“Na suđenju su mu rekli da se u Srbiju vratio sa premalo mrtvih vojnika”: Tri godine od odlaska generala Vladimira Trifunovića

Na godišnjicu smrti Vlada Trifunovića, objavljujemo tekst iz arhive Nedeljnika koji je napisao Nenad Lj. Stefanović, novinar koji je godinama pratio slučaj i sudbinu generala

13
Printscreen

Na seoskom groblju u Rakelićima kod Prijedora, u prisustvu stotinak ljudi, u kovčegu uvijenom u srpsku zastavu i bez ikakvih ceremonija, sahranjen je prošle nedelje general Vlado Trifunović (79), nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa. Od oko 280 vojnika i oficira ovog korpusa koji su u septembru 1991. godine, opkoljeni neuporedivo brojnijim hrvatskim paravojnim jedinicima, posle nedelju dana borbe predvođeni Trifunovićem izašli iz Varaždina, na sahranu generala došao je samo jedan – Darko Jovanović (47). Malobrojnim novinarima objasnio je da je stigao iz Slovenije. Došao je da se pokloni generalu koji mu je, kao golobradom regrutu u Varaždinu, odlukom da žrtvuje oružje i spasava ljudske živote, omogućio da danas ima svoju porodicu. “Brinuo je o nama kao o sinovima”, kratko je posle sahrane izgovorio Jovanović.

Pomalo ironično, moglo bi se reći da je na svoje poslednje putovanje – od VMA u Beogradu gde je umro, do seoskog groblja u rodnim Rakelićima, general Trifunović po prvi put krenuo bez ikakve zebnje. Od kako je krajem 1991. postao “najveći krivac” za raspad bivše države i u Srbiji optužen za izdaju zemlje, živeo je u sobi 355 beogradskog hotela Bristol. Sobičak u ovom čemernom hotelu (valjda i jedinom hotelu na svetu na čijem se ulazu mogu ponekad videti umrlice jer u njemu godinama žive uglavnom ljudi koji nemaju kud i koji su izgubili sve u bivšim jugoslovenskim republikama), u nekoliko navrata menjao je za zatvorsku ćeliju u Zabeli ili samicu u istražnom vojnim zatvoru.

U rodne Rakeliće je povremeno odlazio krišom, sa strepnjom i utabanim stazama jer je njegovo ime stajalo na svim graničnim prelazima. “Izdajnik” u Srbiji jer se iz Varaždina posle borbe povukao sa svojim vojnicima i oficirima, ostavljajući neprijatelju značajno naoružanje, istovremeno je bio i na Interpolovim poternicima koje su za njim raspisale Hrvatska i Slovenija. U obe ove države proglasili su ga za navodnog “ratnog zločinca”. A s takvim prtljagom se nije lako i bez zebnje kretalo na put. Sve do poslednjeg putovanja.

Iz pomalo šturih agencijskih vesti o Trifunovićevoj smrti neupućeni nisu mogli baš tako lako da naslute da bi ime ovog generala jednoga dana lako moglo da se nađe u mnogim udžbenicima prava. Da ne govorimo o tome da je i čitav život ovog čoveka koga je sudbina nemilosrdno proganjala vredan scenarija neke filmske tragedije. Rođen je u porodici sa desetoro dece, dva rođena brata Ranko i Čedomir poginula su mu još za vreme Drugog svetskog rata. U vojsci u kojoj je počeo kao tenkista proveo je 43 godine, službovao je u Nišu, Prištini, Skoplju, Kumanovu, Bjelovaru, Zagrebu, Petrinji, Osijeku, Novom Sadu i Varaždinu gde su ga na mesto komandanta korpusa postavili desetak dana pred početak rata. Na kraju su mu, po čemu je jedinstven u istoriji ratovanja, u tri različite, međusobno zaraćene države, sudili za učešće u istom ratnom događaju.

