Rečenica da „nije važno šta je izrečeno, nego ko je to izrekao“ posebnu dimenziju dobija u slučaju Nikole Jokića ovih dana. On je kako se bliži kraj regularne sezone NBA lige glavna tema i onih koji ga vole, i onih koji ga baš i ne vole ali ga cene, i onih koji očigledno ne znaju šta pričaju. Ili, što je još gore, namerno pričaju gluposti.

O Jokiću je i ranije izrečeno i napisano mnogo toga, pa ste tako i na ovim stranicama mogli da pročitate priče o njegovom putu od igrača draftovanog tokom reklama do najboljeg centra sveta, kao i priče o fenomenu „Džokera“, netipičnom igraču koji je istovremeno svojom pojavom kupio pažnju Amerikanaca, a ljude u Srbiji „naterao“ da ponovo ustaju rano i da im dan zavisi od toga šta su uradili neki njihovi momci iz Kičenera u Kanadi, Kordobe u Argentini ili iz Misurija.

Ipak, malo je rečenica koje su tako dobro opisale sve što je Jokić do sada uradio kao linija povučena između dva pola. Na jednom polu je izrečeno: „Nikola Jokić bi bio najgori MVP u poslednjih 35 godina, i ne, priča o njemu i Nagetsima nije dobra za gledanost kako neki možda misle.“

Na drugom polu je napisano: „Lebron Džejms i Džoel Embid započeli su sezonu kao vodeći u MVP trci, zatim je Stef Kari imao svoju seriju utakmica… Ali najkonstantniji igrač tokom cele sezone bio je Nikola Jokić. Doveo je svoj tim do učinka 9-1 otkako je Marej povređen, dokazujući da je dostojan MVP nagrade.“ Prvu je rečenicu rekao Nik Rajt, američki novinar, koji je nakon diplomiranja radio na Radiju KCSP 610AM u Misuriju, zatim prešao na Fox Sports, a kao važna stavka u biografiji vodi mu se i učešće u emisiji „Želite li da postanete milioner“.

Drugu rečenicu napisao je Medžik Džonson, jedan od najboljih košarkaša svih vremena. Zato je u vreme kada više reakcija može da izazove Rajtova nego Medžikova izjava važno napraviti dublju analizu, neku vrstu skautinga najboljeg igrača NBA lige ove sezone. U tome nam je pomogao Toni Lazarušić, analitičar i autor hrvatskog Telesporta.

Odmah na početku želeli smo da nabrojimo sve što bi moglo da bude na listi „otežavajućih okolnosti“ ili „minusa“ na kontu Nikole Jokića. I izbrojali smo do dva.

„Ako bi neko i želeo da cepidlači i traži dlaku u jajetu, mogao bi da se osvrne na timski učinak Denvera koji će biti treći, četvrti, peti, a Embidova Filadelfija prva. Pored toga, neko bi mogao Jokiću da zameri kvalitet odbrane. To mu zaista nije jača strana, ali je u odnosu na ono što radi u napadu zanemarljivo. Za svaku grešku u odbrani, donese makar 10 dobrih poteza u napadu. A često i te defanzivne greške više idu na dušu tima“, kaže Lazarušić.

Sve ostalo što bi moglo da uđe u računicu u trci za MVP nagradu, na Jokićevoj je strani. Osim možda američkog predubeđenja kako bi trebalo da „izgleda“ najbolji igrač lige.

Jokić se u tom smislu ne uklapa u šablon. Nije bio student poznatog koledža, visok pik na draftu, nema medijsku mašineriju iza sebe i niko se, kada je došao u ligu, ne bi kladio, ni dva dolara ne bi uložio, da će se on ikada naći u ovoj poziciji. Pritom, dolazi iz Evrope, iz Sombora.

