Mučenja i masovna ubistva u ime demokratije: Bilans dosadašnje službe specijalnog izaslanika SAD za Venecuelu

PIŠE ERIK ALTERMAN

1
Foto: Profimedia

Najava američkog državnog sekretara Majka Pompea o imenovanju neokonzervativca Eliota Ejbramsa za specijalnog izaslanika u Venecueli, 25. januara, nije ostala nezapažena. Odluku da se tom čoveku poveri zadatak da radi na zbacivanju predsednika Nikolasa Madura štampa je protumačila kao svedočanstvo o nezavisnosti Pompea od predsednika Donalda Trampa.

Njegov nesrećni prethodnik, Reks Tilerson, bivši predsednik i izvršni direktor Ekson mobila, zaista se nadao da će angažovati Ejbramsa. Ali Tramp se tome protivio, uprkos lobiranju desničarskog senatora Šeldona Adelsona, koji kako izgleda inače od predsednika dobija ono što želi. Koji je uzrok ovog odbijanja? Ejbrams se udružio sa drugim neokonzervativcima kako bi kritikovao Trampa na republikanskim unutarstranačkim izborima 2016.

Čak i napori predsednikovog zeta Džareda Kušnera pokazali su se uzaludnim, njegov savetnik u to vreme Stiven Benon ubedio je stanara Bele kuće da je Ejbramsa diskreditovala njegova reputacija “globalisteˮ.

Masakri i akti genocida

Prema časopisu Blumberg, ovo unapređenje otkriva da je došlo do “zaokretaˮ: “Njegovi stavovi su reprezentativni za spoljnu politiku koju je Tramp ismevao tokom svoje kampanje – uključujući podršku ratu u Iraku, koji je on dugo kritikovao. Ali izgleda da se Ejbrams, baš kao i predsednik, promenioˮ (1).

Ova ideja da se “ljudi menjajuˮ takođe se nalazi među objašnjenjima koja je dao Ejbrams da bi izbrisao svoju ulogu u skandalu “Irangejtˮ – kada je administracija Ronalda Regana finansirala svoju podršku antisandinističkim snagama kontras u Nikaragvi tajnim prodajama oružja Teheranu – predstavljajući je kao beznačajnu. Međutim, uhvaćen u zamku te afere, Ejbrams je morao da prizna krivicu po dve tačke optužnice za prikrivanje informacija od Kongresa.

On je uklonjen iz Okružnog suda u Kolumbiji, pre nego što ga je pomilovao predsednik Džordž V. Buš. “Mislim da to nije ni najmanje važno, komentarisao je on. Nas ne zanima ono što se desilo 1980-ih, već šta se dešava 2019. godine (2).ˮ

Sudeći po Ejbramsovoj prošlosti, 2019. može da bude katastrofalna za venecuelanski narod. Kao mlađi pomoćnik Kongresa pre nego što je imenovan u Reganovoj administraciji na niz položaja u vezi sa ljudskim pravima u Centralnoj Americi, ponovo aktivan u drugoj administraciji Džordža V. Buša, on je tada igrao militantnu ulogu u think tenku Savet za međunarodne odnose, i nekoliko konzervativnih jevrejskih organizacija.

Sa izuzetkom Henrija Kisindžera i Ričarda Dika Čejnija, mali broj visokih američkih funkcionera je toliko doprineo primeni mučenja i masovnih ubistava u ime demokratije. Posle “Irangejtaˮ, njegovo napredovanje u visokim sferama američke spoljne politike, zahvaljujući medijskom tretmanu koji ga predstavlja kao respektabilnu ličnost, daje nam jasniju sliku o funkcionisanju ovog uskog kruga. A posebno što on nimalo ne mari za vrednosti u čijoj se odbrani američki političari redovno angažuju.

Na početku svoje karijere, dok je bio u službi demokratskih senatora Henrija Skopa Džeksona i Danijela Patrika Mojnihana, Ejbrams je doprineo naporima neokonzervativaca da Demokratska partija 1970-ih godina prihvati ratoborni intervencionizam. Ali, otpušteni sa najviših pozicija administracije od strane Džejmsa Kartera, oni menjaju kurs. “Bili smo potpuno isključeni, žali se Ejbrams. Dobili smo samo jedan beznačajan položaj: specijalnog pregovarača. Ne za Polineziju. Ni za Makroneziju. Već za Mikroneziju (3).ˮ Nakon što je sebi izgradio udobno gnezdo u srcu Reganove administracije, brzo se probio u redove Stejt departmenta. On prolazi kroz funkciju pomoćnika državnog sekretara za međunarodne organizacije, a zatim – prilično ironično – za “ljudska pravaˮ, i najzad za međuameričke poslove. Na ovoj poslednjoj, on štiti državnog sekretara Džordža Šulca od gneva reganovaca koji žele da uđu u rat sa Sovjetskim Savezom, pokrećući niz posrednih sukoba u Centralnoj Americi.