Vojni sud u Beogradu presudio je da se kao komandant Varaždinskog korpusa nije dovoljno borio i zbog podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje osudio ga, doduše tek iz trećeg pokušaja, na višegodišnju robiju. Tada je bilo procenjeno da je oružje (prethodno onesposobljeno i oštećeno) ostavljeno u Varaždinu vredelo nekoliko stotina miliona nemačkih maraka. Sud nije procenjivao koliko vrede životi 220 regruta kojima je Trifunović komandovao. U to vreme smatralo se da takva računica nije u srpskom ratničkom duhu i da general nije dostojan svojih slavnih predaka. Na suđenju je rečeno da se u Srbiju vratio sa premalo mrtvih vojnika iako je bio okružen sa bar pedeset puta jačim neprijateljskim snagama.

Županijski sud u Varaždinu tvrdio je opet da se Trifunović previše borio i za izmišljene ratne zločine osudio ga u odsustvu na 15 godina zatvora. Presuda je kasnije ukinuta i suđenje vraćeno na početak. Sud u Sloveniji optužio ga je za učešće u kratkom slovenačkom ratu u koji ga je Vrhovna komanda iz Beograda poslala sa samo jednom naredbom – da izađe sa svojom vojskom na prazne granične prelaze, da se zaleti u prazno, da sa svojom jedinicom krene, pa onda stane i posle pet dana vrati u Varaždin. Jer Slovenija ionako odlazi iz Jugoslavije. I tamo su nameravali da mu sude za ratne zločine koje je zapravo počinila slovenačka strana.

Između ovih optužnica i presuda smestilo se inače, mnogo toga. Nekoliko političkih procesa, sudije koje dva puta oslobađaju Trifunovića i zbog toga gube posao u vojnom pravosuđu, tupa brutalnost nekih generala bez imalo časti koji su optuživali Trifunovića za vojničku nesposobnost da bi sakrili sopstvenu, mnogo naknadne pameti, neverovatno veliki broj raznih gadova koji gaze po prstima čoveka dok visi na simsu, medijsko kamenovanje tog istog čoveka prezirom i lažima, političari iz Miloševićevog vremena koji odlučuju ko će biti osuđen a ko samo provučen kroz blato, zatim neiskreni dosovski političari koji tvrde da je Trifunović zapravo srpski Drajfus i da će se posle 5. oktobra za njega sigurno naći neki Zola i pravda, život na ivici egzistencije, rasturena porodica, sin koji umire negde u inostranstvu… I uz sve to, Trifunovićevo nepristajanje da se živi u sramoti sa žigom izdajnika i zločinca.

Desetak godina pre nego što je umro i zauvek se vratio u svoje Rakeliće, nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa je jednom nogom, ili bar na vrhovima prstiju, već stajao u grobu. Jedva je preživeo srčani i moždani udar posle kojeg je izgubio moć govora. Uz pomoć logopeda ponovo je progovorio samo da bi se bar još jednom pojavio pred sudom i dokazao da je nevin.

Priča o sudskom mrcvarenju generala Trifunovića je pre svega priča o tome kako su se u jednoj državi razveli razveli moral i istina. Ili kako su se spojili nejasni ratni motivi i mitovi. Pri čemu u mitove nije smelo da se dira. U njegovom slučaju uložen je ogroman trud da se izbegne ono što je još i devedesetih godina bilo očigledno – da se preko sudbine Varaždinskog korpusa jasno mogla sagledati istina o razbijanju Jugoslavije i njene vojske. Po dolasku u Varaždin, neposredno pred rat, Trifunović u jedinici zatiče opšte rasulo i izdaju. Korpus koji je trebalo da broji oko 30.000 ljudi, septembar 1991. i početak rata dočekuje sa manje od 300 vojnika i oficira. Iz jedinice beže Slovenci, Hrvati, Albanci, neki od njih odmah po izlasku iz kasarne komandaju vojskom koja na tu istu kasarnu puca. Komanda iz Beograda šalje kući najstariju generaciju vojnika, ne popunjava ratni sastav, ne šalje obećanu pomoć. Sam Trifunović reći će kasnije da je u Varaždinu uglavnom ostao sa sirotinjom koju nije imao ko da na vreme izvuče iz vojske. Kada u Varaždinu počinje da se puca, u Beogradu prestaju da mu se javljaju na telefon.

