustvom i svojom mišlju protiv toga. Ona je pozicija za sve ono što je dobro i časno danas, i u Evropi i u svetu, a posebno ovde kod nas. Međutim, nažalost, ovde kod nas su ostale posledice bivšega komunizma. Što reče jedan od ovih koji su stvorili ovu sadašnju vlast u Crnoj Gori – mi smo neokomunisti. A ja pridodajem, ovi neokomunisti, pogotovo u Crnoj Gori, od komunizma su odabrali ono što je došlo glave komunizmu, a to je bezbožništvo i duh otimanja i bratoubistva.

Velika ideja komunizma je apostolska ideja. Uzmite dela apostolska, prvim hrišćanima sve je bilo zajedničko. Prodavali su sve, davali su svi jedni za druge i niko nije oskudevao. Međutim, kad su počeli da manipulišu, prodali su pa su zadržali za sebe, a apostol Petar im kaže: čekaj, je li vas neko na silu naterao da prodajete? Nije. Onda, ako ste obećali Bogu, ispunite po božijem. Shvatilo se tada da ne može na silu baba u raj.

A to je komunizam, veliku ideju, izvorno hrišćansku sveljudsku ideju, pokušao nasiljem, tiranijom i ubistvima da nametne. Milioni ljudi su stradali da bi se stvorio novi čovek i novo čovečanstvo.

Sad ovi neokomunisti, posebno u Crnoj Gori – a pomalo mi se čini da po duhu ni ovi srbijanski nisu daleko od toga – namesto da se vrate nečemu na čemu je stvarana istorija ovoga naroda skoro 15 vekova (ako idemo do cara Konstantina, i 17 vekova), oni sad imaju neke svoje interese.

Dobro, imaju oni to pravo. I Milošević me je u svoje vreme smatrao opozicijom. Ja jesam u ono vreme svirao u pištaljke 1996. godine, sa studentima u Beogradu. Danas više ne koristim pištaljke, ali nemam ja drugog oružja sem reči. Moje oružje je reč. Ja kažem tu reč sa ljubavlju i poštovanjem prema svima, ali pre svega s ljubavlju i poštovanjem prema onom što je večno i što je neprolazno, prema božijoj istini. U imenu božijem je sud i pravda, kako kaže Sveti Petar Cetinjski.

Pričate o komunizmu. U vreme najtvrđeg odnosa komunističkih vlasti prema Crkvi i religiji vi ste upisali bogoslovsku školu. Kako je došlo do toga?

Došlo je do toga blagodareći mome čestitome ocu Ćiru Radisavljevom. On je mene podstakao i vaspitao u tom duhu. Predlagao je i mojoj starijoj braći. Međutim, bilo je takvo vreme, oni nisu, a ja prihvatim taj njegov predlog.

I evo, do danas, ostao sam, hvala Bogu, veran tome.

U to vreme, kada je majka bila mnome noseća i sa mojim ocem 1937. išla peške na poklonjenje od Morače do Svetog Vasilija Ostroškog, pa kad se vratila otuda, moj đed koji ju je mnogo voleo – bio je sam, imao je sina jedinca, a ona mu napunila kuću decom – joj kaže: „Nevjesta, ako to što nosiš bude muško, to će biti moj pop.”

To je meni majka kazala kad sam bio na kraju studija.

Pita me: „Šta ćeš ti sad, dijete?”

Kažem: „Idem u kaluđere.”

Još nisam bio rešio, ali sam to kazao.

Kaže ona: “Nećeš, ne dao Bog, ti u kaluđere, šta ćeš u kaluđere?”

Rekoh: “Slušaj, imaš još šest sinova i dvije kćeri, pa će ti oni potomstvo roditi.”

“Bogumi, majci je milo od svakoga”, kaže majka. “A i znaš šta je tvoj đed rekao.”

I tek mi je onda to kazala. Kažem ja: “Mama, ima pop ženjen i neoženjen…”

Ispostavilo se ovako, hvala Bogu.

