Putniče, nema utabane staze. Staza se pravi hodajući.

Antonio Mačado

Tragedije koje su se desile trećeg i četvrtog maja prošle godine su nam svima izmakle tlo pod nogama. Desilo se nešto za šta smo verovali da nije moguće da nam se desi i pokazalo nam da posle toga više ništa ne može biti isto. Bili smo tužni, besni i uplašeni. Pokušavali smo da se priberemo, da se izborimo sa sopstvenim strahovima i očajem, da pomognemo i podržimo one koji su u toj tragediji najviše izgubili i da razumemo zašto nam se ovo dogodilo kako se to više nikada nikome ne bi desilo.

Vrlo brzo su osećanja poput besa i straha bila zamenjena osećanjima bespomoćnosti i beznađa zbog saznanja da smo kao društvo malo šta razumeli, a još manje promenili. Svedočili smo ishitrenim, kratkoročnim, populističkim merama koje su preduzimane kako bi se stvorio privid da sistem radi nešto da zaštiti decu i mlade. Svedočili smo nekoordinisanim i haotičnim inicijativama koje su se završavale pre nego što su i počele. Gledali smo po ko zna koji put kako politika odnosi pobedu nad strukom. Videli smo podele i sukobe, tamo gde ne bi smelo da ih bude. U jednom trenutku je čak izgledalo da smo zaboravili na pitanja od kojih smo pošli – kako nam se ovo desilo i šta da uradimo da se ovo više ne ponovi?

Baš zato je važna Majska platforma, nedavno predstavljena inicijativa akademske i građanske javnosti, koja u svom „potpisu“ ima – društveni odgovor nasilju. Ona nas je na ta pitanja vratila i pokrenula proces preispitivanja postojeće društvene situacije kako bi se našli odgovori na njih. Četrdeset stručnjaka iz šest oblasti – mediji, obrazovanje, pravosuđe, mentalno zdravlje, bezbednost i socijalna zaštita – okupljeni oko Majske platforme imaju cilj da, svako iz ugla, promišljaju uzroke nasilja i daju preporuke kako da se kao društvo izborimo sa njim.

Mi živimo u kulturi nasilja. Nasilje u našem društvu nije izolovani incident nego, nažalost, prožima sve aspekte društva, tako da škola nije izuzetak.

Postoji nekoliko ključnih razloga zbog kojih je nasilje prisutno u školama.

Prvo, poslednjih decenija svedoci smo kontinuiranog opadanja statusa obrazovanja, autoriteta nastavnika i ugleda škole kao institucije. Nastavnici sve manje vide smisao svog posla, učenici (a ni njihovi roditelji) ne vide više smisao obrazovanja i škola sve češće postaje mesto susreta različitih aktera koji ne razumeju smisao svog boravka u njoj. Dodatno obesmišljavanje uloge obrazovanja su školski programi i način rada (tradicionalni, frontalni način rada), koji ne idu u korak sa promenama u društvu i zato gube na svojoj relevantnosti i doprinose osećaju da učenje u školi i nema baš mnogo smisla.

Zatim, škola najčešće nema podršku drugih institucija u lokalnoj zajednici (institucije primarne zdravstvene zaštite, socijalne zaštite i dr.) i ne može da im se obrati u slučajevima u kojima problemi u školi prevazilaze kompetencije zaposlenih u njoj.

Dalje, škola koja je zamišljena kao obrazovno-vaspitna ustanova, izgubila je svoju vaspitnu ulogu. Akademska uspešnost je postala jedino merilo uspeha, tako da je u školi akcenat stavljen na sticanje akademskih znanja i veština, dok je socioemocionalno učenje, tj. podsticanje i negovanje kompetencija poput empatije, samoregulacije, solidarnosti, brige o drugima zanemareno i ne vidi se više kao važan zadatak škole.

Iako je problem nasilja u školama prepoznat kao važan i uprkos normativnom okviru koji uspostavlja mehanizme na nivou škola za prevenciju i reagovanje na pojave različitih oblika nasilja, nasilje u školama je i dalje u velikoj meri prisutno. Analiza mehanizama koji se koriste da ovaj problem reše, pokazala je da su u pitanju ili uvođenje dodatnih mera i protokola, ili pojačana kontrola nad školama i nastavnicima u primeni postojećih mehanizama za prevenciju i reagovanje u situaciji nasilja. Međutim, izgleda da nijedan od ovih pravaca ne daje rezultate, budući da ne utiče ni na jedan od uzroka nasilja u školama.

