Može li ova solidarnost biti mera našeg svakodnevnog ponašanja i iskustva intendanta u ratu protiv korone: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Dnevnik 27. marta, (neću o značaju datuma to će sigurno Veljko), ali ne mogu a da ne prokomentarišem da ni sa ovim neprijeteljem ne smemo paktirati. Rat korona virusu!

“Neprijatelj nije hteo da sarađuje“. Budim se sa tom rečenicom koju sam pročitao pre nego što sam zaspao. To je odgovor Šimona Peresa na pitanje Bena Guriona zašto je Francuska izgubila rat u Alžiru.

Ni naš neprijatelj neće da  sarađuje zbog toga „mora biti ubiven“ kao i nesrećni Pirke i pevačice. Ili  još  bolje, da ga nateramo da se samoubije tako što ćemo ga ignorisati, samoizolacijom i na sve druge preporučene načine.

Ipak, SZO traži od država da napadnu koronu. Osećam se kao intendant u tom ratu prikupljajući pomoć, donacije i opremu.

Akademik Kostić u novom Vremenu upozorava na militarizaciju rečnika, više na militarističke koncepte suprostavljanja virusima, zabrinut za građanske slobode i ljudska prava. Ali najvažnija poruka – ocena je da sada niko nije bio spreman, iako je, na primer, Bil Gejts upozoravao da će nam se ovako nešto desiti. Da se sada spremamo na novi način života i solidarnosti, na način da se preveniraju ovakve situacije, ali i da se stvore kapaciteti da zdravstveni sistemi spremno dočekaju novi izazov (bilo  bi izuzetno  važno i lekovito da svakodnevno imamo  ljude kao što je akademik Kostić, sa pametnim promišljanjem, aktivnim odnosom, koji ulivaju poverenje, sigurnost, koji daju ideje oko kojih se mora koncentisati energija i pamet).

To je ono što pokušavamo i kroz akciju koju vodimo u Fondu B92 i Srpskom filantropskom forumu.

***

Prvi jutarnji susret u Bulevaru. Iz obližnjeg ulaza – tako poštuje policijski sat – izlazi lokalni beskućnik Rajko, premešta se na klupu na Tašu. Kupujem mu hranu i kafu. I dajem jednu bočicu za suvo pranje ruku. Zahvalan, najčešće ponavlja „biće bolje“.

Ljubazna šefica ekspoziture banke, u kojoj imam račun, koju srećem, kaže da samo što nije stigla kartica, stara ističe, ali i ona: “Samo da zadržimo  pozitivan odnos, pobedićemo”.

Kalenić pun života. Sunce tome sigurno doprinosi.

Prvi put vidim preko puta dve radnje, rafovi ispražnjeni, očigledno ugašene. Izuzetna pekara koja je bila ispod naše kancelarije je zatvorena. Od životnog je značaja i da već sada neko vodi računa i o svima kojima je otežano poslovanje. Potrebna je stalna interakcija. Neke mere su najavljene uskoro, ali verujem da bi svakodnevno morale različite mere da se  pojavljuju. Neke će biti uspešne, neke manje uspešne, ali je strašno važno da ima dinamike.

***

Tokom noći stigao je ugovor za jednu bitniju donaciju za kupovinu opreme od multinacionalne kompanije. Elektronski potpisujem, vraćam i odmah dobijam potvrdu da je dokument postao važeći. Ništa mrljavi pečati, sto primeraka…

Pre podne ćemo se dogovarati o nameni sredstava. Ponosni smo na izgrađenu reputaciju Fonda B92 i poverenje koje je građeno više od 15 godina.

Stigli prvi pulsni oksimetri, donacija Japan tobako internešenel (vrednost oko 300.000 dinara) za bolnicu Dragiša Mišović, odmah prosleđujemo.

