Nema bolje i preciznije mjere dubine očaja od žala za Jugoslavijom: Boris Dežulović za novi Nedeljnik o Splitu, Beogradu, “Jebo sad hiljadu dinara”…

0
Fotografija: Tanja Draškić Savić

Kod Borisa Dežulovića oporost bude uvek pod slojevima humora, pa se smeješ, a ono tuga, čemer, naš jad koji on zna da začini humorom. Pa će jedno pitanje biti i o tom njegovom humoru. Takav je bio i Feral Tribune za koji je pisao. Smejali smo se tih groznih godina. Smejali se a zapravo je to bio smeh bizarnostima ratnih godina.

To on zna uraditi i u kolumnama a i u knjigama. Pre neki dan je za Lagunu izašlo novo izdanje već čuvenog i kultnog romana Borisa Dežulovića “Jebo sad hiljadu dinara.” I u njemu je on opisao tragediju poslednjeg rata (ratova) na prostoru bivše Jugoslavije (Bosne) kroz jednu komičnu režiju iako je svuda okolo sukob i smrt.

Kad smo kod tih poveznica, pre neki dan je bio 29. novembar, praznik bivše Jugoslavije, bilo je puno tekstova u oficijelnim medijima ali mnogo više postova na mrežama, pa se sećam jednog tipa iz Beograda koji je napisao kako su Srbi već patetični u jugonostalgiji, i da je čak Boris Dežulović nezainteresovan za tu Jugoslaviju. Ali da pitam tebe, da li i šta razmišljaš ponekad o toj Jugoslaviji?

Jugoslavija je završena priča, i ako ima za nju ikakve nade, eno je još jedino u činjenici da je ona za mene završena priča: u svakoj historijsko-geostrateškoj procjeni, naime, ja sam se dosad svaki put bez greške zajebao. Mene, naravno, Jugoslavija ne zanima. Ne zanima me ni Austrougarska, ne zanimaju me ni Hrvatska i Srbija. Boli me kurac za Hrvatsku i Srbiju. Mene zanimaju živi ljudi. A ono što izgleda kao njihova patetična i gotovo patološka opsjednutost Jugoslavijom – što se onda ceremonijalno manifestira o danima republike, Titovim rođendanima i drugim historijskim datumima – mnogo više govori o životima tih malih živih ljudi, njihovu očaju i očaju njihovih malih, bijednih i propalih državica, nego što govori o prirodnim i društvenim ljepotama Jugoslavije.

Nema bolje i preciznije mjere dubine tog očaja od činjenice da njima danas, trideset ili četrdeset godina kasnije, čak i takva jedna siva država – koja je proganjala slobodne intelektualce, zabranjivala knjige i umjetnike zatvarala na višegodišnje robije – izgleda kao tematski park Zemlje čuda u Diznilendu.

Ceo intervju sa Borisom Dežulovićem objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 10. decembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Njujork tajmsa na srpskom jeziku