“Moj sin se od tada plaši i zvuka vetra”: Priča o ratu, sudbinama i solidarnosti

0
EPA-EFE/Darek Delmanowicz

Ove zime i ovog proleća, Poljska i Varšava postale su središte dela više od tri miliona različitih ljudskih priča, prožetih užasima rata u Ukrajini. Grad je simbolično i praktično obojen u žuto i plavo. I u gotovo svakom ćošku čuje se, oseća i vidi solidarnost prema Ukrajincima. Rat u Ukrajini je centar dešavanja, biografije predsednika Ukrajine i Rusije Vladimira Zelenskog i Vladimira Putina su najprodavanije knjige, a čak su i suvenirnice i ulični trgovci prepoznali trendove i prodaju proizvode sa motivima ukrajinske krize – od portreta Zelenskog do toalet-papira sa Putinovim likom.

Tog majskog dana je u Varšavi rano svanulo.

Kada je autobus iz Litvanije pristigao na improvizovani peron prihvatnog centra u Nadarženu, u okolini Varšave, uveliko se razdanilo. Četrdesetpetogodišnja Ukrajinka Oksana Stjopina, zajedno sa sinom starim 15 godina i ćerkom (19), putovala je osam dana iz Marijupolja do poljske prestonice. Kroz Rostov, Sankt Peterburg i baltičke zemlje… Kroz ruševine,strah i nemir. U Varšavu je došla ciljano, na poziv porodičnog ukrajinskog prijatelja koji je odranije živeo u Poljskoj.

“Pre polaska sam mu napisala u poruci da autobus stiže oko pet ujutru i odgovorio mi je da će nas dočekati”, kaže Stjopina za Nedeljnik, brišući suze.

“Nije se pojavio na stanici kada smo stigli. Nije se odazivao na poruke i pozive. Videla sam da je pročitao poruke, ali odgovora nije bilo. U Poljskoj nemam nikog drugog.”

Nakon pet sati nadanja da će se prijatelj ipak javiti, smeštaj je pronašla u obližnjem prihvatnom centru. Stjopina je jedna od oko skoro 5.000 izbeglica iz Ukrajine koje trenutno borave u Nadarženu. Kroz ovaj objekat, kakvih u Poljskoj ima na hiljade, dnevno prođe oko 1.500 ljudi, a u danima kada je naveliko protekaonajveći izbeglički talas iz Ukrajine. 

Naslovna strana novog Nedeljnika

Olena opisuje strahove sa kojima se njena porodica suočava. Ona je u kamp stigla iz okoline Kramatorska, u Donjeckom regionu, sa troje dece. Dečacima starim dvanaest, jedanaest i tri godine. Iako je prosečno vreme zadržavanja u prihvatnom centru četiri dana, Olena je u Nadarženu već čitav mesec. Muž joj radi u Podmoskovlju, ali ona i deca ne žele da žive u Rusiji. Ljuti su. Majka i brat su joj ostali u Ukrajini i kažu da sada streljaju sa svih strana.

“Ko je počeo rat, taj je i kriv za rat”, odgovara Olena za Nedeljnik na pitanje kako ona i njena deca razumeju rusku invaziju.

“Kako drugačije da gledamo na ovu situaciju, nego sa suzama!? Živeli smo na devetom spratu. Kada je raketa preletela našu zgradu, to je bio znak da moramo da odemo. Moj najmlađi sin se od tada plaši i zvuka vetra.”

Cela reportaža o ratu, sudbinama i solidaronsti objavljena je u novom Nedeljniku, koji je u prodaji od četvrtka, 19. maja.