Najluđa sezona zaslužuje najluđu završnicu, sad kad nema više ni “What’s up” u prolazu… – Veliki vodič Nedeljnika za plej-of NBA lige

1
Beta/Mike Ehrmann/Pool Photo via AP

Kada su Džo Bajden i Aleksandar Vučić govorili tokom svojih zoom mitinga, u scenografiji iz Matriksa, okruženi velikim brojem ekrana sa ljudima koji iz svojih soba učestvuju u njihovoj predstavi, računali su na to da među gomilom izbora koji okružuju svakog čoveka, od njih boljeg izbora nema.

Izgleda da ima. Jer u Diznijevom svetu postoji jedan sistem gde svi ljudi, sa svakog ekrana – a mnogo ih je – prave isti izbor i time svojom energijom pokreću mašineriju čiji se šifrovani naziv svodi na tri slova.

NBA.

To je sportska organizacija koja je još jednom dokazala da iza nje mnogo mesta zvrji prazno, na listi gigantskih kompanija u oblasti sporta i marketinga.

Način na koji su čelni ljudi lige, u jeku koronavirusa u SAD, kreirali sistem rada, treninga i nadmetanja biće korišćen u budućnosti kao uputstvo za prevazilaženje biznis problema i kao jedna od lekcija kriznog menadžmenta.

Možda je od toga još tačnije objašnjenje da je NBA liga zapravo najveću zarazu u poslednjih 100 godina pretvorila u jednu od kulisa svoje predstave – u scenografiju završnice jedne od najuzbudljivijih sezona, sa najkvalitetnijim sastavom lige u istoriji.

Preuredili su hale i hotele, sobaricama obukli skafandere, igračima ograničili kretanje – izuzeci su oni koji po hranu odlaze u striptiz bar (priznajte da ste i vi poverovali u ovo objašnjenje) – sve timove i stafove zatvorili u iste hotele i pružili im priliku da se druže i uživaju.

Nisu svi baš sa oduševljenjem komentarisali takav način funkcionisanja lige, pa je tako tokom svedočenja doktora Entonija Faučija, glavnog američkog imunologa, pred Kongresom, bilo i pitanja kako je moguće da NBA igrači dan za danom rade testove i po ubrzanoj proceduri dobijaju rezultate, a “obični” Amerikanci čekaju na rezultate i po nekoliko dana.

Iako ne zvuči kao fer odnos, ta činjenica pokazuje samo način organizacije lige.

Organizacije u kojoj ni onaj nasnimljeni aplauz i rekacije publike koje se čuju u pozadini nisu prenaglašeni i ne liče na Kursadžije, nego na najbolje britanske sitkome.

Tako je započeta poslednja epizoda najluđe sezone u istoriji NBA lige.

Da je samo Los Anđeles dobio veliki derbi, da je Hjuston odlučio da igra bez centra, da je Milvoki namestio jednu od najboljih odbrana u istoriji, da je Toronto preživeo odlazak Lenarda i uspeo da održi kvalitet, da je Luka Dončić sa druge planete, a Nikola Jokić dokazao da je najbolji centar na ovoj, da je Džordan dozvolio objavljivanje dokumentarnog serijala o sebi, pa bilo bi i više nego dovoljno da u istoriji 2019/20 bude podebljano.

A nije samo to.

Iako je najveći broj pitanja u vezi sa učesnicima plej-ofa već imao odgovore, u Orlandu su u okviru mehura odigrane natprosečno dobre utakmice. Posebnu pažnju privukla je borba za poslednje mesto u plej-ofu Zapada, a najdeblji kraj po završetku te borbe izvukao je Vlade Divac.

Sada već bivši generalni menadžer Sakramento Kingsa, prestao je da obavlja tu dužnost nakon što Kingsi ni posle 14 sezona nisu uspeli da se dokopaju plej-ofa.

Atletik prenosi da je nakon propuštenog doigravanja usledio razgovor Divca i vlasnika franšize, a Vivek Ranadiv ponudio je legendi Kingsa da zajedno sa Džoo Dumarsom*** nastavi da obavlja svoju ulogu.

„Nisam zainteresovan”, bio je navodno Divčev odgovor.