Iz drugog ugla gledano, upravo bi to trebalo da budu njegove prednosti i gradivni elementi priče koja bi mogla da motiviše dečake da se bave košarkom i da pomogne u globalnim planovima NBA lige. A to nije jedini način na koji je Jokić promenio ligu. Trag njegovog uticaja vidljiv je u načinu na koji se liga menja.

Lazarušić tvrdi da Jokić nije prvi, ali je pravi predstavnik talasa koji centre vraća na veliku pozornicu. O tome je u intervjuu za Nedeljnik govorio i bivši trener Atlanta Hoksa Lojd Pirs.

„Preuzimanja koja se vrše u defanzivi tako da sada jedinica preuzme četvorku ili peticu, nameću da se smanji uticaj visokih, teških centara u odnosu na to kakav je on bio ranije. Više nema toliko pozicione igre, sve se dešava u tranziciji, ali to ne znači da centri više neće imati nikakvu ulogu. Danas imamo nekoliko visokih igrača sa fantastičnim dodavačkim sposobnostima, centre koji šutiraju trojke, koji driblaju, daju bekdor pasove i uručenja.“

Ako se centri mogu podeliti na „specijaliste“ i „specijalne“, Jokić pripada specijalnim, a njegova pozicija mogla bi se nazvati „point centrom“.

„Kada je ukinut handcheck i onemogućeno odbrambenim igračima da stalno drže ruku na plejmejkeru, usledila je zlatna era plejmejkera. Zatim su Lebron, Durent, Grifin doneli zlatnu eru za poziciju krila i krilnog centra.

U ovom trenutku u ligi je nekoliko specijalnih centara, Jokić, Embid, Gober i čini mi se da je ovo pravi trenutak za njih. Svaki od njih, a Jokić posebno, rade na širenju svojih košarkaških veština i time čitavu igru guraju unapred“, kaže Lazarušić, ali sumnja da će koledž treneri usmeravati klince da igraju kao Jokić.

„Oni imaju svoj šablon i igrači poput Jokića, ili Karija koji torpeduje šuteve sa pola terena, za njih su transcendentalni.“ Od svih tih transcendentalnih i specijalnih igrača, Jokić se po jednoj stvari posebno izdvaja, a to je kontinuitet. Meloun se na jednoj konferenciji za štampu našalio na Jokićev račun i prepričao događaj sa utakmice. Trener mu je tražio da odmori, a Džoker mu je odgovorio da „Srbi ne sede“.

„On je ponosan na svoje poreklo i ponaša se u skladu sa tim“, rekao je Meloun. To se uklapa i sa onom čuvenom Van Gandijevom izrekom: „Best ability is availability“ (najbolja sposobnost igrača je dostupnost).

„Jedini igrač koji je odigrao više minuta ove sezone od Jokića je Rendl iz Niksa. Poznato je kako Tom Tibodo raspoređuje minutažu i da nema milosti za svoje igrače, a Jokić je uspeo da se uvuče na drugo mesto liste između dva košarkaša Niksa. To je svojevrsni podvig“, kaže Lazarušić.

„Ono što je njegova velika prednost u odnosu na konkurente u trci za MVP nagradu jeste činjenica da je uvek tu. I nije samo uvek tu, nije stvar u tome što je odigrao sve utakmice, nego je uvek tu dugo. I uvek je tu kada se meč lomi.“

Tu se vraćamo na onu priču o tome kako bi trebalo da izgleda MVP. Jokić vizuelno ne podseća na mašinu koja bi mogla da se nađe u crtanom ili promotivnom filmu koji bi milenijalce privukao da gledaju NBA ligu i plate godišnji paket, što jeste jedan od ciljeva borda lige, ali je ove sezone pokazao da je zapravo fizički spremniji od većine igrača koji „izgledaju onako kako bi trebalo da izgleda MVP“.

