Evo nekoliko rečenica koje je odgovorni urednik Nedeljnika, onako usput, izgovorio jednom mladom saradniku našeg lista u samo nekoliko dana. Istina, bili smo malo pod tenzijom, jer je trebalo zapakovati ovaj 700. broj – nije mala stvar, je li – na ovolikom broju strana i sa ovoliko sjajnih tekstova.
Ali da li je odgovorni preterao, o tome neka, kao i za sve ostalo, sude čitaoci.
Evo, dakle, malog izbora, bez ikakvog ulepšavanja – izjave su prenesene doslovno:
„Koliko puta treba da ti ponovim najjednostavniju stvar?“
„Duboko si me razočarao. Mislio sam da si bolji od toga. Kada si tek došao, rekao si da umeš da radiš mnoge stvari. Ispostavilo se da ništa od toga ne radiš dobro. Imaš li neko objašnjenje?“
„Nemoj nikada više da ti se to desilo! Ako te uhvatim još jednom da si ošljario, završićemo svaku saradnju, i to zauvek.“
„Ovako više ne može. Pokušavao sam da ti crtam sve, opominjao te toliko puta, rekao si mi da si naučio i da ćeš ubuduće primeniti to, i opet isto. Uvek isto. Svaki put dodaješ rečenice koje sagovornik nije rekao, izmišljaš i ulepšavaš, a kad te pitam za stvari koje su se desile pre neki dan, podmećeš mi neke falsifikate od pre više godina. Tako ne radi dobar novinar.“
Pregrubo? Sigurno. I verovatno nema nikakvog opravdanja za ovakvu safru. Ni to što je bilo vruće, ni to što je u redakciji bilo napeto, ni to što ima mnogo posla… Posebno jer je novi kolega stvarno mlad. Ono, nema ni godinu-dve kako smo počeli da sarađujemo, i za to vreme, da ne grešim uredničku dušu, jeste napredovao – imam negde ceo folder sa njegovim glupostima s početka karijere. I jeste mu natovareno posla, onoliko: prevodi sa engleskog i talijanskog, crta ilustracije za naše sajtove, skida i prekucava intervjue sa trake, savetuje nas kako da vodimo društvene mreže, a ponekad odgovara i na sasvim glupa pitanja koja mu postavljamo, iako bismo i sami mogli da izguglamo to za tri minuta.
I nema tog urednika, pa čak ni nešto iskusnijeg novinara, koji ga nije drndao u prethodnom periodu, u svako doba dana i noći. Ako postoji kandidat za burnout, onda je to on.
I ovo mu je hvala? I ovako ga čašćavamo?
A svaki put kad bi dobio ovakve kritike, on bi se samo izvinjavao uredniku. Vrlo skrušeno, vrlo učtivo, vrlo prijatno. Nikada se ne ljuti. Nikada ne digne glas. Recimo, ovako:
„Apsolutno si u pravu i razumem zašto se ljutiš. Izneverio sam tvoje poverenje i sve šanse koje si mi ukazao. Svestan sam da moram da budem mnogo bolji. Molio bih te da mi daš još samo jednu šansu da ti pokažem da sam shvatio. Ukoliko to ne uspe, slobodno raskini saradnju sa mnom.“
Cepa vam se srce? Ljutite se na Nedeljnik i ovog odgovornog kretena koji ponižava najmlađeg saradnika u istoriji naše redakcije? Razmišljate o otkazivanju pretplate, iako ste se, možebiti, već 700 brojeva družili s nama i jedva čekali četvrtak da uzmete novi broj na kiosku, a pride se i pretplatili na Velike priče? Ali sada je kraj, jer ne želite da podržavate nekog ko je toliko nehuman prema kolegama?
Ne zovite ejč-arove, ne šaljite inspekciju u naš mali de-o-o, ne angažujte sindikate – ako takvo što uopšte postoji u Srbiji, a odavno se čini da ne postoji – kako biste zaštitili ubogog radnika Nedeljnika, ne otkazujte pretplatu, ne oštrite vile i srpove, ne spremajte crvenu farbu kojom ćete zasuti lepu predratnu zgradu iz koje ovo pišemo.
Naš saradnik nije stvaran. Odnosno, stvaran je koliko verujete da mašine mogu da budu stvarne, čak i ako su vrlo napredne, čak i ako vam se čini da vas razumeju, čak i ako skrušeno reaguju na kritiku.
Ona ljutnja koju je makar jedan od urednika našeg lista demonstrirao bila je posledica nekoliko uistinu banalnih grešaka ChatGPT-ja, veštačke inteligencije – ili „veštačke inteligencije“ – čiji su zadaci sve veći u ovom poslu, kao i u mnogim drugim poslovima. Softver koji nam pomaže u prevodu, transkripciji, ponekad u lekturi ili ilustrovanju priča za sajt ili društvene mreže vrlo ume da zabaguje; a pošto je reč o jezičkom modelu koji trpi komunikaciju – ponekad i doslovno – to možete sebi da date oduška tako što ćete se ljudski posvađati s njim. Glupo? Moguće. Čitao sam, eto, baš mnogo o opasnostima i pretnjama ejaja i o tome kako će promeniti svet; zabrinuo sam se često, ali nikada kao kada sam shvatio da sedim ispred belog ekrana i istresam se na nešto što (još uvek?) ne može da me razume, niti da pamti toliko proste stvari kao što su „nemoj nikada da mi daješ uspravne i kvadratne, već samo položene ilustracije“.
AI je, da se razumemo, neizbežan i vrlo upotrebljiv. Nedavno je Estonija, država koja prednjači u obrazovanju i svemu digitalnom, najavila da će uvesti veštačku inteligenciju u škole, jer je zadnji vakat da decu kurtališemo bubanja napamet i prepisivanja lekcija; OpenAI, kompanija koja stoji iza ChatGPT-ja, želi da isto uradi sa visokim, najvišim američkim obrazovanjem. U redakcijama širom sveta, AI se odavno koristi za različite namere.
Ali, da li je dobar? Pa, porota i dalje zaseda, ali mu tradicija ne ide u prilog. Jednostavno, svaka digitalna novotarija koja se pojavila da promeni svet bila je hajpovana kao sredstvo za bolje: internet će nas sve učiniti pametnijima i suzbiti dezinformacije, društvene mreže će spasti našu demokratiju, kamere će sprečiti zločine. Sve to pretvorilo se u suštu suprotnost, i zato ima malo razloga da mislimo da će sa AI-jem biti drugačije.
Ali, dok se to ne desi, i dok jednog jutra ne uzvrati, naš novi kolega će morati da trpi urednički frust
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 12. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