Latinoamerička krajnja desnica retko će imati tako energičnog američkog saveznika kao što je Ejbrams. Čak i kada se vodi polemika o masakru nad stotinama, ako ne i hiljadama, nevinih seljaka u Salvadoru, Nikaragvi, Gvatemali ili čak Panami (koju je konačno pokorio Džordž Buš), on uvek zna da nađe žrtvenog jarca kako bi sakrio svoju odgovornost: novinare, borce za pravdu, pa čak i žrtve.

U martu 1982, gvatemalski general Efrain Rios Mont preuzeo je vlast državnim udarom. Zamenik državnog sekretara za ljudska prava Ejbrams žuri da mu čestita što je “ostvario značajan napredakˮ u pogledu temeljnih ljudskih prava. On naglašava činjenicu da se “broj ubijenih nevinih civila sve više smanjujeˮ (4). U isto vreme, prema jednom zvanično potvrđenom dokumentu, koji prima Stejt department, “prema dobro utemeljenim navodima vojska u jednom udaljenom području vrši masakre nad muškarcima, ženama i decomˮ. Ovo ne sprečava Ejbramsa da traži od Kongresa da snabde vojsku Gvatemale sofisticiranim oružjem, uz objašnjenje da “napredak mora biti nagrađen i ohrabrenˮ. Godine 2013. Komisija za rasvetljavanje istorijskih događaja…, nastala pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, proglasiće generala Riosa Montija krivim za dela genocida protiv naroda Maja Iksil u oblasti Kiše.

Imaginarni citati

Imenovan za zamenika državnog sekretara za međuameričke poslove 1985. godine, Ejbrams nastavlja da proganja organizacije koje osuđuju masovna ubistva počinjena od diktatora generala Riosa Montija, zatim od njegovih naslednika, Oskara Mehije Viktoresa i Marka Vinisija Sereza Arevala. U aprilu 1985. aktivistkinja iz Gvatemale Marija Rosario Godoj de Kuevas, vođa grupe Apojo mutuo, jedne organizacije koja okuplja majke nestalih, nađena je mrtva u saobraćajnom udesu automobila sa svojim trogodišnjim sinom i bratom. Nezadovoljan podrškom hipotezi (malo verovatnoj) koju širi režim, Ejbrams proganja one koji insistiraju na pokretanju istrage. Kada je Njujork tajms objavio otvoreno pismo u kojem se osporavaju stavovi Stejt departmenta o masovnim ubistvima, a koje je napisala jedna žena i sama svedok egzekucija koje su se vršile po kratkom postupku u po bela dana u Gvatemali, a da to u štampi nije imalo nikakvog odjeka, on šalje pismo uredniku i bestidno laže. Ide tako daleko da citira izmišljeni članak, objavljen u nepostojećem listu, da bi dokazao da se o tom ubistvu saznalo baš iz medija.

Godine 1982, Njujork tajms i Vašington post objavljuju članke podsećajući na masakr koji su godinu dana ranije počinile trupe koje su formirale i opremile Sjedinjene Države u regiji El Mozote, u Salvadoru. Pohrlivši u pomoć ubicama, Ejbrams pred komisijom Senata izjavljuje da ti članci nisu “verodostojniˮ i da se “očiglednoˮ radilo o “događaju koji je instrumentalizovanˮ od strane gerilaca. Godine 1993, Komisija Ujedinjenih nacija za istinu zaključuje da je pet hiljada civila “namerno i sistematskiˮ ubijeno u El Mozotu.