Ostavljen na cedilu, opkoljen neuporedivo jačim i brojnijim neprijateljskim snagama, što je kasnije na suđenju priznao i tadašnji načelnik Generalštaba JNA general Blagoje Adžić, Trifunović čini jedino moguće – uzima nekoliko talaca iz Varaždina, naređuje da se oružje kojim raspolaže korpus ošteti i s vojskom povlači u Srbiju. Tamo ih dočekuju kao izdajnike koji su za sobom ostavili Hrvatima čak 73 tenka. I nude im da umesto uniformi navuku suknjice i tako krenu na neki novi front.

Argumente da tim tenkovima nisu mogli da upravljaju golobradi dečaci bez obuke niko nije želeo da čuje. Mediji danima maštom boje pojedinosti varždinske kalvarije. U jednoj od novinskih optužnica pisalo je da je Trifunović u Varaždinu ostavio “stotinak najsavremnijih tenkova M-84 kojima hrvatska vojska sada ubija srpske civile”. Sutradan se ispostavilo da tenkova M-84 u Varaždinu uopšte nije bilo. Uhvaćen u laži, isti novinar je, ne trepvnuši, napisao novi tekst i zaključio da “izdajnik” Trifunović nije stigao da ovo čudo tehnike “pokloni Hrvatima” jer je, pre njega “izdajnik Ante Marković” već prodao tenkove Kuvajtu.

U takvoj atmosferi počinje prvo suđenje generalu Trifunoviću i oficirima Varaždinskog korpusa, pukovnicima Berislavu Popovu i Sretenu Raduškom. U sudnici dominiraju tonovi paradnog rodoljublja. Optužene polako vezuju u čvor sačinjen od gluposti i ludila. Sudiji Milošu Šaljiću sa raznih strana, uglavnom iz pravca generalštaba i nekih pravosudnih struktura, sugerišu kako “valjda nije sporno da su Varaždinci krivi”. Uoči suđenja pojedini političari u TV duelima tvrde da bi Trifunovića i ostale trebalo streljati zbog izdaje. Mali deo javnosti koji je još bio u stanju da se zgadi nad ovakvom atmosferom oko sudnice, pokušava da digne glas, ali se gotovo ne čuje.

U junu 1992. godine sud trojici oficira ipak, izriče oslobađajuću presudu. Nekoliko godina kasnije, sudija Šaljić ( u to vreme izguran iz vojnog pravosuđa u advokate) objasnio je potpisniku ovih redova logiku svoje presude: “Viša komanda nije učinila ništa da pomogne ovom korpusu, niti je opkoljenim i blokiranim snagama dala bilo kakvo ohrabrujuće obećanje. Sve što su učinili bile su poruke tipa – izdržite još malo, sve će biti rešeno pregovorima… Izbor generala Trifunovića se svodio na mogućnost da izgine sa preostalim mladim vojnicima i starešinama, ili da sklopi nekakav mir u kome mu HDZ omogućava izlazak iz blokade i okruženja i prelazak na teritoriju Srbije.”

I posle drugog “varaždinskog procesa” trojica oficira bila su oslobođena. Sudija Đorđe Dozet takođe je morao iz vojnog pravosuđa u advokate. Pre i posle toga, nekoliko puta je izjavio: “Po dokazima kojima sam raspolagao i po mom shvatanju krajnje nužde, nije bilo krivičnog dela. Bolje rečeno, pored dokaza koje sam imao, još sto puta da sudim, još sto puta bih presudio na isti način. Ni po čemu nisam mogao da zaključim da je u slučaju trojice oficira reč o izdaji”.

