Nada Topčagić kao heroj turske opozicije: Upotrebna politička vrednost srpskog folka

„Da se to desilo novopečenim zvezdama, ne bi moglo da se živi od njih.“ Ovo je bio komentar Nade Topčagić na jutrašnju istanbulsku epizodu. Pristalice opozicije proslavile su pobedu nad Redžepom Tajipom Erdoganom u Istanbulu uz veliki hit folk pevačice Nade Topčagić „Jutro je“.

Iako je analitika srpskih medija vrlo brzo izašla sa podatkom da su ti što su pevali Nadu zapravo eks-Jugosloveni sa svežijim turskim papirima i državljanstvom, to je sve doprinos fenomenu srpskog (balkanskog) folka. Tačnije, srpski folk je jedini domaći proizvod koji je bez ikakve podrške ujedinio region, pa, sada se vidi, i ceo Balkan (ili makar njegov opozicioni deo).

Sa raspadom Jugoslavije, čitava intelektualna mehanizacija Tuđmanovog aparata radila je ono što je i zacrtano na davnom sastanku u već čuvenoj HDZ baraci na periferiji Zagreba. Da se dokaže da Hrvatska sa Srbima nema ništa zajedničko, na početku beše ona rasprava o jeziku. O srpskom folku nije bilo dileme i on je bio stvar napravljena negde tamo daleko, nikada se nije ni ukorenio u Hrvatskoj a i pejorativno se taj pravac nazivao „ćirilicom.“ Ali sve se vratilo pakleno, pa su jesenas na ulazu u Zagreb bilbordi sa najavom koncerta Saše Matića bili neuporedivo veći od bilo kojeg drugog džambo plakata za hipermarkete.

Potpisnik ovih redova je u jeku onih napada domoljubnih organizacija na koncerte Bajage u Splitu zatekao izlepljene plakate za Mileta Kitića. Na početku je sve bilo tajno i tiho kao kada je Aca Lukas pevao 2000. valjda na svadbi hrvatskog fudbalskog superstara Darija Šimića.

A godinu dana pre toga, na Maksimiru, u uvertiri utakmice Hrvatska -Jugoslavija atmosferu je podizala Severina i da je tada neko rekao da će se ona oroditi sa sinom srpske folk zvezde, to bi bilo neverovatno kao vest da je Srpska radikalna stranka održala kongres na Šalati.

Nada Topčagić je old skul folker. Primarno iznedrena kao princeza šljivika, metalnih pepeljara i kariranih stolnjaka, ali vrlo brzo postaje trejdmark srpskog, tačnije jugoslovenskog folka. Tradicionalni zvuk uz imidž platinaste lepojke iz naroda koja bi se mogla presaditi u neku kantri vukojebinu „made in USA“. Princeza kamiondžija i fast-fud restorana. I ne u seksualnom kontekstu nego u nekom kaubojskom robustnom imidžu. Ona je, posle Silvane Armenulić, a pre Lepe Brene i Vesne Zmijanac unela taj erotski imidž u „ćirilicu“. Tu je i naslov njenog hita „Ja sam žena dvadesetog veka“. Imidž one drage a seksi komšinice iz „Maksija“ u Vraniću ili Lajkovcu. Ali je ona uvek bila porodična žena, dugotrajan brak, a taj seksepil je išao u rok službe.
Nada Topčagić će reći povodom ovog slavlja opozicije u Istanbulu i pevanja njene pesme: „Ja pevam za ljude, pripadnike svih stranaka, i svi vole moje pesme.“ U jeku bombardovanja 1999. pevala je zapaljivo na mostovima posvećujući pesme „vrhovnom komandantu“. Ali tada su i rokeri privođeni na mostove i trgove.

I na kraju, prvi singl Nade Topčagić zvao se „Na Drini ćuprija“. Ivo Andrić je sa istoimenom knjigom osvojio Jugoslaviju, pa Stokholm, Nobelovu nagradu i svet. Nada bivšu Jugoslaviju i makar deo Istanbula, i to deo koji je u utorak ujutru pobedio.