Godine 1985, kada je panamski diktator Manuel Norijega naredio mučenje i ubistvo odsecanjem glave gerilca Uga Spadafora, Ejbrams interveniše u Stejt departmentu i Kongresu zahtevajući da se o tom slučaju ćuti. “[Manuel Norijega] mnogo nam pomažeˮ, objašnjava on. “(…) On zaista ne pravi probleme. (…) Panamci su nam obećali da će nam pomoći da se borimo protiv kontrasa. Ako podignete tužbu protiv njega, više nećemo moći da računamo na njih.ˮ (5)

Ejbrams je na više nivoa umešan u skandal “Irangejtˮ. Jedan pilot, američki plaćenik, 1986. godine ubijen je dok je prenosio ilegalno oružje namenjeno pokretu kontras u Nikaragvi. Ejbrams se tada pojavljuje na CNN-u da potvrdi kako američka vlada nije ni na koji način povezana sa ovim letovima. “To bi bilo nezakonitoˮ, objašnjava on. „Mi nemamo pravo da to radimo i mi to ne radimo. To ni na koji način nije bila operacija američke vlade. (…) Ako se takve stvari dešavaju, ako Amerikanci bivaju ubijeni i njihovi avioni oboreni, to je zbog toga što Kongres ne radi [na finansiranju snaga kontrasa].ˮ Zatim on pred

dve komisije Kongresa ponavlja da taj let nije “ni organizovala, ni naredila, ni finansirala američka vladaˮ. U nekoliko navrata je uveravao Kongres da “funkcija Stejt departmenta [kada se radi o pomoći pokretu kontras] nije bila prikupljanje sredstava, već pokušaj da se ta sredstva dobiju od Kongresaˮ. Svaki put on laže. Isporuke oružja finansirali su potpukovnik Olivije Nort i Centralna obaveštajna agencija (CIA). U trenutku kada iznosi ove primedbe, Ejbrams se upravo vratio iz Bruneja, gde je prikupio sredstva za kontras. Otkrivanje ovih falsifikata 1991. godine, dovelo je do toga da je bio osuđen zbog prikrivanja informacija u Kongresu.

Legitimitet “stručnjakaˮ

Zbog svega toga, Ejbramsa nema u administraciji Vilijama Klintona, ali ga je njegov naslednik Džordž V. Buš regrutovao da radi u Savetu za nacionalnu bezbednost na pitanjima u vezi sa Izraelom i Palestinom. Njegov najveći uspeh u to vreme, koji je otkrio Dejvid Ros u Vaniti feru, bilo je sprečavanje da izbori 2006. godine dovedu do koalicione vlade između Hamasa i Fataha na Zapadnoj obali i u Gazi, pravljenjem zavere sa ovim poslednjima da prisili izabranu vladu u kojoj dominira Hamas da ode u izgnanstvo u Gazu (6).

Ovim manevrom zapečaćena je podela kojoj se ne vidi kraj, između te dve frakcije, sada nesposobne da se dogovore o trajnom miru sa Izraelom (ako bi Izrael i bio voljan za to). Na kraju, prema istraživanju britanskog lista Gardijan (7), Ejbrams je 2002. godine podstakao vojni udar u Venecueli protiv demokratski izabrane vlade Uga Čaveza (koji je propao nakon ogromne mobilizacije naroda).

Nijedna od ovih demonstracija moći nije sprečila Savet za spoljne odnose da 2009. primi Ejbramsa za svog stalnog člana, dajući mu time legitimitet “stručnjakaˮ. Ovaj prestižni think tank pokazao je izvesnu dozu nelagode kada je novajlija napao Baraka Obamu zbog imenovanja Čarlsa Hagela za ministra odbrane – “antisemiteˮ koji “izgleda da ima problema sa Jevrejimaˮ, kako je on tada rekao (Nacionalni javni radio, 7. januar 2013). Ričard Has, direktor te organizacije, ocenio je taj komentar kao “apsurdˮ (ABC, 13. januar 2013. godine). Međutim, nijednom članu izgleda ne smeta njegov doprinos izbornim manipulacijama, masakrima ili genocidu. Njegovo imenovanje u Savet za spoljne odnose i, sada, na mesto specijalnog izaslanika SAD u Venecueli označava pritisak konzervativaca na američku spoljnu politiku.

1 KOMENTAR

  1. Gospodo,Trampa su u drugi plan gurnuli cijaši i bankarski globalosti,pravi vladari amerike ,to je planetarni problem a ne samo USA državljanaNJjihov jednopartiski sistem i predednici kao marijonete po svetu vrše pljačku u organizuju ratove i stradanja

Comments are closed.