***

Biram tekstove za javniservis.net , nastojim da bude što više pozitivnih priča, tekstova koji donose neku vredsnost, korist. Mišljenja koja nas se tiču. Jedan od njih vidim na portalu Media Marketinga i prenosim. Tekst Juval Noa Haririja koji se završava rečima:

„Čovječanstvo mora napraviti izbor. Hoćemo li krenuti silaznom putanjom razjedinjenosti, ili ćemo usvojiti put globalne solidarnosti? Ako odaberemo razjedinjenost, to ne samo da će produžiti krizu, već će vjerovatno rezultirati još gorim katastrofama u budućnosti. Ako odaberemo globalnu solidarnost, to će biti pobjeda ne samo protiv koronavirusa, već i protiv svih budućih epidemija i kriza koje bi mogle napasti čovječanstvo u 21. vijeku.”

Tako bih rado zamenio reč čovečanstvo – Srbijom kako bi dobio lokalnu dimenziju.

Ad hoc solidarnost koja nam se “javlja” prilikom velikih nepogoda i nesreća, morala bi biti svakodnevni obrazac ponašanja, dominatna karakteristika društva.

Srbija ne sme biti rascepljena kao što je sada. Takva polarizacija je neodrživa. Trajno slabi imunitet društva i čini nas nespremnim, ne samo za otpor ovakvim pošastima već i za zaštitu demokratije.

***

Vreme je da odem do Klinike za pulmologiju Kliničkog centra da uručim opremu. Ventilator-respirator koji su donirali zaposleni velike međunarodne kompanije, razvojni IT centar. Izuzetnu saradnju imamo godinama, ovo nije incident. Godinama odvajaju svakog meseca od svojih plata za niz aktivnosti i potreba uglavnom ranjivih grupa. Reagovali su među prvima i reklo bi se lako. To je ta izgrađena kultura solidarnosti, društvene odgovornosti. I njima i nama je lako. Meni je neprijatno što ne mogu da kažem o kome je reč, ali je odličan model.

Ponosan sam na tu reputaciju koju je izgradio Fond B92, sada gradi i Srpski filantropski forum, svako zna šta je čija uloga i reaguju svi na najefikasniji način. Svima nam je to najprirodnije.

Kako samo sanjam da nam to bude zaista prava priroda na svim nivoima, u čitavom društvu. Nordeus izbegava godinama publicitet oko donacija. Sada kao lideri u IT sektoru, Digitalne Srbije u edukaciji, biznisu, shvataju oni što im stalno govorim o zarazi dobrote, i pored toga što se stalno pojavljuju oni koji “sreću kvare”. Olakšavaju mi time što danas objavljuju šta su uradili i donirali: to je i donacija pameti, veština i sposobnosti, u prvom redu plemenitosti i solidarnosti menadžmenta, vlasnika i zaposlenih i konkretnih sredstava o kojima vode računa da budu najefikasnije iskorišćeni. Pored doniranja monitora koje smo danas predali Pulmologiji, realizujemo sa Nordeusom i 1.500 testova, a broj respiratora koji nabavljaju preko UNICEF-a je impresivan. To je nova biznis elita o kojoj je pisao Nedeljnik nedavno, potpuno različita od onih koji su stasali na talasu tranzicije, imaju urođeni instikt da je deo njihvog biznisa društvena odgovornost, a ne nešto što je nametnuto kroz krizni PR ili uslovljeno od strane centara moći. Ovo je mnogo važna tema, nije trenutak da je elaboriram.

Došao sam trotinetom do pulmologije. Čekao da stigne oprema. Razmišljam gde ću ga ostaviti jer nekako postoji otpor prema trotinetima, čak i redakcija Nedeljnika iznosi nepotvrđene činjenice da je Rosić nastradao od nekog trotineta, što mislim da ne može da bude razlog već kvaliteta tekstova. Već sam ranije dobio preporuke da ne ulazim, da mogu primopredaju da napravim i ispred… Slikam cveće… Distributer dojavljuje da je neko čuknuo njihov kombi, nije strašno, neće čekati osiguranje, šef odobrava tu “žrtvu”.