Za sudiju Dozeta se kasnije govorilo da je lično zamerio generalu Momčilu Perišiću što je odbio da bude veštak u varaždinskom procesu. Perišić mu je navodno odgovorio – “kako sam mogao to da prihvatim kada sam danima u torbi nosio bombu da presudim onom izdajniku Trifunoviću”. Sa nešto zluradosti i sa ove vremenske distance, čovek bi se mogao zapitati da li je to ista ona torba koju je nekadašnji prvi čovek srpske vojske nosio po Ibarskoj magistrali kada se sastajao sa nekim radoznalcima iz CIA-e. Bilo kako bilo, trojica oficira Varaždinskog korpusa su posle trećeg suđenja osuđeni na višegodišnju robiju.

Na tom trećem procesu samo je general Adžić izjavio da suđenje Trifunoviću i ostalim oficirima nema svrhe “jer su mogli samo da izginu, pošto nisu mogli očekivati nikakvu pomoć”. Sudnicom su defilovali mnogi generali obasjani suncem sopstvenih veličina i sujeta. I, naravno, pogledom na rat iz “cvećara” u koje su iz Hrvatske stigli neposredno pred početak rata. Jedan je Trifunoviću predlagao da se ubije, drugi mu je poručio: “Najlakše je predati se, ali to nije niti će biti u duhu srpskog i crnogorskog naroda”. Treći su mu zamerali što nije razorio Varaždin. Ispalo je kako je u Varaždinu bila važna samo tehnika. Ne i ljudi. Kako se iz Hrvatske nije smelo otići bez velikog pakla. Jedan od generala prigovorio je da je u Varaždinu bilo malo mrtvih i zažalio što nema više mrtvih heroja. U sudnici se na kraju čulo i da se u Varaždinu moralo boriti do poslednjeg metka. A onda je trebalo preći na pesnice i noževe. Dok svi ne izginu. Jer “srpska majka ponosno korača iza kovčega svoga sina koji je hrabro poginuo u borbi”.

Argumenti odbrane, advokata Branka i Milana Stanića, da shvatanje kako su optuženi morali da se bore do poslednjeg metka, noža i pesnica, znači zapravo primitivni fanatizam i prihvatanje kamikaza i džihad doktrine ratovanja, kod trećeg sudskog veća nije značilo mnogo. Logika da bi, čak i da su svi izginuli, tehnika svejedno dospela u neprijateljske ruke, takođe nije pomagala. Advokati su uzalud dokazivali i da se Trifunović nije predao već da je izvukao jedinicu na teritoriju Srbije i stavio se na raspolaganje Vrhovnoj komandi. Prevagnula je ona teorija da takvi vojnici zaslužuju suknjice. General Trifunović dobija 11 godina robije, da bi nešto kasnije kazna bila smanjena na sedam godina. U obrazloženju presude, osim formulacije da je podrivao odbrambenu i vojnu moć države, stajala je i ona da se u ratnom vihoru kao komandant korpusa nije snašao. Malo ko se tada zapitao da li se za “nesnalaženje”, ako ga je bilo, ide na robiju ili možda u penziju.

Jedan od onih od kojih se očekivalo da pređu na pesnice i nož dok ne izginu, bio je i Dragan Govedarica iz okoline Nikšića. Septembra 1991. imao je 21 godinu i bio regrut u Varaždinu. “Dvadesetak dana bili smo zatočeni, a dobrih mjesec dana nijesmo imali ni struje ni vode”, prisećao se varaždinskog ratovanja Govedarica. “Nijesmo imali nikakvih izgleda da preživimo. Kad se sjetim Varaždina, uvijek mi se vraća jedna te ista slika. Gledao sam kako ubijaju jednog našeg vodnika, inače Hrvata, koji je htio možda poslednji put da vidi ženu i decu. Dum-dum metkom su ga pogodili u leđa. Video sam kako mu se rascvetao grudni koš…”

U vreme kada su Trifunović, Popov i Raduški već robijali u Zabeli, u knjižarama su se inače pojavile dnevničke beleške nekadašnjeg člana Predsedništva SFRJ Borisava Jovića. Knjiga je bila pravljena kao dnevnik vođen iza kulisa događaja na početku rata. Jedan od članova tadašnje vrhovne komande gotovo svakim retkom te knjige potvrđivao je da je u vojnom i političkom vrhu zemlje tada vladala potpuna konfuzija u pogledu ratnih ciljeva i granica buduće države, a da su korekcije tih ciljeva i granica bile gotovo svakodnevni posao.