A da li ste osećali pritiske države i Udbe tih godina?

Imao sam mnogo nevolja. Bio sam smatran, kako kažete, opozicijom od 1953. godine, evo čitav život.

Zbog toga sam morao da idem u inostranstvo. A s mukom sam išao. Prvo mi nisu davali pasoš. Jedva sam uspeo, i to preko nekih udbaša, mojih rođaka, koji su mi to omogućili, da odem u Švajcarsku, pa u Rim, Grčku… Jednom sam bacio pasoš. Bio sam deset, dvanaest godina lasse passe, što se kaže. Bio sam bez pasoša. Bio sam tako u Grčkoj, posle u Francuskoj. Posle sam tražio da se vratim i vratio sam se.

To je bilo zaista gonjenje jedno. Sećam se, imali smo to i na fakultetu. Ja sam bio predsednik studenata našeg Bogoslovskog fakulteta, pa su bili neki iz Udbe koji su pokušavali, a mnoge su i zavrbovali u to vreme. Čuli ste za ovog u Crnoj Gori, Dedeića, takozvanog mitropolita te lažne sekte plemensko-partijsko-ideološke koju su ti neokomunisti stvorili. Oni su vrbovali ljude, pogotovo u vojsci. Tako su i ovoga zavrbovali, tako da je on ostao do danas da služi Udbi. On je sad prihvatio da bude neki lažni mitropolit i skuplja oko sebe te otpatke naše crkve i stvara svoju sektu, ali narod je to već prozreo i ta stvar je propala. Nema nikakve sumnje, bez obzira na to što ima podršku ove vlasti.

Od devedesetih ste dolazili u kontakt sa raznim političarima, a da li ste upoznavali funkcionere u vreme komunizma?

Pošto sam otišao na Bogosloviju, bili smo na Bjelasici tokom jednog leta, moji su izdizali stoku na katun, Vranjak se zove. Svake godine tamo je bio sabor na Ilindan. Pokušavali su to da zamene sa 13. julom, ali narod je ipak dolazio na Ilindan.

I obično se sjurimo mi momci ispod Troglave – ima tamo jedno brdo na Sinjajevini – pa smo tamo skakali udalj, bacali kamena s ramena, rvali se…

Ja sam dobro skakô u dalj. I sad, skačem ja, a imao sam neki slamnati šešir, onda su bili u modi. Bio je tu neki Medenica, on mi doskoči, pa mu ja preskočim. A tu su Blažu Jovanoviću, ondašnjem predsedniku Crne Gore, napravili jednu vilu iza Vranjaka. Dođe on i kaže: “Mladiću, smeta ti šešir”, i skine mi šešir. Nisam ni znao da je on tu došao sa svojom svitom. Ne smeta meni to, skočim ja i preskočim onome za pola stope, a svi povikaše “Bravo, pope! Bravo, pope”. Vrati on meni šešir, i posle pita što me zovu „pope”. Kažu mu: “To je sin Ćira Radovića, ide na Bogosloviju”, a on kaže: “Zar još ima takvih koji idu u Bogosloviju?”

I onda je idućeg dana imao sastanak komiteta partije u Kolašinu i kaže kako je video otresitog mladića i tražio da mi se da najbolja stipendija da me maknu iz te škole. I pošalje on predsednika opštine, moračke u to vreme, Bakića, pa oni meni upute pismo i ja odem kod njega kući. Ispriča mi da je drug Blažo obećao da mi daju stipendiju. “Pa što da mi date? Ako mi date da završim Bogosloviju, ja ću da primim”, rekao sam.

A on kaže: “Pa hoćemo da te maknemo odatle.” On je bio prost čovek, preko partije i rata je postao vlast. On jednu, ja tri, pričamo o Bogu… On kaže “crkva je propala, neće tu više biti crkve”. Na kraju pita on: “Dakle, od tebe nema vajde?” Kažem: „Dragi moj, zasad je ovako. Ako promenim pamet, a nadam se da neću, možemo da nastavimo razgovor.”

