“Mojih šest tačaka za KiM”: Šta Vladimir Kostić, predsednik SANU, stvarno misli o Kosovu, i zašto to niko ne želi da čuje

0
Fotografija: Oksana Skendžić/Arhiva Nedeljnika

Daleko od toga da stavovi o Kosovu i Metohiji nikoga ne zanimaju. Najsvežiji primer je Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je zbog jednog intervjua – pogrešno citiranog, pride, što nije nikakvo iznenađenje – bio pred baražnom paljbom društvenih mreža i pojedinih intelektualaca. Pojavila se čak neka peticija uperena protiv njega.

Samo, izgleda da se u zaglušujućoj kakofoniji izgubila suština. Pošto je već toliko važno šta predsednik SANU misli o Kosovu, znamo li šta predsednik SANU stvarno misli o Kosovu?

Vladimir Kostić ne želi da ulazi u polemiku, koja bi izgledala gotovo kao pravdanje nekim junacima sa Instagrama, ali su nam njegovi prijatelji skrenuli pažnju na monografiju “Učešće Srpske akademi je nauka i umetnosti u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji”, gde se među prilozima svih akademika, nalazi i autorski tekst Vladimira Kostića. Monografija je inače bila besplatna, deljena je slobodno svakom ko je bio zainteresovan, ali izgleda da se javnost nije baš toliko pomučila da sazna šta je predsednik najuglednije srpske institucije – i ne samo on – do detalja predložio o Kosovu. Nedeljnik je preneo tekst u novom broju, bez izmena i skraćenja.

***

Piše Vladimir Kostić

Čine mi se neprihvatljivim izjave, prevashodno političara (bilo koje boje i orijentacije), poput “nikad” i “nema alternative”. Jer šta ćemo raditi ikada sad kada znamo šta nikada nećemo raditi i kuda ćemo ukoliko se ma kako uzvišeni i neupitni cilj kome navodno težimo ne ispuni ili ne ispunjava?

Lično sam mišljenja da tvrdokorno ponavljanje stavova o “prodaji”, “izdaji”, “poklanjanju”, “odricanju” i sl. od KiM (bilo bi dobro da se zaista radi o “prodaji”, “izdaji”, “poklanjanju”, “odricanju” i sl. jer bi se u slučaju realnosti takvih postupanja od njih moglo isto tako, slobodnom voljom izvršilaca i odustati), te odbijanje svih pregovora, zapravo dugoročno od Srbije pravi gubitnika, koji će u dostojanstvenom čekanju tuđih i budućih, po nas hipotetički korisnih istorijskih obračuna i promena, propuštati prilike da zaštiti svoje interese, ili bar one interese koje još uvek možemo da zaštitimo.

Srbija bi morala da zna “šta i kuda dalje”, čak i ako druga strana, koju abuzivno nazivamo Zapadom, zapravo nema namere da nas primi u svoje redove. Jer njihova “blagonaklonost” običnom građaninu sa godinama izgleda podjednako ritualnom kao i neke forme neodgovornog “patriotizma” koje gajimo u samoj Srbiji. Čine mi se neprihvatljivim izjave, prevashodno političara (bilo koje boje i orijentacije), poput “nikad” i “nema alternative”. Jer šta ćemo raditi ikada sad kada znamo šta nikada nećemo raditi i kuda ćemo ukoliko se ma kako uzvišeni i neupitni cilj kome navodno težimo ne ispuni ili ne ispunjava? Stoga verujem da je pregovore neophodno nastaviti u prihvatljivom formatu i tom prilikom nastojati da se nađu rešenja.

Šta je u svom autorskom tekstu predložio predsednik SANU čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 28. januara

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Mond diplomatika na srpskom