Jović je posebno zamerao Kadijeviću i Adžiću nesposobnost i smatrao da su odgovorni što im je dugo trebalo “da zaborave” Sloveniju i ne ruše HDZ-ovsku vlast, nego “da postave one granice u Hrvatskoj gde su Srbi u većini”. Tvrdio je da je vojska još “opijena Jugoslavijom”. Tri dana pre nego što je pao garnizon u Varaždinu, Jović u svojim dnevničkim beleškama zapisuje da je pao garnizon u Virovitici, da se onaj u Đakovu predao bez borbe i da su na izmaku snage u Varaždinu i Bjelovaru. Posle ređanja podužeg spiska palih i ugroženih garnizona sledi novi Jovićev komentar: “Sad će nam biti mnogo teže da vodimo dalje akcije zbog ovako glupih poraza koji su bili apsolutno nepotrebni. Šta će nam špartanje po Hrvatskoj? Zašto nam je potrebna njena kapitulacija. Stvar se svodi na to da izbavimo zarobljene vojnike po kasarnama”.

Posle se dogodio Dejton, dobar deo javnosti svakodnevno je slao apele da nevino osuđeni oficiri izađu iz Zabele, a i tadašnjim vlastima odgovaralo je da dograde svoj novi mirotvorački imidž. U januaru 1996. Trifunović, Popov i Raduški pomilovani su ukazom Zorana Lilića, tadašnjeg predsednika SRJ. Posle tri Nove godine i tri Božića provedenih u zatvorskim ćelijama, bili su najzad slobodni, doduše sa belegom grešnika. Našavši se ispred zatvorske kapije sva trojica su izjavila da ne žele milost već pravdu. I život slobodnih ljudi.

Oni koji su u to vreme jurišali na vlast, gotovo svakodnevno su pominjali generala Trifunovića kao časnog oficira kojem će, čim Milošević ode, biti vraćena ne samo pravda već i sve ono za šta je godinama bio zakinut. Posle 5. oktobra brzo su ga zaboravili. I sada kada je umro, mnogi od njih na raznim tribinama mašu Trifunovićevim imenom i sećaju se kako su mu navodno pomagali. I time opet govore više o sebi nego o njemu, ili iz sudbine generala pokušavaju da namaknu poneki dnevno-politički poen.

Do Trifunovićevog sobička u Bristolu posle 5. oktobra lično su stigli samo Rasim Ljajić i Dragan Đilas, iskreno potrešeni njegovom sudbinom i uslovima u kojima je živeo. Đilas je kasnije pomogao da se nađe advokatski tim koji će se izboriti za novo suđenje generalu Trifunoviću kako bi se, u svetlu novih činjenica, sa njega zauvek skinula anatema “izdajnika.” Nekoliko godina kasnije, a dvadesetak godina posle varaždinskih događaja, Trifunović i njegovi saborci i zvanično su dobili sudsku potvrdu da nisu izdajnici i da spašavanje ljudskih života umesto naoružanja i mehanizacije nije bilo nikakvo krivično delo.

General je posle toga uglavnom zaćutao i bilo je teško zaviriti u to njegovo ćutanje. Time je verovatno govorio i mnogo toga što nije bilo za izgovoriti. U vojsci koju je služio 43 godine i dalje su tvrdili da ne zaslužuje stan jer navodno ima nekakva stanarska prava u Zagrebu, u državi u kojoj su tvrdili da je ratni zločinac i u koju nije mogao da ode. Posle promena 5. oktobra, bar trojica ministara odbrane objašnjavala su autoru ovog teksta da nije baš tako lako i popularno ispravljati nepravdu načinjenu Trifunoviću i pominjati njegov stan ili penziju, jer je u vojsci još više onih koji misle da je u Varaždinu morao da pogine zajedno sa svojim vojnicima i da je Hrvatima ostavio mnogo tehnike.