Posle godinu-dve dana sam maturirao i poslali oni nekog Perovića, sekretara komiteta iz Kolašina kod mene u Bare Radovića, tamo smo mi kosili. On došao da čestita kako sam završio Bogosloviju i pita: šta ćeš sada? Ja rekoh, pa na Bogoslovski fakultet.

Želeo sam da nastavim studije. Rekoh, ako me ne prime na Bogoslovski fakultet, onda bih studirao medicinu. On kaže – odlično. Ponovio sam: ako me ne prime. I otišao sam kod vladike Hrizostoma i upišem se na fakultet.

Foto Igor Pavicevic

A kako ste upoznali Justina Popovića? Kako je to bilo biti “justinovac”?

Bio sam prva godina fakulteta, stanovao sam u Bogosloviji, kao bibliotekar, tamo na Karaburmi. Rekli su nam da je umrla Anka Barlovac, poznata dvorska dama koja je bila i njegova duhovna ćerka između dva rata i da će Justin iz Ćelija doći, u pratnji policije, naravno. I odemo mi da ga slušamo. Bili su tu i vladika Atanasije, vladika šabački Lavrentije i drugi.

I sećam se njegove besede kada se savio do zemlje: “Sestro, pozdravi Svetoga Savu i kaži da je njegovo ime prognano sa njegovog univerziteta i njegov lik je izbačen…”

Tada sam ga prvi put video i zaista je taj susret odigrao presudnu ulogu u mom životu. Lavrentije je u to vreme trebalo da ide na postdiplomske studije, pa su mu zabranili zbog toga što je bio na besedi.

Posle toga sam imao kontakt sa ocem Justinom, odlazio sam u Ćelije. Kad je bilo monašenje vladike Atanasija, onda smo išli preko Lelića peške s ocem Justinom. Pa ga pitam – on je napisao Srna u izgubljenom raju – što vi toliko volite srnu? Kaže on: “Srna, to je najlepše stvorenje na zemlji, kako da ga ne volim?”

Dopisivali smo se kad sam bio u inostranstvu. Dok sam bio u Rimu, uputio sam mu pismo da sam rešio konačno da se zamonašim. Ima i pismo kojim je odgovorio, gde navodi da se raduje što sam “sagledao sebe sa tačke gledišta večnosti”, kako je napisao.

Ja sam imao nameru, moram da priznam, da ostanem u Svetoj Gori posle doktorskog rada, ali nisam hteo bez njegovog blagoslova. A on mi napiše: “Ipak, vi treba da se vratite, pa kako nama, tako i vama.”

I već kad to pominjemo, bila je u Ćelijama mati Antonina, božija duša, starica 85 godina sad ima, u Ćelijama. Ona je sva ona žitija prekucala. Bili smo tu mi, vladika bački Irinej, Artemije koji je sad nažalost krenuo nekim bezumnim putem, pa se dogovaramo šta ćemo i kako ćemo. I onda dok smo razgovarali, kaže mati Antonina ocu Justinu: “Avo, ne bojte se, uklopiće se oni u našu propast.”

To se dešavalo šezdesetih u vreme pada Rankovića i “preuređenja Jugoslavije”. Kako ste tada gledali na sva previranja u državi? Da li su različite komunističke struje – đilasovci, rankovićevci, liberali – imali isti ili drugačiji odnos prema Crkvi?

Ja sam od 1963. do 1975. bio van svih tih zbivanja, tako da sam samo slušao o tome. To se jeste na neki način odražavalo na život Crkve. U to vreme, pod pritiskom vlasti, pokojni patrijarh German – na neki način je prihvatio odvajanje eparhija u Makedoniji. Makedonski komunisti su tu pomogli njihovim episkopima da stvore takozvanu autokefalnu crkvu, a posle smo bili primorani da oformimo kanonsku Ohridsku arhiepiskopiju.