I tako je završena petogodišnja saradnja, koja će se pamtiti po jednom velikom promašaju, iako nije moralo da bude tako.

Draft 2018. godine pratiće Divca na svakom koraku dokle god Luka Dončić svojim igrama bude iznovao potvrđivao da je GM Sakramenta pogrešio što ga nije draftovao, ili dok – da, zvučaće neverovatno ako ovo pročitate naglas – Begli ne pokaže da je bio bolja opcija od Dončića.

Uzalud objašnjenja, kojima smo i sami skloni, da NBA nije poput fudbalskog tržišta gde je bitno da dovedeš najboljeg čak i ako to remeti čitav roster, dugoročne planove i tako dalje. Luka Dončić pokazuje iz utakmice u utakmicu, čak iz poseda u posed, da je trebalo da bude draftovan po svaku cenu.

I to će zauvek ostati jedan od „opravdanih razloga” da navijači bez razmišljanja požele srećan put Divcu. Ipak, on je uradio i mnogo dobrih stvari – odrekao se Kazinsa u pravom trenutku, počeo da gradi ekipu oko mladih talentovanih igrača poput Foksa i Hilda, dopunivši ih balkanskom vezom (da, i to mu se stavlja „na teret”). Smenio je trenera koji je bio veoma blizu plej-ofa kako bi dizgine dao u ruke Luku Voltonu, a da Ranadiv ima poverenja u takvu odluku, pokazuje i činjenica da će Volton ostati na klupi Kingsa i nakon dolaska Dumarsa na čelo front ofisa Sakramenta.

I dok su navijači Kingsa ispraćali još jednu sezonu na smetlište istorije, jedan igrač – onaj njihov nesuđeni – nastavio je da se igra košarke.

Dončić je svoju drugu sezonu završio kao legitimni MVP kandidat i vođa čopora kojim sa klupe koordinira Rik Karlajl. Time je samo produžio listu opovrgnutih sumnji i nepoverenja koje ga prati od kada se preselio u Madrid pre nego što je ušao u pubertet.

O Dončiću se tada pisalo da je akcelerant, fizički malo napredniji od svoje generacije i da će u trenutku kada biologija završi sa svojim procesima ostati limitiran za igranje u NBA ligi.

Uz kontinuirane opaske da će, kao i brojni drugi sinovi bivših košarkaša, „proći i njegovo”.

Još nije prošlo. Regularnu sezonu je završio sa 28,8 poena, 9,4 skoka i 8,8 asistencija po meču. Završio ju je sa mnogo šuteva u poslednjim sekundama, preko jedne ili dve ruke, sa 3 ili 10 metara.

I sve to, iako do pre tri meseca u Teksasu sa svojom ličnom kartom nije mogao da kupi pivo.

„Mi smo sve igrače nakon generacije rođene 1967. i 1968. godine, koja je visoko podigla lestvicu, gledali kroz predstavnike te zlatne grupe. Takva je prizma kod nas bila”, rekao je za Nedeljnik novinar TV Arena sport Edin Avdić. „Vidiš posle momka sa 22 godine i kažeš ‘majstore, pa ovaj ništa nije osvojio’. Mi smo tako rangirali jer sve kroz njih gledamo. Nije to uz sav naš cinizam stvar mentaliteta, nego stvar navike. A onda nas je Dončić vratio na staro. On je drugi Dražen, drugi Kukoč, novi Divac, Danilović, Bodiroga… To je taj rang igrača. Ali ovo što on radi ove sezone, niko od naših nikada nije radio.”

I dok navijači, analitičari i stručnjaci pokušavaju da utvrde odakle je Dončić sleteo na zemlju i ima li u njegovoj igri nečeg vanzemaljskog, jedan drugi plavušan sa Balkana nastavio je da se igra sa ovozemaljskim granicama i pravilima, kao trenutno najbolji centar među zemljanima.

Ako je čitava NBA liga jedan Matriks, Jokić unutar njega ima svoj sopstevni. Sistem razmišljanja i igranja koji crpi svu energiju iz protivnika i daje život njegovom lukavstvu i brzinu njegovom razmišljanju. I za njega su kao i za Dončića, naročito poslednjih godina, predviđali da će usporiti, da će ga skauti već pročitati, da će postati predvidiv i pomalo dosadan. I pogodili su stručnjaci jednako kao i za Dončića – ništa.