Na vest o generalovoj smrti odmah su reagovale i društvene mreže. Pokazalo se da će ime generala Trifunovića i dalje ostati nalik ekseru na koji će i ubuduće svako kačiti svoju istinu. I da to što je umro neće za njim tako brzo zalupiti vrata koja klaparaju na vetru istorije. Neki mu i dalje ne opraštaju što je u “faking Varaždinu predao čitav korpus i one silne tenkove M-84”, koje uzgred nikada nije imao što je na sudu bar tri puta dokazano. Ali oni sasvim sigurno “znaju” da ih je predao i tvrde da je bio “salonac od generala” i “teški amater”. Drugi su odmah požurili da upozore kako Trifunovića nikako ne treba proglašavati herojem i kako sa istorijskim sudom o njemu treba sačekati.

Mnogo pre ovog “upozorenja”, jedan od njegovih “klasića” iz vojne akademije složio se da generala ne treba proglašavati za nekog novog “svetog Trifuna”, ali da mu se vojnička čast, hrabrost i poštenje ne mogu osporiti. Baš na tim akademijama uči se valjda da kod vojnika postoji i jedan poseban oblik hrabrosti – smelost zabrinutog čoveka koji ima pameti da oceni opasnost i s tim se suoči. Jer život je zato da se živi.

Kako god bilo, o sudbini generala Vlade Trifunovića trebalo bi često pisati i govoriti. Ne bi li se svakome od nas smučila i sama pomisao na rat.

(Tekst objavljen u Nedeljniku br. 263)

13 KOMENTARA

  1. Generala Trifunovica su osudili isti oni koji su ga prvo , desetak dana pre pocetka sukoba poslali u prekomandu u Varazdin, pa su ga onda izdali i ostavili bez bilo kakve podrske.Nijedna borba se nemoze dobiti bez imalo podrske. Osudili su ga samo da bi prikrili svoju nesposobnost da vladaju situacijom u vremenu raspada zajednicke drzave. Bio sam mobilisan 30. Maja 1991. i znam tacno o cemu pricam. Trupni oficiri su bili totalno sludjeni oprecnim naredjenjima iz pretpostavljenih komandi i Generalstaba. Po nekoliko puta dnevo su nam bile davane borbene uzbune i naredjenja za mars preko Dunava i onda kada smo vec bili u vozilima sve je bivalo opozivano. Govorim o kraju Maja i pocetku Juna 1991. A vi sto glumite Sindjelice ovde na Internetu rat ste verovatno videli samo na televiziji, kao i oni sto su i naredili pocetak ratnih sukoba.Video bih ja vas u toj situaciji sa 150 mladih vojnika koji nisu ni osnovnu obuku prosli a da vam pretpostavljeni na zahtev za podrsku spustaju slusalicu ili se uopste ne javljaju. Spasao je 220 ljudi, necijih sinova, brace i zato su mu se “zahvalili” na ovakav nacin. Sramno.

  2. Ovi bljutavi nekrofilni komentari o izdajstvu govore o nekropatskom mentalitetu.”On je izdajnik i trebao je da se bori sa tudjom decom do poslednjeg metvog”.Svi do jednog ovde potpisani,ne bih tako rigali bljuvotine da su im sinovi bili u Varazdonu,i da je njihov spasilac bio gsn.Trifunovic.Zatim,vidi se i koliko su obrazovani.Jedan od njih potpisuje se Mislisa spominje Sergeja Maseru,pomorskog oficira,inace Slovenca po nacionalnosti.A ne Sergej i Masera.Drugi oficir se zvao Milan Spasic i potopili su razarac “Zagreb”,a ne “Dubrovnik”.Eto toliko o ovim silnim “borcima&patriotama”koji se ovde neuko potpisuju i koji bi ratovali sa tudjom decom sve do zadnjeg.Bolje bi bilo da svoje misli i pisanje ostave za klozetsku solju u svome domu.