Oni sad, vidim, traže da im majka crkva bude bugarska. Ali vidim da je vaseljenski patrijarh primio njihove đake i da je rekao da to što radi bugarska crkva nije normalno. Zna se zaista, majka crkva svih crkava pravoslavnih na Balkanu je Carigradska patrijaršija, nema nikakve sumnje. Sad je majka crkva u Makedoniji naša srpska pomesna crkva i tu ne može doći ni do kakve autokefalije. Mi smo njima to rekli u svoje vreme tražeći da se vrati kanonsko stanje…

Dogodio se raskol u Americi, i raščinjenje “raskolnika” pod američkim episkopom Dionisijem, kasnije Irinejom?

I to je plod upravo tog vremena i tog pritiska Udbe odavde. Imao je svojih nedostataka i tamošnji episkop Dionisije, ali ipak je taj pritisak ostavio traga posle smrti vladike Nikolaja.

A kako je došlo do pomirenja sa raskolničkom crkvom?

Tu je otac Justin odigrao nemalu ulogu pismom koje je napisao šezdesetih godina Dionisiju i Saboru gde on poziva na to pomirenje, a onda je u to vreme i ondašnji episkop raško-prizrenski Pavle bio protiv toga raščinjenja. To postoji i u zapisniku. I tako je Bog udesio da Pavle dođe za patrijarha i onda nam je bilo jednostavno da devedesetih godina to prebrodimo.

Mi smo u međuvremenu kontaktirali i sa Irinejom. Čak sam i ja, 1985, bio kod njega tajno. Moram da priznam da sam i tad bio u tom duhu. On se čudi: “Otkud ti ovde, pa vi mene ne priznajete.” – “Pa ni ti ne priznaješ crkvu svetosavsku, moramo da se ujedinimo.” Hvala Bogu, i on je bio razuman. Daj Bože i da makedonski raskol bude prevaziđen i da ovog našeg Artemija Bog vrati pameti i savesti.

Kako ste doživeli sukob sa Artemijem kog toliko dugo poznajete?

I vladika Nikolaj je bio raščinjen. Samo, on je bio mnogo trezveniji u to vreme, nije stvarao svoju nekakvu crkvu. Nije radio ono što radi moj nesrećni Artemije, koji bezumno stvara svoju nekakvu eparhiju u egzilu. Njemu je centralna Srbija egzil. On stvara neku svoju crkvu, svoju jerarhiju. Niko njega nije prognao. Crkva ga je postavila, crkva ga je razrešila dužnosti episkopa raško-prizrenskog, ali mu je zato bio dat veliki manastir Šišatovac, ja sam mu dao i četiri monaha da se obnovi ta svetinja…

To je najbezumniji raskol u srpskoj crkvi od kada postoji ovih 800 godina.

Ako jednog dana neki istoričari budu ocenjivali vašu zaostavštinu, da li mislite da će biti to što ste očuvali SPC u Crnoj Gori i što je minimalizovana CPC?

Nisam to ja očuvao. To su očuvali mučenici, moj prethodnik mitropolit Joanikije Lipovac koji je ubijen, i preko 115 najboljih sveštenika Mitropolije ubili su komunisti u toku rata i posle rata do 1949. godine. Mnogi su i pobegli iz Crne Gore. Kada sam došao ovde 1990, nisam našao desetak aktivnih sveštenika u celoj Crnoj Gori. Sad, hvala Bogu, imamo preko 150 ovde u Mitropoliji. Imamo obnovljenu staru svetosavsku eparhiju budimljansko-nikšićku i vladiku Joanikija. Imamo sad i vladiku Kirila, pošto obnavljamo Crkvu u Latinskoj Americi.

