“Moj život je besmislen kada ne stvaram filmove”: Pedro Almodovar o samoći, strahu od smrti i novom ostvarenju “Bol i slava”

0
Foto: Profimedia

“Potreba da se pričaju priče je poput zavisnosti”, rekao je za Gardijan u susret premijeri svog novog filma španski režiser Pedro Almodovar.

“Moj život je besmislen kada ne stvaram filmove”, izgovara Salvador Maljo, depresivni reditelj i glavni junak Almodovarovog novog filma “Bol i slava”. Već mu je godina i živi potpuno sam u velikom stanu punom uspomena. Prijatelji su ga napustili, a on strahuje da je njegovo najbolje vreme prošlo. Vreme otkucava, telo mu otkazuje poslušnost, a rutinska operacija kojoj ga podvrgavaju izgleda poput generalne probe za njegovu smrt.

Almodovar ističe da je film fikcija, da ga ne interesuju dokumentarci i da nikada nije želeo da ih snima, te da Maljo nije Pedro Almodovar, ne u potpunosti, iako je Antonio Banderas na snimanju nosio baš Almodovarovu odeću i scene su snimane u Almodovarovom stanu i iako se Maljov život na više ravni podudara sa Almodovarovim.

“Pokušavam da ubedim sebe da je reč o još jednom liku, ali negde duboko sam svestan toga da govorim o sebi. Pitajte me šta god želite. Ne mogu više da se krijem iza Salvadora Malja”, rekao je Almodovar.

On je istakao da je “ekstremno ponosan” na novi film “Bol i slava” koji bi, piše Gardijan, naposletku mogao da postane remek-delo njegovog poznijeg stvaralaštva. On je dodao da svi njegovi filmovi imaju mane; u nekima je samo manje nesavršenosti nego u drugima.

“Zato bi možda bilo preciznije reći da sam esktremno ponosan na određene scene u filmu”, rekao je režiser.

Filmovi Pedra Almodovara imaju mnogo zajedničkih elemenata, pre svega onu mešavinu ljudske drame i farse svojstvenu španskom režiseru. U “Bolu i slavi se”, takođe, smenjuju patos i humor, a Almodovarova paleta je danas mračnija nego kada mu je bilo manje godina, introspektivniji je.

“Moj odnos prema filmu postao je napetiji, problematičniji, jer je uvek prisutno pitanje: kada će moje vreme isteći? Da li će ovo biti moj poslednji film?”, rekao je Almodovar. “Dostigao sam tačku u kojoj je film jedino što me čini celim. Film je jedino što imam. On je za mene i sredstvo i cilj.”

On je priznao i da je, pored toga što film u njegovom životu ima središnju ulogu i njime dominira, raskinuo odnose sa ljudima sa kojima je nekada bio blizak zato što mu nisu potrebni.

Zar to nije mesto na kojem maltene svi veliki umetnici na kraju završe: u kuli od slonovače, potpuno sami, dok kontempliraju o zvezdama? I ne samo to, način života o kojem on priča potpuno je antipodan duhu koji nose Almodovarovi filmovi, njihovoj živopisnosti i bučnosti i boji.

Almodovar je rođen u La Manči. Nekada je govorio o tome kako je sa svojim bratom odlazio da krišom gleda filmove u otvorenom bioskopu, a stvaranje “Bola i slave” podrazumevalo je da se mora baviti i svojom prošlošću. Desetogodišnjeg Pedra igra Asijer Flores.

Kada Maljo svojoj majci na samrti, na kraju filma, kaže “Izneverio sam te time što sam jednostavno bio ono što jesam”, i to je referenca na Almodovarov odnos sa roditeljima.

“Nikada nisam bio sin kakvog su moji roditelji želeli. Mislim da me nikada nisu zaista voleli. Ali to je nešto što sam shvatio još u detinjstvu”, rekao je Almodovar i dodao da ne smatra da su oni sami krivi za to koliko mesto i vreme u kojem su živeli; La Manča je, kada je Almodovar rođen 1949. godine, bila “duboko konzervativna i esktremno nazadna”, a njegovi roditelji bili su ljudi koji su još uvek praktično živeli u 19. veku, a dobili dete iz 21. veka.