Zovem direktorku pulmologije dr Violetu Miailović Vučinić kojoj sam već jednom javio da kasnimo. Izlazi da me uvede u zgradu. Iako su mi govorili da to nije pametno, činilo mi se nekulturnim da ne uđem i bar malo se uverim kako se radi u ovim uslovima. I novinarski i filantropski i kako god…

I kao solidarnost sa tim ljudima koji su tu 24/7 pa ko zna koliko dana do sada i ubuduće. U kabinetu su još i doc dr Dejan Marković, anesteziolog, doc dr Dragana Marić, načelnica intenzivne jedinice Klinike za pulmologiju, dr Vesna Bukumirović, šefica odseka za mehaničku ventilaciju.

Entuzijazam i posvećenost je nešto što se prvo uoči. Sedeo sam sa njima više od sat vremena dok smo čekali da stigne oprema. I pored ograničenja u količinama opreme i sredstava, imam uverenje da znaju šta rade i da su deo šireg sistema organizacije. Izuzetno su zadovoljni opremom koju dobijaju, šansom da pruže pravu medicinsku uslugu, najviše dr Vesna koja gleda u respirator-ventilator kao u uređaj o kojem sanja za uspešno izlečenje pacijenata.

Odlazim uveren da znaju šta rade i da daju maksimum. I da bi dali još dodatni nivo maksimuma neophodna im je naša pomoć. Sve zbog naših sugrađana koji su oboleli i koji će oboleti. Znam da je prijatelj kojeg pominje i Biljana u svom dnevniku tu kod njih, na indukovanoj komi, na respiratoru. Nema promena, raduje me da nema pogoršanja. Siguran sam da će se izboriti – njegov organizam i posvećeni tim. Molim se nekim uverenjima koja su zajednička novinarskom kodeksu -hipokratovoj zakletvi, božjim zapovestima… obećavam da nikada neću kršiti i sve tako.

U glavi mi je neka izjava gradonačelnika Radojičića oko nedostatka rešenja za problem prevoza zaposlenih u zdravstvenim institucijama, naročito u ustanovama koje leče pacijente od koronavirusa.

Spremačice i pomoćno osoblje, ali i sestre i lekari, koji su van samog centra na pešačkim distancama, imaju velike probleme da dolaze i odlaze sa posla u trajanju policijskog sata.

Radno vreme koje je napravljeno prema standardima nemoguće je realizovati, i pogađate, smanjuje se broj osoblja bez obzira na zdravstveno stanje. Umesto da podstičemo radnu odgovornost i posvećenost, ne reagujemo na elementarne potrebe. Verujem da će se ovaj problem odmah rešiti. U samom centru je niz ugostiteljskih objekata od hotela Slavija, Srbija… a ja bih ih smestio i u Šeraton ili Hajat jer to nije velika cena, za 300 – 400 ključnih ljudi čije se smene odvijaju u ciklusima od 4 sata…

Bez njih ne možemo očekivati maksimalni učinak svih. Jedan od lekara mi je nedavno govorio o članarini koju daju za Lekarsku komoru Srbije za koju je izračunao da je oko 3 miliona evra godišnje i da ako bi se jedan milion izdvojio sada za rešavanje ovog problema, olakšavanja dostupnosti svih u zdravstvenom sistemu, da bi bili zadovoljni i ugostitelji i bilo bi svima lakše. Kakav primer socijalne pameti, organizovanosti. Nije tražio da neko drugi, neki budžeti i slični donatori plate, već oni sami iz izdvajanja koja inače imaju, a za koja ne vide gde su upotrebljena. Ovo je i inicijativa ka Ministarstvu zdravlja, turizma, Gradu, kome god; sutra omogućite da svi koji su nam potrebni ne moraju da se snalaze da dođu na posao da bi pomogli onima kojima treba pomoći, bez ikakve dileme i dodatnih problema.