Zbog toga je ključna preporuka grupe koja se u okviru Majske platforme bavila obrazovanjem da fokus svih budućih mera treba da bude usmeren ka transformaciji škola. Škola treba da postane dobra zajednica u kojoj će nastavnici biti cenjeni i posvećeni, u kojoj će učenici biti angažovani i zainteresovani za učenje uz podršku nastavnika i u kojoj će postojati pozitivni odnosi međusobnog poštovanja i saradnje između nastavnika i roditelja.

Šta čini jednu školu dobrom zajednicom?

To je pre svega zajedničko razumevanje ciljeva kojima škola teži kao i vrednosti na kojima se zasniva sve ono što se u školi dešava. To je škola koja neguje inkluzivnost, koja uvažava različitosti i podstiče osećaj pripadnosti kod svih. U takvoj školi se neguje multiperspektivnost, tj. uvažavaju se različite perspektive i kreira okruženje u kojem će se svako osećati uvaženo i u kojem će se ceniti doprinos svakog. Škola kao dobra zajednica podstiče participativnost, osnažuje učenike, nastavnike i roditelje da aktivno učestvuju u donošenju odluka o različitim oblastima školskog života i neguje odnose saradnje kako sa roditeljima, tako i sa lokalnom zajednicom u cilju kreiranja optimalnih uslova za razvoj i učenje učenika. U takvoj školi nastavnici su podstaknuti da se kontinuirano profesionalno usavršavaju, kvalitetna nastava i učenje ostvaruju se u podržavajućem i stimulativnom okruženju, a fokus učenja je kako na akademskim znanjima i veštinama tako i na socioemocionalnom učenju i usvajanju vrednosti demokratskog/građanskog društva. Svoju vaspitnu ulogu škola kao dobra zajednica ostvaruje kroz pružanje podrške razvoju učenika, njihovoj socijalizaciji, usvajanju sistema vrednosti i normi ponašanja i promociji zajedništva, empatije i solidarnosti. Podržavajuće i efikasno upravljanje i rukovođenje školom jedan je od ključnih faktora u podsticanju osećaja zajedništva i pripadnosti školi i u kreiranju sigurnog i podsticajnog okruženja koje koristi sve resurse i mere kojima se osigurava fizička i psihološka dobrobit svih školskih aktera.

Istraživanja pokazuju da se pozitivni efekti škole kao dobre zajednice odražavaju na sve aktere školskog života. Učenici koji imaju osećaj zajedništva i pripadnosti školi postižu bolje rezultate, bolje se osećaju u školi, manje izostaju iz škole i manje učestvuju u ometajućim aktivnostima. Nastavnici su zadovoljniji svojim poslom, motivisaniji za rad i profesionalno učenje, dok su roditelji spremniji za saradnju i angažovanje u različitim oblastima školskog života.

Iako ovako opisana škola deluje kao utopija i nedostižni ideal, ona nije novina u našem obrazovnom sistemu. Svi koji smo sedamdesetih i osamdesetih išli u školu sećamo se škole kao mesta zajedničkog življenja koje uči i vaspitava, zainteresovanih i angažovanih nastavnika i motivisanih roditelja. Takve škole postoje i danas, nije ih mnogo, ali pokazuju da je ovaj model moguć i ostvariv. Izgradnja škole kao dobre zajednice je dugotrajan proces, koji zahteva sistemski pristup i podršku. Važno je pre svega da se uspostavi široki društveni konsenzus u pogledu toga kakvo obrazovanje želimo, da se obezbedi depolitizacija obrazovanja i veća profesionalna autonomija škola i nastavnika, da se pruži mogućnost svim zainteresovanim stranama da učestvuju u kreiranju i implementaciji obrazovnih politika, da obrazovanje bude zasnovano na poštovanju dečjih i ljudskih prava i da bude pravedno, tj. da omogući svoj deci jednake šanse da steknu kvalitetno obrazovanje. Na kraju, ali ne i najmanje važno, potrebno je i da se poveća izdvajanje za obrazovanje kako bi se dostigao nivo ulaganja koji postoji u zemljama EU.

Da sve ovo ne ostane kao spisak lepih želja za neke buduće generacije, predlažemo osnivanje autonomnog i stručnog tela na državnom nivou koje će kroz konsultativni proces koncipirati sistemske promene, predložiti promene pravnog okvira za njihovu realizaciju i obezbediti kontinuirano sprovođenje, praćenje i evaluaciju predloženih promena.

Svesni smo da nas čeka dug put, ali kao što kaže poslovica, i „put od hiljadu milja počinje prvim korakom“. Nadamo se da će taj prvi korak za sve nas biti ozbiljno promišljanje o tome kakvo obrazovanje želimo za našu decu i kakvu budućnost im ostavljamo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.