U Nemačkoj je decenijama važio slogan „nikad više rat“, a sada nemačke obaveštajne službe najavljuju mogućnost da Savezna Republika bude napadnuta do kraja ove decenije. Kancelar Fridrih Merc definisao je novonastalu situaciju rečenicom: „Nismo u ratu, ali nismo ni u miru.“ Pacifizam je u Nemačkoj bio način života čiju su cenu plaćali drugi i više se radilo o želji da se ne „prljaju ruke“, čuvajući konformizam, nego što je posredi bila iskrena ljubav prema miru.
Berlin je potpuno nespremno dočekao geopolitičke promene na planeti. I pored serije signala prethodnih decenija, u Berlinu su sve do početka ruske invazije na Ukrajinu glumili nojeve. Tako je Savezna Republika postala najranjivija zemlja među velikim evropskim NATO članicama: ima najveći logistički i infrastrukturni vojni deficit, najgore opremljenu i obučenu vojsku i, što je najosetljivije za jednu zemlju, nevoljno stanovništvo da brani otadžbinu podnoseći žrtvu i lišavajući se ugodnosti, benefita i blagostanja.
Centralni faktor u novom kontinentalnom pozicioniranju Nemačke nije Rusija, već SAD. Budućnost Nemačke zavisi u dobroj meri od (ne)uspeha Trampove američke revolucije, odnosno od toga kakvu će ulogu igrati Vašington na Starom kontinentu do kraja ove decenije. To objašnjava zašto svi nemački planovi i projekti imaju indikativno vremensko ograničenje. U prevodu, kreirani su da se prebrodi urgentna situacija u kojoj se našla Evropa nakon najave američkog povlačenja.
U Berlinu i dalje jedan deo establišmenta igra na kartu da je Trampova epizoda prolazna u američkoj istoriji i da će se, po njegovom silasku sa političke scene, SAD ponovo ponositi najvažnijim draguljem u imperijalnoj kruni – Evropom. Toliko da će nastaviti da joj garantuju bezbednost.
KO SE PLAŠI NEMAČKOG NAORUŽAVANJA
U prethodnih 35 godina germanofobi su u ujedinjenoj Nemačkoj videli „Veliku Nemačku“ ili čak „Četvrti rajh“. U suštini, Nemci i njihovi politički lideri ne samo da nisu imali takve ambicije, već su sanjali da Nemačku pretvore u „Veliku Švajcarsku“, ili, kako je to Merkelova definisala: „Kada mislim na Nemačku, mislim na dobro zatvorene prozore.“
Nigde se pacifizam tokom Hladnog rata i ideja o „kraju istorije“, nakon pada Berlinskog zida, nisu primili kao u Nemačkoj.
Nismo, dakle, u drugoj polovini XIX ili prvoj polovini XX veka da bi nemačko naoružavanje trebalo da nas zabrine, kako to spočitava ruska propaganda aludirajući na Drugi i Treći rajh. Naprotiv, više bi trebalo da probudi brigu to što naoružavanje Savezne Republike ne ide tako brzo i inteligentno kako se očekivalo posle najave „zaokreta“ Olafa Šolca pre četiri godine i potvrde te politike od strane novog kancelara Fridriha Merca.
Osim naoružavanja, Nemačka bi morala da bude i nosilac, zajedno sa Francuskom i, po mogućstvu, Italijom, Španijom i Poljskom, a sutra, što da ne, i Velikom Britanijom, projekta dostizanja strateške nezavisnosti EU od SAD, kako u vojnom, tako i u energetskom, tehnološkom i ekonomskom kontekstu.
Nemačka i EU u celini nalaze se u veoma nezavidnoj poziciji u odnosima sa SAD, jer zavise ne samo vojno već i energetski i tehnološki od Amerike. Ta zavisnost, koju neće biti lako eliminisati u kratkom roku, razlog je zašto Berlin i njegovi partneri u EU i dalje računaju na američku pomoć kada kreiraju bezbednosne i odbrambene planove i strategije.
U prošlom veku bilo je neophodno poraziti i razoružati Nemačku da bi se Evropa spasla; danas opstanak Evrope zavisi od brzine, efikasnosti i kolateralnih pozitivnih posledica naoružavanja Nemačke.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 29. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