Ovo je nedopustiv problem sada a biće sve aktuelniji. Hipokratova zakletva deo je kulture obrazovnog sistema medicine, ali broj nemedicinskog osoblja je mnogo veći, a sada je ovo osoblje esencijalno.

***

Prikupljamo šta smo sve napravili ove nedelje i zaista sam zadovoljan angažmanom ljudi u Fondu B92, Srpskom filantropskom forumu i Koaliciji za dobročinstvo. Pravimo popis pa ćemo sutra objaviti i to šta smo napravili, ali više zbog toga da navedemo šta su potrebe.

***

Sinoć je stigla poruka kolege Dragana Janjića da mu je upućena poruka koju razume kao pretnju. To je na isti način od iste osobe plasirana po ko zna koji put poruka koja predstavalja veliku pretnju. Nedopustivo je da nema reakcije sa nacionalnog nivoa, sa nivoa institucija sistema.

Poruka sledeće sadržine: „Svakog dana objavićemo sliku novinara koji zlonamerno i neistinito izveštava građane Srbije. Danas: Dragan Janjić, urednik Bete”. To je za mene fašizam. A kada je vanredno stanje onda to nije samo briga dela struke, već svih državnih institucija da vrisnu na ovakve pozive. Dodatno, mediji su danas među ugroženijim segmentima društva. Javni servisi na svim nivoima nisu nikada više potrebniji nego danas. Potrudiću se da unutar Stalne radne grupe za bezbednost novinara nametnem ovu temu. Sadašnja situacija zaheva mnogo viši nivo osetlijivosti tužilaštva, MUP-a i sudova. Dragan je osnivač i jedan od najkonstruktivnijih i najnapadanijih članova ove grupe. Kako li je tek drugima koji nemaju tu vrstu mogućnosti bar saopštavanja činjenica. U isto vreme ne volim kada se politizuju ovakve situacije. Uvek sam spreman za direktnu intevenciju u realnom vremenu i sa maksimalnom upotrebom svih raspoloživh sredstava. Moramo to konstantno kao profesija da demonstriramo.

NUNS danas poziva udruženja da podržimo apel prema samoj profesiji, da se svi pridžavamo kodeksa novinara i da ne objavljujemo imena obolelih i pored toga što predsavnici sistema objave ta imena. To je demonstracija samoregulative. I pored toga moramo da stvaramo nova pravila, nove vrednosti…. Zbog novih okolnosti koje neće biti jednokratne već trajne. Potpisujem u ime Asocijacije nezavisnih elektronskih medija.

***

U 15 časova imam virtuelni sastanak sa ekipom sjajnih ljudi pionira koji se bave statusom i problemima osoba sa posebnim potrebama i sa invaliditetom. Zbog važnosti stanja u kojem je ovaj sektor, odvojiću novi termin za beleške i akciju.

***

Vraćam se u kancelariju i razmišljam o tome gde sam bio i šta to znači. Imam u džepu alkohol, dezinfikujem se a opet vidim red ispred. Ne znam šta se isporučuje, ali razmišljam kako nije moguće sprovesti danski recept za nestašice: jedna boca tečnosti za dezinfekciju košta 5 evra, a ako hoćeš još jednu svaka te onda košta 135 evura. I tako se ljudi navikavaju da kupuju onoliko koliko im je potrebno, a ne za zalihe koje će trošiti godinama ili bacati, dok se drugima uskraćuje.

Palilulska pijaca zatvorena. Dušica koja godinama donosi kozji sir javlja da je sutra na Bajlonijevoj pijaci. Iako mi je to pomalo smaranje osećam potrebu da njenom domaćinstvu budem veran sa porodičnim potrebama jer je u pitanju lanac kulture davanja.

***

Razgovaram sa organizacijama osoba sa invaliditetom. Previše problema za nastavak ovog dnevnika. Preneću narednih dana iskonske potrebe i zaključke.