Jokić je sezonu počeo nešto sporije – možda i iznenađen što je posle reprezentativnih eksperimenata dobio priliku da opet igra centra – ali je sa dva pasa bez gledanja i tri sada već karakteristična šuta usred vođenja, uspeo da vrati osmehe na lica i najoštrijih kritičara.

A onda je došla korona i taj se „nevaljali dečak” zarazio, a onda su snimci prikazali i da je „previše” smršao i ponovo su, kao da do sada nisu uspeli da nauče lekciju, dežurni sumnjači nastavili po starom.

I onaa je opet morao da dokazuje da genijalnost ne može da se skautira i da ona ne poznaje kilograme i druge kriterijume prema kojima Jokić i nije NBA zvezda već model za reklamu za krofne ili penzionisani učitelj jahanja.

Povrh svega, na teren se nije vratio kao centar, tu je igricu valjda već „obrnuo”. Vratio se kao plejmejker a u borbi kroz plej-of koja ga očekuje, mogao bi da dobije značajnu pomoć Majkla Portera Džuniora koji je konačno dobio minute.

Naravno, ako Meloun ne proceni da je „novi beli Durent” prevelika rupa u odbrani.

Diznijev svet, međutim, nije onima koji kasno ležu i rano se bude, pa sami sebe sretnu u stanu čekajući utakmice NBA lige, ponudio samo heroje za koje nije potreban titl ili sinhronizacija (iako za „Enakopravnost” na Dončićevom dresu ni titl nije dovoljan).

Kao retko kada u prošlosti, mnogo je franšiza donelo svoju autentičnu priču, dovoljno zanimljivu da navijači bez treptanja posmatraju kako se razvija.

Tako je, recimo, prvi put u istoriji odigran plej-in za dopunu plej-ofa. Sastali su se osmoplasirani i devetoplasirani tim na Zapadu, a za taj su se model u organizaciji lige odlučili kako bi pružili priliku timu koji se trgne nakon karantina da izbori doigravanja, tako da onaj tim koji je pre karantina doigravanje imao u džepu, ne postane rob sopstvene loše forme na malom broju utakmica.

Na kraju je kao osmi na Zapadu kroz cilj prošao Portland. To je ona ekipa koja je prošle sezone igrala finale Konferencije, u kojoj je, priča se, milina igrati i u kojoj po stidljivog novajliju na vrata dolazi najveća zvezda tima da ga povede na partiju Sonija sa ostatkom ekipe.

A najveća zvezda Blejzersa, Demijen Lilard, često i sam izgleda kao da je izašao iz video igre. Kao da kada god je potrebno, neko ko je sa džojstikom „štela”, pritisne kocku, iks ili krug i nastupi „Dame time” – Lilardovo vreme.

Posle promašena dva slobodna bacanja u poslednjim trenucima i poraza od Klipersa usledile su provokacije mnogih, a među njima i Pola Džordža (to je onaj igrač kome je Lilard prošle godine prosuo trojku za pobedu sa 12 metara u lice) da Lilard nije dovoljno sposoban za velike stvari, a onda je on na naredna tri meča ubacio 154 poena i do kraja babla postao najbolji strelac sa 301 poenom, uz 77 asistencija.

Kada je takva ekipa, vođena takvim igračem, osma na Zapadu, to dovoljno govori o visokom kvalitetu čitave lige, koja bi naredne sezone uz nekoliko dobrih poteza Denvera i Dalasa mogla da ima 12 timova koji svakoga mogu da pobede.

Sa divljeg Zapada pogled ka Istoku ne menja širok spektar kvalitetnih timova.

Milvoki Baksi su suvereno održali renome najboljeg tima Istočne konferencije, a iako na prvi pogled izgleda da su to postigli na osnovu Janisovog napadačkog potencijala, to je pre svega dostinuto odbranom visokog kvaliteta.