  3. Zalosna je sudbina ovog coveka, ali sa druge strane on je bio profesionalac koji je godinama uzivao beneficije i bio dobro placen za posao u miru. U HR je izbio rat, pobuna protiv jos vazeceg i u svetu priznatog sistema koji je on trebao da brani. Kaze se da je imao 280 ljudi, to je ipak respektabilana vojna sila ako se dobro utvrdi i organizuje. Imao je veliku klicinu naoruzanja koju je mogao upotrebiti bar kao pretnju. Ako je bar 40-50 ljudi bilo sposobno da opsluzuje tenkove onda im ta banda koja je okruzivala kasarnu nije mogla nista. Ako je neko pucao prema kasarni onda je imao apsolutno pravo da ispali granatu u pravcu neprijatelja. Da je ispalio par granata stvari bi se drugacije odvijale. Mogao je da onesposobi tehniku pre predaje, minira skadiste granata.Bilo je mnogo opcija koje ne bi odnele zrtve na njegovoj strani, a oni ih nije iskoristio. Kad se napustala kasarna marsal Tito u Zagrebu, vojska je okrenula cevi tenkova ka soliterima uz pretnju da ce pucati na bilo kakav pokusaj provokacije ili napada na kolonu. I sve je proslo bez ikakvog incidenta. Isto je i on mogao da upali i pokrene odredjeni broj tenkova i krene iz grada uz pretnju da ce pocati ukoliko ijedan metak bude ispaljen na njih. Jeste da su ljudski zivoti najvazniji, ali od tog oruzja koje im je ostavio stradalo je mnogo, mnogo Srba kasnije. Covek je imao dovoljno vremena da razvije strategiju odbrane sto mu je bio posao, a nije. Postoji mnogo primera iz ratova 90-tih gde su Srbi gubili zbog kukavicluka i izdaje. Ali ima i onih kad su pruzali otpor da su razbijali neprijatelja. Tokom Oluje kad su Hrvati mislili da ce se prosetati Krajinom, kod Petrinje su polomili zube jer i samo u jednom danu imali preko 100 poginulih, cak i visokih oficira. Bili su naterani na povlacenje. Da je bilo manje izdaje i predaje verujem da bi ishod tog rata bio drugaciji bez obzira na mesanje NATO-a.

    • Simo ne lupetaj! To prvo nije bila banda šumara i lovaca kako ih prikazujete već jedna jako dobro uvžbana vojna formacija sa puno stranih plaćenika, profesionalaca. Znatno brojnija! I sve i da je jedan vojnik poginuo vredniji je njegov život od svih prvo izmišljenih ’84-ki a onda i ONESPOSOBLJENIH!!!! Da li ste čitali tekst? Sam autor je ponovio nekoliko puta da su tenkovi bili onesposobljeni. Dakle ti Srbi koji su kasnije ginuli nisu mogli nikako od tih onesposobljenih tenkova da ginu!

  4. “Čovek jednom u životu da zakletvu. Ili je ispuni, ili je pogazi. Ja sam se zakleo da ću ovu zemlju braniti kada joj bude najteže. ”
    major Milan Tepić
    Slava tebi majore Tepeću. Ima još Srba koji su vaspitavani i u duhu Obilića, Sinđelića, Principa…
    Žalosno je da se ovoliki tekst posveti čoveku koji je više opremio i naoružao Hrvate za oluju nego ceo zapad zajedno.

  5. Ovi “stratezi” što filozofiraju o ulozi vojnika u ratu u svom životu u kasarnu kročili nisu…

  6. Glavna uloga vojnika je da se bori i dobije rat! Za kapitulaciju i predaju vojske, generali nam i ne trebaju! Treba da znaju za šta su plaćeni, a ne da glume mirotvorce i zaštitnike “dece”!