Foto: Profimedia

“Postojao je veliki raskorak između njihovih očekivanja i mojih. Želeli su da ostanem u selu, da se oženim i zaposlim se u banci. Čak su mi i našli posao koji sam odbio”, ispričao je Alodovar. “Mrzeo sam život na selu. Užasavao sam ga se čak i kada sam bio mali. Jedina stvar koja je tamo bila važna bilo je šta komšije rade i šta misle o vama. Za mene je to bio pakao. Sve što sam želeo bilo je da odem odatle, da pobegnem.”S

Sedamdesetih je došao u Madrid i pronašao novu porodicu: La Movida Madrilena bilo je umetničko društvo koje doživelo procvat posle smrti generala Franka. La Movida je u to vreme, objašnjava Almodovar, bila amalgam uticaja iz čitavog sveta – britanskog panka i glama, američkog novog talasa, seksualne revolucije šezdesetih, Endija Vorhola – ali je takođe bila čistokrvni španski fenomen koji je utelovio razvoj kreativnosti u odgovor višedecenijskoj opresiji. Vreme koje je proveo sa La Movidom ličilo je na ostvarenje sna i bilo je to najbolje iskustvo koje je doživeo, samo zato što je napustio La Manču i zato što je Franko postao prah i pepo, ili, kako ume da kaže, “Franko je morao da umre da bih ja živeo”.

Nije ni čudo što su Almodovarovi filmovi oduvek bili jednako eklektični kao što je to bila i La Movida; u njima je (bilo) svega, od holivudske melodrame, preko hičkokovskih perverzija, do Vorholovih transgresija i baš kao i La Movida nosili su španski duh, ukus Španije.

Sa Almodovarovom su odrastali i sazrevali i njegovi filmovi, a navodi da ga je – kao i sve druge – iznenadila činjenica da je brzo postao maltene globalni brend, nešto najvrednije što Španija u domenu kulture ima da ponudi.

Pretpostavljao je, priznaje, da će postati kultni režiser. I premda mu je svetska slava omogućila da u potpunosti ima kontrolu nad svojom karijerom, ona ga je otuđila od ljudi sa kojima je nekada bio veoma blizak.

“Kada se pojavi zavist, to nije nimalo prijatno. U jednom trenutku shvatite da vam je preteško da razgovarate sa prijateljima samo zato što ste prethodno ostvarili nekakav uspeh”, rekao je Almodovar.

Na pitanje novinara Gardijana da li se zaista osećao izdanim kada se Antonio Banderas, jedan od njegovih bliskih prijatelja i najbližih saradnika, preselio u Ameriku, kako je to Banderas jednom ispričao, Almodovar odgovara da to nije neistina.

Foto: Profimedia

“Stvarno je to rekao? Ne sećam se da sam se usudio da mu to kažem u lice, ali da, istina je. Bio sam srećan zbog toga što je uspeo, ali on je bio glavni junak skoro svih mojih filmova osamdesetih. Osećao sam se kao majka koja je izgubila sina. Kao da je otišao od kuće. A za kuća je za mene, očito, bila u Madridu gde radi za mene.”

Kada je “Bol i slava” prikazan u Kanu ovog proleća, pokrenuo je glasine da je Almodovar konačno snimio film koji će mu doneti i Zlatnu palmu pored svih Goja, Oskara i Bafta. Ipak, sa nagradom za najboljeg glumca kući je otišao Antonio Banderas, a Almodovar je zadovoljan zbog toga i ističe da je ovo bila Banderasova najbolja izvedba još od “Veži me” 1989. godine.

“U stvari, ovo je verovatno njegova najbolja uloga ikada”, dodao je Almodovar.

Almodovar je ispričao i da pamti kako je njegova majka dok je bila živa isplanirala čitavu svoju sahranu, od toga kako će izgledati opelo, do toga kakvu će haljinu poneti na onaj svet.

“Ona je bila žena koja se nikada nije plašila smrti i oduvek sam joj se divio zbog toga. Ali ja ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je smrt stvara. Plus, ja sam ateista, tako da ne verujem u zagrobni život”, kazao je Almodovar. “Da, definitivno se bojim smrti.”

Da onaj dečak iz La Manče sada može da vidi Almodovara, šta bi mislio o njemu? Da li bi razumeo koliko je dugačak put Pedro morao da pređe? Almodovar ne misli da bi se desetogodišnji Pedro oduševio; život i karijera verovatno mu ne bi imali preterano smisla pošto je, kada je bio dečak, obožavao filmove i filmske zvezde, ali nije znao ništa ni o kakvim rediteljima.

“Da sam mogao da tada vidim budućnost, mislim da ne bih mislio lepo o sebi. Ne bi mi se dopalo to u šta sam se pretvorio. Pogledao bih sebe starijeg i pomislio: ‘Ko je taj sami, usamljeni starac?'”

Flm “Bol i slava” prikazivaće se od 23. avgusta, a dok ne budemo bili u prilici da pogledamo novo Almodovarovo ostvarenje, Gardijan predlaže šest njegovih klasika kojima je uvek zgodno vratiti se.

Pepi, Luci, Bom (1980)

Foto: Profimedia

Žene na ivici nervnog sloma (1988)

Foto: Profimedia

Sve o mojoj majci (1999)

Foto: Profimedia

Pričaj s njom (2002)

Foto: Profimedia

Volver (2006)

Foto: Profimedia

La piel que habito (2011)

Foto: Profimedia