„Ako ga se setimo pre nekoliko sezona, bio je presmešan kada u posle nekoliko sprinteva rumen u licu ne može da dođe sebi“, podseća Lazarušić. „Međutim ove sezone toga nema. Dešava se da posle napornih akcija i on otpuhuje i traži vazduh, ali je podigao svoju minutažu sa 29 u proseku u prethodnim sezonama, na 35 minuta u ovoj sezoni. To je strašan skok.“

Osim kvantiteta, važan je i kvalitet minuta koje provodi na parketu. Izuzetno se retko dešava da je Jokić na parketu kada je sa druge strane protivnička klupa i bekap centar. On obično igra celu prvu četvrtinu, zatim se odmara nekoliko minuta u drugoj i vraća se na parket onda kada se na parket vraća prva opcija protivničkog tima. Nema bežanja od duela i izazova.

Kada je ovako dominantan u aspektu igre koji mnogi ne prepoznaju i zanemaruju, kako tek izgledaju podaci u aspektu koji je njegov trademark, a to su dodavanja. Nekoliko sezona zaredom Jokić je bio u samom vrhu po broju potencijalnih asistencija po meču, a razlika između potencijalnih i ostvarenih nije bila zanemarljiva. Jednostavno, Nagetsi nisu dovoljno dobro šutirali, zbog lošeg spejsinga oko svog najboljeg igrača.

Tako je u svakoj utakmici nekoliko potencijalnih asistencija bačeno niz vodu. To se, međutim, ove sezone promenilo.

„U prethodnim sezonama se dešavalo da Jokić deli parket sa Plamlijem ili da njegov pas završava u rukama Garija Harisa koji nije mogao da se sastavi sa šutom. I Marej i Barton su oscilirali. Međutim, ove sezone su Nagetsi konačno uspeli da nameste spejsing, a na tome mogu da zahvale Majklu Porteru Džunioru i Eronu Gordonu. Njih dvojica se odlično otvaraju bez lopte i Jokiću je automatski lakše da deli asistencije. Od potencijalnih asistencija meni je važniji njegov udeo u asistiranim poenima koji je dodatno porastao ove godine. U prve tri sezone je delio manje od 30 odsto Denverovih asistencija, zatim je skočio na 37, pa 35 odsto prošle sezone, da bi ove sezone asistirao za 40 odsto Denverovih poena. Uz to, odnos asistencija i izgubljenih lopti je odličan“, objašnjava Lazarušić.

Teško je pod mikroskopom secirati magiju, ali postoje faktori koji direktno utiču na to da je Jokić jedan od igrača čija je dodavanja teško pročitati. Najpre mesta sa kojih asistira i na koja šalje asistencije. Grafika pokazuje odakle su pogođeni svi šutevi u ovoj sezoni Denvera (do pisanja teksta) za koje je Jokić podelio asistenciju. Drugi važan aspekt je način na koji asistira.

„Za razliku od drugih visokih igrača on nema unificiran način na koji dodaje, štaviše. Dodaje na tri različita načina. Odlično asistira iz mesta, ‘na elbowu’, kada sa visokog posta razigrava saigrače. Još bolje asistira iz pokreta – dobije loptu na ‘short rollu’ i odatle deli asistencije. Na kraju, čovek asistira i iz pikenrola, gde mu blokove postavljaju niži igrači, a on njih razigrava“, objašnjava Toni Lazarušić i tvrdi da njega svaki put impresionira brzina kojom Jokić pronalazi rešenja. To je posledica odlične pripreme.

Postoje igrači u ligi koji bolje od „advance skauta“ znaju svaku akciju i svaki signal protivničkih ekipa. Legendarna je priča da je Rondo na utakmici protivničkom igraču rekao gde treba da stoji kada je video koju je akciju pozvao plejmejker. Ili pasioniranost Kobija Brajanta po tom pitanju, koji je

pred utakmicu američke reprezentacije protiv Nigerije na Olimpijskim igrama radio detaljnu video-analizu protivnika, kao da se sprema za NBA finale, a onda na zagrevanju svoje saigrače upoznavao sa tim ko je ko u nigerijskom timu i koje su mu jače, a koje slabije strane.