Meni je mala ova u Brozovom Jajcu rođena fildžan-avnojevska Crna Gora, tako je ja nazivam. Meni je ona mala, pa sam – pošto ne daju da joj se vrati Metohija, nego su se i nje odrekli ovi Montenegrini – onda sam ja proširio svoje dužnosti na Latinsku Ameriku. Ovde je danas sa nama đakon iz Paragvaja, imamo svoju misiju u Argentini, u Peruu, u Dominikani…

Jedan naš Agapit, iz Rusije došao, tražio je blagoslov da gradi tamo manastir u Čileu. Ja dajem takve blagoslove, proširujemo se.

Ja im kažem, proširujem Crnu Goru na ceo kontinent (smeh).

Ja sam za onu pravu Crnu Goru, petrovićku, a ovu Brozovu… Poštujem ja i nju, ali samo da se zna šta je i koja je.

Dakle, nemate problem da Srbija i Crna Gora budu dve odvojene države?

Za sada, tako je. Na kraju krajeva, i bile su odvojene, samo da ta odvojenost ne bude na mržnji, na mržnji prema Rusiji, prema Srbiji, što je nezapamćeno bezumlje. Ne može na tome da se stvara budućnost Crne Gore. Sva njena prošlost je na zajedništvu, od vremena Vuka Karadžića i svih koji su bili ovde u Crnoj Gori, sve sa kraljem Nikolom. Nije li njegov zet kralj Petar Karađorđe? Nije li Aleksandar jedini kralj koji se rodio na Cetinju? On je zato u znak blagodarnosti svome pretku Petru Prvom i Petru Drugom i obnovio onu crkvu koju su srušili Austrijanci. A onda su potomci Austrougara po duhu, ponovo srušili tu crkvu i tamo podigli onaj paganski mauzolej.

Ja sam govorio jednom hrvatskom biskupu u svoje vreme, kada me je pitao 1990. godine “a šta ćete sa mauzolejom”: “Dragi moj kolega Kokša, vi Hrvati, naša braća, kažete da volite Njegoša, a koliko znam, nemate nijednoga spomenika Njegošu u Hrvatskoj. A Meštrović je i naš, ali je prvenstveno vaš. Samo kažite na koje brdo u Hrvatskoj da vam prenesemo bez pare i dinara mauzolej Njegošev, a mi ćemo da vratimo našu skromnu malu kapelu…”

“Uh što si ti lukav”, kaže on meni. Nisam ja lukav. To i sad važi za braću Hrvate, da im damo mauzolej Meštrovića.

Mi poštujemo Meštrovića, on je uradio i Vidovdanski hram i šta sve nije uradio, uz sve poštovanje što je dobro i čestito. Ali ne može da se ruši biće i srce Crne Gore. Ova nizbrdica Crne Gore doživela je svoj vrhunac rušenjem crkve na Lovćenu i survala se zajedno sa crkvicom Svetoga Petra, i evo ide u bestragiju sa svim ovim što se događa. Ako govorimo i o ovim izborima što se održavaju. Tražio sam od svih njih da vratimo crkvu na Lovćen. Neće da čuju.

Dobro, ima vremena. Ovo je malo duža naša priča i starija, ja sam uveren da ćemo je vratiti.

Čak sam rekao, kamenje sa Ivanovih korita ja ću prvi da uzmem, za mnom će biti moj vladika Kirilo, a onda ćemo svi Cetinjani po jedan kamen da nosimo peške. I da vratimo Njegoša. On je sada u onom mauzoleju utamničen. On je uhapšen. Uhapšena je i Crna Gora danas čim je postala prirepak jedne militarističke organizacije – kakva je to sloboda, nezavisnost… Kada se vrati Crkva na Lovćen i kada se vrati Njegoš u svoju crkvicu, on će biti oslobođen.

Malo je poznato da su studentski protesti 1992. počeli na Bogoslovskom fakultetu?

Malo je poznato. Bilo je to sakrivano da smo mi napisali prvi tekst apela. Tu na fakultetu kod nas su se okupljali svi potonji opozicionari, počevši od Vuka Draškovića, Šešelja… Šešelj je dolazio kod mene u Banat (Amfilohije je bio episkop banatski, prim. aut.), držao prve govore protiv Tita u Zrenjaninu. Vuk Drašković je dolazio, prodavali su Šešeljeve knjige na fakultetu.

Tako je to bilo u to vreme. I sa Miloševićem smo imali razgovore u to vreme, oko Kosova. Ja sam rekao reči koje ne bih posle ponovio, jer je Milošević ipak odigrao izuzetnu ulogu, šta god smatrali. On je nastavio odbranu Kosova. Da li je to bio jedini mogući način, to je drugo pitanje. Možda u tom trenutku nije bilo drugog načina, da se sukobi sa najvećom armadom sveta u istoriji. To ostaje istorijsko događanje, bez obzira šta mi mislili o tome. U to vreme sam posumnjao u njegov patriotizam, pa sam rekao: “Kakav je on patriota kad nikad nije bio ni na grobu svoga oca?” Pogrešio sam. Posle sam to i priznao na sahrani njegovog brata.

A ono što ste rekli posle Đinđićevog ubistva? Da li ste to pogrešili?

To su sad ovi neokomunisti pripisali da sam ja na Đinđića mislio kad sam rekao “ko se noža lati, od noža će poginuti”.

Ja sam to rekao za ubice Đinđićeve.

To je svakom jasno bilo kada sam to izgovorio. Ali ovaj Beba (Popović) – on je glavni tvorac u Crnoj Gori sadašnjeg neokomunizma – i ovi drugi, mene su optužili da sam to rekao za Đinđića. Ne dao Bog. Meni je Atanasije rekao: “Pa ti si ga proglasio za sveca.”

Jeste, prvi koji je posle moštiju Svetog cara Lazara tamo bio u Hramu Svetoga Save i odatle sahranjen. Tako da je to potpuna besmislica tih ljudi koji politici podređuju sve.

Posle je to govorio i Čedomir Jovanović koga sam upoznao baš u to vreme protesta protiv Miloševića.

Jednog dana, eto njega u manastiru Ostrog i javlja se: “Poznajete li vi mene?”

Rekoh: “Viđali smo se”, ali nisam se u trenutku setio.

Kaže: “Ja sam došao da se krstim.”

“Pa ti nisi kršten”, pitam ja.

Kaže: “Nisam.”

“U redu”, kažem, “odabrao si lijepo mesto, idi dole kod oca Jojila, kod ćivota, pa ću posle ja da te miropomažem po starohrišćanskom običaju.” Ode on dole, kad eto Jojila.

Kaže: “Ti mene posla ovoga da ga krstim, a on neće da skine minđušu.”

Rekoh: “Oče Jojilo, ne krštavaš ti minđušu, ti krštavaš čovjeka. Dok je nekršten, on neće sam da je skine. A kad ga krstiš, on će sam skinuti.”

Kako je krenuo Čeda, kažem ja Jojilu: “Moj oče Jojilo, mi ipak minđušu krstismo.”

I to spada u taj moj odnos prema političarima.

A šta danas mislite o Đinđiću?

On je očevidno bio čovek trezveniji, isključujući možda Koštunicu, od svih koji su posle njega bili u Srbiji. Tako je moje osećanje.

Ima ta priča da je odbio da potpiše nešto poput Briselskog sporazuma, koji su ovi potpisali 2013. godine, i da je zbog toga izgubio glavu. Ako je zbog toga, utoliko pre.

Kažete “isključujući možda Koštunicu”, kako onda doživljavate Koštuničin period na vlasti?

On je bio zaista i patriota i trezven, nažalost za te praktične stvari očevidno nije bio. Žao mi je što je i ta njegova stranka završila sa njegovim povlačenjem.

A šta posle svega mislite o nadimku Pukovnik?

