“Mojih šest meseci u 100 godina lista Borba”: Kolumna Draže Petrovića u novom Nedeljniku

Čitajući čuveni Dnevnik Vladimira Dedijera, urednika lista Borba tokom Drugog svetskog rata, nekako vam nadođu asocijacije da se izdavanje novina u Narodnooslobodilačkoj borbi malo razlikovalo od izdavanja novina u zlatnom dobu.

Kada su tokom Četvrte ofanzive četnici Maneta Rokvića ušli u selo Drniće, Bosanska Krajina, zapalili su kuću gde je bila ilegalna redakcija Borbe, a potom su upali u seosko domaćinstvo gde je spavao Đilas.

Da, Đilas!

„Ha, na ovom krevetu je onaj Đilas spavao“, uzviknuo je, piše u Dedijerovom Dnevniku, komandant četnika, pa spalio krevet gde je spavao Đilas.

Borba je, očigledno, bila prvi “đilasovski” medij u istoriji, a spaljivanje kuća novinara nije izum naprednjaka iz Grocke, već su i četnici mislili da svakom ko piše drugačije, valja spaliti, ne kuću, već celu redakciju, plus krevet glavnog kolumniste.

U ratu se štampalo oko 2.000 primeraka Borbe, tako da je, naprednjačko-tabloidnim rečnikom, Borba bila i prvi “niskotiražni đilasovski tabloid”.

Mlada ekipa Naše Borbe, nakon izbacivanja uredništva i novinara iz Borbe. Draža sa crvenim kačketom

Borba koja 19. februara slavi 100 godina od prvog broja, odavno više ne izlazi sem kao povremeni fanzin nekih anonimnih likova za koje niko u novinarskom svetu nije čuo, pa se može reći da su totalni ilegalci nastavili tradiciju od početka ilegalne Borbe. S tim što ove današnje niko ni po čemu pamtiti neće.

Za tih 100 godina Borbe, šest meseci sam bio deo nje. Apsolutni početnik 1994. biva raspoređen na praksu u redakciju Borbe, jun je, godina Avramovog dinara. U velikom desku u zgradi Borbe gde je danas valjda Srpski telegraf, redakcijska gungula, desno od mene praktikanta sedeo je Cvijetin Milivojević, prvo pero političke rubrike, dijagonalno mi je pogled padao na mladu novinarsku zvezdu Gradišu Katića…

A bio je tu i Slaviša Lekić, koji jedini nije imao svoje mesto, nego je sedeo u kafeu „Rapsodija“, dve zgrade pored, onda Miša Brkić, Đoko Kesić, i ne znaš kakva je to ekipa bila, dok mi je urednik Boža Andrejić dao da se bavim najdosadnijim poslom u novinarstvu – lupanjem kvaka na novinarskim šlajfnama.

“Kvakanje” je bilo disciplina gde neko pošalje tekst otkucan na pisaćoj mašini u kome umesto č, š, ć, ž, piše c, s, c, z, pa ti lupaš kvačice na slova. I lupaš kvačice, sve dok jednog dana nije stigao poziv da se ide na neku proslavu Arkanovih “Tigrova” u manastir Pokajnica – niko neće da ide, daj onog klinca da pošaljemo, ionako sedi po ceo dan i lupa kvake.

Odem dakle na Arkanovu proslavu, napišem reportažu, urednici pročitaju, objave i na naslovnoj, te neko reče: ovaj više ne mora da lupa kvake, može i da piše…

CELU DRAŽINU KOLUMNU POVODOM 100. GODIŠNJICE “BORBE” ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 17. FEBRUARADigitalno izdanje i pretplata dostupni na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju primerak Mond diplomatika na srpskom jeziku