Njihov defanzivni rejting je za 8,2 poena bolji od proseka lige što je četvrti rezultat u istoriji, a način na koji ta šuma ruku brani reket najbolje se vidi u podatku da dozvoljavaju najmanje zakucavanja i ulaza u ligi godinama unazad i svakako su najbolji defanzivni bedem u ovoj eri.

Majami Hit svojom timskom kulturom, pregalničkim radom i žestokim ritmom bukvalno drobi protivnike. Toronto sa Paskalom Sjakamom, Lenardovim prestolonaslednikom u Kanadi, poput Hita predstavlja noćnu moru i protivnika koga niko ne želi. Boston je pronašao čarobnu, zelenu formulu posle godina izgubljenih u potrazi i predstavlja još jednu, dodatu vrednost Istoka.

Pored svega ovoga što je viđeno između košarkaških obruča na istočnoj i zapadnoj obali, u periodu kada su igrači u svojim karantinima pokušavali da se zaštite od koronavirusa, od dokumentarca o Džordanu nije bilo zaštite.

Dokumentarni serijal koju su mnogi nazvali i „zabavnometarcem” prikazao je poslednju sezonu Čikago Bulsa, probudio stare nemire ali i nostalgiju, razbudio navijače uspavane godinama…

Tako je u ludoj sezoni sprečeno da navijačima nivo košarke u krv opadne i za jedan promil.

A sada jedna dobra vest – prava stvar tek počinje…

Najbolji opis prelaska iz završnice regularne sezone u plej-of dao je Nikola Jokić, komentarišući činjenicu da se igrači mnogih ekipa druže između utakmica jer su svi u komšiluku.

„Nema više ni – Whats up – u prolazu, počinje ono pravo…”, rekao je Jokić.

Lejkersi su otvorili usta željni da prigrabe čitav kolač i repete, ali već u prvoj rundi za rivala imaju one koji „ne znaju u sat” jer im je svako vreme „Lilardovo vreme”. Hjuston Rokitsi bez centra i sa namerom da šutnu i 70 trojki po utakmici ako bude bilo potrebno, moraće da pronađu način da pobede čoveka koji najviše u čitavoj ligi mrzi da gubi, gradonačelnika Lob sitija, Krisa Pola. Jokić i Meloun nikada nisu uživali dok se na terenu svira džez pa će neočekivanim odlukama, pasovima i akcijama pokušati da dokažu da džezeri „mnogo greše i falširaju”. Prvi favorit kladionica pred početak lige prošle jeseni, Los Anđeles Klipersi, imaće najteži zadatak – da ukrote Dončića.

Milvoki bi trebalo da ima lak zadatak jer Orlando iako je magičan nema dovoljno golubova i zečeva u šeširu. Zapravo je čitav Istok u prvoj rundi nešto izvesniji jer ne izgleda da bi Filadelfija bez Simonsa i sa nedovoljno sitim Embidom – Kamerunac je posebno nezadovoljan hranom u mehuru, kao razmaženo derište na rekreativnoj nastavi – mogla da namuči Boston, niti da će Bruklin imati dovoljno jako oružje za Toronto Reptorse, osim ako povređeni Irving ne počne sa predavanjima astronomije preko razglasa. Zapravo bi najveći „beaf” trebalo da bude duel Majamija i Indijane.

U svim ovim predviđanjima krije se šansa manja od teorijske da završnica sezone razočara pa da navijači sa Karijevim omiljenim kokicama u krilu posmatraju iz svog ekrana šta se događa na terenu, poput fanova Game of thrones.

Prsten će poneti onaj ko ga je najviše zaslužio i onaj ko najduže o(p)stane na terenu, u trenucima koji su za NBA istoriju poput Staljingrada. Presudni i presveti.

Kada se sve okonča, šampion će sa peharom ući u sobu arhitekte čitavog Matriksa, Adam Silvera a oko njega će biti milijardu ekrana sa ljudima koji su napravili isti, najbolji izbor.

Da NBA pilulu progutaju bez razmišljanja.

1 KOMENTAR

  1. toliko reci …. a dogadjaj koji ce najvise obeleziti ovu sezonu nije pomenut … tragicna pogibija Kobija Brajanta ….. mene bi sramota bilo to da propustim

Comments are closed.