„Za takve stvari je potrebno provoditi sate pred ekranom i besomučno gledati snimke. On meni ne deluje kao takav igrač. Ali se tačno vidi da čim pročita neku situaciju na parketu zna šta treba da uradi, da se priprema“, kaže Lazarušić.

Kada se njegove dodavačke sposobnosti ovako seciraju, opet ostaje mnogo prostora za priču o njegovim ostalim napadačkim karakteristikama. Iako bi Nagetsi mogli da „žive“ samo od njegovih asistencija, on daje doprinos i u svim drugim segmentima napada.

Postoji i jedan ugao iz kog se jasnije nego iz bilo kog drugog vidi Jokićev napadački potencijal. On u napadu svojom igrom u stvari zaokružuje svih pet pozicija, tvrdi Lazarušić.

„To nije jednostavno uvideti, dok se sve što on radi ne raščlani. A onda vidite da su stvari koje on radi karakteristične za sve pozicije na parketu. I sve to je pažljivo planirano. Prvo, on ima veliki broj akcija u kojima je plejmejker. Prevodi loptu, igra pikenrol i razigrava saigrače. Ono što se najčešće zanemaruje jesu akcije koje su za njega izgrađene kao da je bek šuter. U tim akcijama Jokić istrčava iz blokova i diže se na šut, što je karakteristično za šutere. Pored toga, radi ono što rade najbolja krila, kao izo-strelac na visokom postu. U tim situacijama, poput Lebrona recimo, ima opciju da šutne ako mu se igrač odmakne ili da ode u dribling.

U određenim akcijama preuzima ulogu streč četvorke i radi ono što rade klasični „spacing igrači“ – da loptu saigračima, a on na liniji za tri poena čeka pas. Na kraju, što je u stvari početak jer je Jokić nominalno centar, tu su i zadaci koje obavljaju i sve ostale petice – igra na niskom postu i hvatanje skokova u napadu. Ako postoji sinonim za kompletnog igrača, to je onda Jokić“. Činjenica da je Meloun s vremena na vreme znao da napravi lošu procenu u rotaciji i da time direktno ošteti svoju ekipu, potire se njegovom sposobnošću da Jokića koristi na pravi način.

„Tu mu se mora odati priznanje“, objašnjava Lazarušić. „Odlično prepoznaje situacije na terenu i prilagođava Jokićevu ulogu potrebama tima. Dobro se sećam utakmice protiv Dalasa kada je Rik Karlajl uveo Marjanovića da svojom korpulencijom pokuša da uspori Jokića. Meloun je tada postavio nekoliko puta zaredom akcije u kojima Nikola istrčava iz duplog bloka i šutira, a Boban ostaje zaglavljen još na prvom bloku. Tako je u nekoliko minuta i uz nekoliko sitnih varijacija potpuno uništio plan protivničkog tima“.

Tako pred svaku utakmicu protiv Denvera protivnici moraju da računaju na to da Jokić može u svakom trenutku da odigra svih pet pozicija, da za svaku ima nekoliko akcija crtanih za to da ih on reši, a da svaka od tih akcija ima nekoliko svojih varijacija. Za sve koji imaju problem sa množenjem, to znači da u svakom trenutku na parketu on ima gotovo 50 opcija, ne računajući improvizaciju.

A kada se stvari ne odvijaju onako kako je unapred nacrtano, njegova priprema i posvećenost dovode do toga da lako čita igru i brzo donosi odluke. I nije toliko važno ko su mu saigrači. I nije uopšte važno koja je četvrtina jer igra najviše. I nije važno koja je utakmica od početka sezone jer igra svaku.

Kada se sve ove merljive vrednosti ignorišu, stvar se ponovo svodi na lično mišljenje onih koji ga vole, onih koji ga ne vole ali ga cene, i onih koji prosto lupaju gluposti. Naposletku, nije više važno ni šta kaže, ni ko kaže. Neka ga neko zaustavi ako može.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime