Naš čuveni glumac Mihailo Miša Janketić koji je preminuo juče u svojoj 80. godini, imao je, kako je u više navrata ispričao, veoma težak život. Majku su mu ubili četnici, izgubio je i oca i brata, a kako je davno u jednom intervjuu ispričao sestru Milenu „prodao“ je za par žutih cipela.

Miša Janketić je za jugoslovenske medije sedamdesetih godina ispričao da je te davne 1944. godine, kada su mu četnici ubili majku ostao je sam sa sestrom Milenom. Majka mu je pre smrti rekla da je čuva.

Jedom priliko prisetio se i ispričao kako je ostao bez sestre.

„Moja sestra i ja smo posle ostali u Pljevljima kod porodice Đenisijević kod koje je moja majka bila iznajmila sobu. Tu u komšiluku je živeo trgovac, mađarski Jevrejin, sa ženom. Bila je takođe Jevrejka. Zaboravio sam im, nažalost, imena, ali znam da je nekako u to vreme on umro i da je ona potom odlučila da beži iz Pljevalja. Sve je rasprodala budzašto i počela da vreba priliku za bekstvo. Usput je mene stalno ubeđivala da dopustim da povede sa sobom i moju Milenu. Nisam živ dao, pamtio sam šta mi je majka rekla i kakav mi je amanet ostavila kad je krenula iz kuće u smrt, da moram da čuvam i pazim sestricu“, ispričao je tada glumac, prenosi Blic.

„Jednog dana Jevrejka mi donese par finih žutih cipela. I danas ih pamtim kao da je to juče bilo. Kožne, duboke, sa tvrdim đonom, do pola se šnirale vezicama, a onda kopčama… Teško je to sada i opisati i dočarati, šta su takve cipele u to vreme značile za mene skoro bosonogog. Zaslepljen tom lepotom i preokupiran cipelama, nisam gotovo ni primetio kad je Jevrejka otišla i povela moju Milenu. Shvatio sam tek posle da sam ja, u stvari, prodao sestru za te žute cipele, ali je tada bilo prekasno.“

Janketić je tek kasnije saznao da se Jevrejka ukrcala na voz sa njegovom sestrom i stigla do Dobruna kod Višegrada.

„Tu su ih mokrogorski četnici skinuli s voza i nju odmah zaklali čim su joj našli nekoliko dukata sakrivenih u duplom dnu od kofera. Kad su krenuli da ubiju i moju sestru, pritrči jedna devojka, tu iz Dobruna bila, i otme im je iz ruku: „Nemojte, ne dam da ubijete ovo dete grešno, no mi ga dajte, imam brata u Višegradu koji nema dece, njemu ću da ga darujem“ , ispričao je glumac.

„Bila je to sestra Milivoja Miličevića, kasapina iz Višegrada, koja je moju Milenu, prestravljenu i šugavu, posle zaista dovela i predala bratu, ali ona nije umela da kaže ni ko je ni odakle je, samo je uporno ponavljala da ima brata Cila. Jednoga dana te 1947, malo pre nego što je došao u Šahoviće, Milivoje Miličević se vraćao vozom iz neke trgovine od Priboja, Rudog, odakle li, i imao je pun vagon stoke za mesaru. U kupeu, u kojem je sedeo, našla se i neka žena iz Pljevalja. Putovala je vozom u Beograd kod sina. U neko doba počela da priča o ratu i nekim događajima iz tog mučnog i nesrećnog vremena i ta Pljevljakinja ispričala kako su njenu prijateljicu i školsku drugaricu Milicu Dajović Janketić zaklali četnici, da joj se ništa ne zna ni za muža Radomira, koji je odveden nekud u zarobljeništvo, da su imali i troje dece, da je jedno muško umrlo uz rat, drugo se negde zlopati od nemila do nedraga, a trećem, ćerkici nesrećnoj, ne zna se ni groba ni mramora. Dok je rat trajao odvela ju je nekud neka žena iz Pljevalja i tu joj se izgubio svaki trag… Milivoje joj onda tu ispriča da ima i da podiže jedno tuđe žensko dete, kaže i kako mu je došlo u kuću, i da po svemu sumnja da je dete odnekud iz Crne Gore. Zna da kaže samo da ima brata Cila, da za mleko kaže da je varenika, a za merdevine stube, i sve zbori ijekavski… Ta žena je odmah rekla da je Milena Miličina“, ispričao je Janketić.

„U to vreme u Višegradu, neki ustаšа Vrana, kome se sudilo, govorio je nа sudu, da bi dokazao da nije kriv, kako je Milena njegova ćerka: ‘Nisаm bio ustаšа. Mene su ustаše progonile. I ćerku su mi odveli i hteli dа je ubiju. Eno je mojа ćerkа Hаjrijа Vrаnа u kаsаpinа Milivojа Miličevićа’, govorio je. Dа bi pobio lаži ustаše Vrаne, Miličević se dаo u potrаgu zа Ciletom, to jest, zа mnom, jer je Milenа o sebi umelа dа mu kаže toliko dа imа brаtа koji se zove Cile“, pričao je Janketić

Iste godine kasapin iz Višegrada došao je pred školu, odatle su krenuli ka tetki kod koje je Miša Janketić živeo, da bi ga poveo sa sobom u Višegrad i spojio sa sestrom.

Janketić je u Višegradu sa sestrom završio upravo na tom sudu.

„Sašije tu Miličević i sestri i meni fina odelca od neke engleske uniforme, ličili smo jedno na drugo kao blizanci, i onda nas jednog dana odvede na sud da demantuje priču i laži toga Vrane. Sudija je istog časa kad nas je video jedno pored drugog prekinuo suđenje, jer je sve bilo toliko očigledno“, ispričao je glumac.

„Moja sestra sada živi u Novom Sadu. Ima finu porodicu i potomstvo, ali, nismo, nažalost, više tako često skupa. A dok smo bili, pa kad bih je ja nešto naljutio, ona bi me izgrdila, izgrdila i na kraju kad više ne zna šta bi mi još rekla, kaže: ‘Možda ja, zaista i nisam tvoja sestra, možda sam ja stvarno Hajrija Vrana.’ A ja se nikad nisam ljutio na nju jer me do danas grize savest kako sam je ‘prodao’ za one žute cipelice“, ispričao je slavni glumac.


Komentar(1)

  1. Ivan.
    17. мај 2019. 05:31

    Kakva upecatljiva prica.. pokoj vam dusi, veliki ljudi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.