    • Ti , penzioner svakako nisi ni pozivan u rat . Obično su takvi u to vreme nosili pozive nama u ranim jutarnjim satima . U toku dana ste jurili veze za svoje mezimce kako bi bili oslobođeni obaveze ili bar bili angažovani u CZ (baba Julinom puku) . Uveče ste srbovali na sastancima odbora SPS , a vaši mezimci ludovali sa našim devojkama i ženama . Ničija dužnost nije da pogine . Dužnost svakog oficira (ja sam kapetan u rezervi ) je da sačuva ljudstvo i tehniku . Znači prvo ljude . Kukanjca ste isto okrivili . On se nije predao . Stao je na čelo kolone .Za to je okrivljen. Da je stao na kraj kolone , isto bi bio kriv . Zbog opšte propasti bivše YU krivi su POLITIČARI sa svih strana i vi koji ste ih slepo slušali .

    • Što to ne kažeš Kadijeviću, razbojniče! Kadijević je rukovodio sa JNA i doveo je u takvo bezizlazno stanje i položaj, izdao svoje oficire i ostavio ih u nemogućim situacijama u kojima su mogli jedino izginuti!
      Nakon obavljenog izdajničkog zadatka u kojem je stradala cijela JNA, jako, jako puno ljudi, vojnika, te njihovih obitelji, Kadijević je skinuo uniformu, nataknuo na nos ogromne crne naočale i zbrisao iz Jugoslavije! Dakle obrati se njemu i njegovim pajdašima rata i ratnim profiterima pa se žali i prisipaj otrov!
      Trifunović nije nigdje bježao, savjest mu je bila čista kao suza, ali njegovim progoniteljima nije!!! Pretrpio je tako teške stvari da mu je smrt došla kao smiraj.
      Dakle tikvo nezainteresirana, generalu Trifunoviću bi puno lakše bilo poginuti u Varaždinu nego spasiti što se spasiti dalo i onda trpjeti iživljavanje izdajničkog sustava, patnju, uništavanje porodice… bilo je puno lakše od toga umrijeti, ali ko bi ljude spasio, ko bi poštedio grad, ko bi onesposobio oružje uništavajući mu vitalne dijelove, … ali sve bi drugo bilo, ostalo isto.

  7. Čekajte bre malo! Ispade on neki heroj?!
    Ljudi, zanimanje mu je bilo vojno. Njegova osnovna funkcija u ratu je da se bori. I šta je on uradio? Prvi put kad je trebao da izvrši svoju dužnost on je podvio rep i herojski pobegao? Lako je u miru biti ofiir – platice, privilegije …. On i svi ostali su sve to dobijali od države baš da bi se, u slučaju rata, borili. Šta je sledeće – jel treba hirurg da dobije džabe obrazovanja od države, dobru platu itd do prve operacije a onda da pobegne kroz prozor iz operacione sale jer se prepao, a i neko može da umre ako se zezne?

    • Jel ti pročita pažljivo ovaj tekst…pa taj čovek je u stvari izdan…ali još ima takvih kao ti kojima se herojstvo meri količinom prolivene tudje krvi…i da li misliš da bi onaj tvoj imaginarni hirurg uspešno mogao da obavi operaciju sa tupim perorezom umesto kvalitetnog skalpera…

      • Tekst je netacan. Nije unistio tenkove. Pogledaj Predaja Varazdinskog korpusa na yutoube. Nije dakle u pitanju predaja vec omogucavanje neprijatelju da dodje do velikog broja tenkova,ubojnih sredstava i opreme. Posle su neki ljudi ubijani sa tom opremom. Seti se porucnika Sergeja i Masere. Digli razarac Dubrovnik u vazduh. Vidi razliku

      • Tako je,slazem se potpuno.Ovde samo komentarisu neke gluposti.Ej pa covek je spasio zivote tolikih mladica!!!A pomoc nije dobio ni na papiru.Veliko bravo za ovog coveka!!1

Comments are closed.