To su tamo oni izmislili, to su podržavali i ovi Montenegrini ovde. Ne znam, ne znam na osnovu čega. To je u stvari, upravo, na osnovu ove priče da je mene Milošević poslao ovde. Nema Milošević veze sa mojim dolaskom u Crnu Goru. Ja sam došao devedesete, ali oni su rekli da sam ja njegov pukovnik i da sam upućen ovde protiv Crne Gore. I sad ta grupa Montenegrina mene naziva okupatorom. Iz Morače rođen, ovde svi moji preci odrasli, ugradili svoje kosti u Crnu Goru.

Da li Mila Đukanovića svrstavate u Montenegrine?

On nije bio takav, a onda se i on 1997. prešaltovao u Montenegrine. Šteta.

U kom trenutku ste shvatili da će povesti Crnu Goru drugim putem u odnosu na onaj kakvim ga vi vidite?

Već upravo te 1996, čini mi se da je bio u Americi. Kako sam saznao – koliko je to tačno znaju oni koji su mi pričali, njegovi najbliži – njemu je rečeno: ili ćeš u Hag zbog Dubrovnika, ili ćeš da prihvatiš da radiš kako se dogovaramo. Nije mu se išlo u Hag, nije mu se trošilo sve što je stekao, a on zna kako je stekao, i onda je prihvatio ideje Liberalnog saveza. Do tada je dolazio u Mitropoliju, dolazio je kod ćivota Svetog Petra, ložio je jednom čak i badnjak. Doduše, zapamtili mu Cetinjani, naopako ga naložio.

Sad je krenuo i protiv Mitropolije. Negde je skorije obećao da će smestiti Mitropoliju u jednu, da li reče, šupu…

Nije ni prvi ni poslednji.

Ali, ne verujem, ima on drugačijih kvaliteta, kao čovek.

Iako oni progone sad Srpsku pravoslavnu crkvu. Jedini smo koji nismo zvanično priznati. Kažu, treba da se registrujemo. Ako neko nekog treba da registruje, trebalo bi mi njih. Mi smo ovde osam stotina godina, mi smo stvorili Crnu Goru.

Kako vam se čine odnosi vlasti u Crnoj Gori i Srbiji?

Dobro je da sarađuju, samo da sarađuju na dobru. Dobro je što vlast u Srbiji i dalje sarađuje sa Crnom Gorom čija vlast joj je zabila nož u leđa priznavši Kosovo. Nadamo se kada prođu sva iskušenja i ovde i tamo, da ćemo se vratiti sami sebima, i jedni drugima, na pravi način.

A kako ste doživeli napad Vučićevih ministara pre nekoliko meseci?

Zapanjen sam. Žao mi je zbog njih, iskreno rečeno. Pre svega, ja nisam ni Vučića ni njih ničime povredio. Izrazio sam brigu, da se brinem, recimo, zbog ove politike koja se vodi od Briselskog sporazuma koji su potpisali 2013. godine, da će se odreći Kosova i Metohije. To nije napad ni na koga.

Ako je nešto moglo da se shvati kao napad, onda je to bilo kada smo držali opelo Vladi, gde je na čelu bio Ivica Dačić i Skupštini Srbije.

Dačić kaže: Ja sam sad vaskrsao. Daj Bože, on je rođen u Prizrenu, vidim da ipak ima zdravije osećanje. Daj Bože da ono i preovlada.

Čak je skoro rekao da će tražiti da se poništi Briselski sporazum. Ja se molim Gospodu, da Bog urazumi i Vučića i da ponište taj sporazum.

Sada, posle ubistva Olivera Ivanovića i posle ovog nasilja nad Đurićem, pa to je jedina stvar…

Pet godina nisu prihvatili da ispoštuju to što su potpisali u Briselu, najnormalnije bi bilo da se poništi taj sporazum i da se poništi prevođenje pitanja Kosova i Metohije na Evropsku uniju, i da se vrati to pitanje tamo gde mu je mesto – u Savet bezbednosti UN. To je najtrezvenije što bi vlast Srbije trebalo da uradi.

Kako to mislite?

Ima časnih ljudi i na Zapadu. I bilo je svojevremeno. Onaj general Galoa, kad smo bili u Parizu za vreme Rambujea, priredili smo našem patrijarhu – prvi put je došao u Pariz – jedan prijem za sve ugledne ljude. Bio je i general Galoa. I on kaže patrijarhu Pavlu: “Vaša svetosti, ne borite se vi samo za svoj narod, nego se borite za časnu Evropu.” Ja sam to zapisao i u to vreme.

Profimedia

Sećate li se još nečega iz Rambujea?

Sećam se da Milošević nije dozvolio, iako je patrijarh molio, da mi kao crkva učestvujemo tamo na pregovorima. Pa eto posle kako je prošao. Crkva ima pamćenje malo starije od političara. To je iskustvo vekova. Nemoj sa crkvom da ratuješ.

A kako ste doživeli izjavu patrijarha Irineja da treba da blagodarimo Gospodu što nam je podario Vučića?

On je to malo više, rekao bih, politički zrelije od mene pristupio. On ima poverenja u Vučića, koji obećava da se neće odreći Kosova. Ja se nadam da njegovo bude istinitije od moga. Molim se Bogu da bude po njegovom blagoslovu, a ne po mom.

Da li Vučićeva vlast može da bude faktor ozbiljnijih podela u SPC?

Ne može. Crkva je malo jača i starija i ozbiljnije stvari nisu. Ima razlika, mi smo episkopi ljudi, svaki ima svoj pogled.

To će i Sabor da pokaže. Sama činjenica da on počinje u Peći to pokazuje. Molio sam patrijarha da čitav Sabor bude održan u Pećkoj patrijaršiji, ne samo prva tri dana, ali iz praktičnih razloga to nije bilo moguće. I u ovom novom ustavu vraća se Pećka patrijaršija kao ustavna kategorija. Nije to nikakva promena, to je povratak na izvorni naziv.

Problematičan je i naziv patrijarha zbog pomorskih zemalja?

Sveti Sava je bio arhiepiskop žički i svih srpskih i pomorskih zemalja. Pomorske, a ne primorske. Šta ćemo sa eparhijama na Tihom okeanu, u celoj Americi, Australiji?

Da li postoji mogućnost da dođe do promene kalendara u SPC?

Jedino bi bilo normalno, po mom shvatanju, da se ove pomesne crkve koje su primile novi kalendar, vrate izvornom kalendaru. I to je izvorni, julijanski, utoliko što je potvrđen vaseljenskim saborima. Koristi se u državi novi kalendar, ali crkvi ništa ne smeta da ona praznuje po svom.

Najbolje bi bilo da su poslušali Milankovića u Carigradu kada je predlagao da se stvori potpuno novi kalendar, koji će biti saglasan i sa astronomijom i sa istorijom crkve. To bi bilo jedino prihvatljivo. U tom duhu Milankovića bi moglo da se utiče i na Zapadnu crkvu i uopšte na Ujedinjene nacije da svi prihvate taj kalendar. Jer sa astronomijom nisu saglasni ni julijanski ni gregorijanski kalendar.

Da li novi ustav znači i da je apostolski žreb odslužio svoje?

To je bila reakcija na nasilje Komunističke partije i prinudu koju su imali za vreme izbora patrijarha Vikentija i patrijarha Germana. Drugo je što, ipak, oni nisu, što se kaže, igrali uz njihove diple. Ali je to bio povod da ne može vlast da utiče. Videćemo. A možda ne bi bilo loše ni da ostane, pošto vlast uvek hoće da se petlja (smeh).

Ova dva izbora žrebom su odlična. Drugi put sam i ja bio kandidat i Bogu sam blagodaran što me je prošao taj žreb.

Zašto? Ne biste voleli da budete patrijarh?

Zato što je ovo moja mera. S druge strane, iskreno rečeno, zbog crkve u Crnoj Gori. Osećam da je to moje zvanje i prozvanje, od 1953. godine sam tu…

*Intervju je originalno objavljenu štampanom izdanju Nedeljnika, april 2018. godine