“Mir je jedina stvar kojoj se nadamo za ovogodišnje praznike”: Kako izbeglice iz Ukrajine provode Uskrs?

0
EPA-EFE/WOJTEK JARGILO

Tokom sunčanog subotnjeg popodneva u Varšavi, gomila ljudi izašla je iz pravoslavne katedrale Svete Marije Magdalene. Red porodica koje nose pletene korpe prekrivene vezenim platnom proteže se do ulice. Iako je Velika subota jedan od najprometnijih dana za bilo koju pravoslavnu crkvu, ovo je bilo neobično za parohiju koja obično opslužuje samo 1.000 vernika.

“Nikad nismo videli nešto ovako. Nikada nismo morali da dajemo blagoslove van crkve”, rekao je 86-godišnji sveštenik Anatoli Šidlovski, koji je stajao pored ulaza u katedralu, pokušavajući da usmerava sve veću masu od 11 sati ujutru.

Očekuje da će morati da ostane tamo, usmeravajući ljude koji se nadaju da će njihova hrana biti blagoslovljena. Međutim, on nije radostan zbog naglog širenja vernika u njegovoj parohiji.

“Ranije to nismo morali da radimo jer nismo imali rat”, rekao je on, a prenosi Gardijan.

“Svi su ovde zbog rata”, izjavio je Šidlovski.

“Definitivno možete da osetite 300.000 ljudi koji su u Varšavu došli iz Ukrajine”, rekla je Milena Gulijan, koja je odrasla u pravoslavnoj porodici u Podlasju, okrugu na severoistoku Poljske.

Kod kuće bi svi znali nekoga ko je pravoslavne vere, rekla je ona, ali nakon što se preselila u Varšavu pre 10 godina, otkrila je da mnogi njeni prijatelji nikada nisu čuli za njenu veroispovest.

“Nije bilo toliko svesti o tome”. Uostalom, pravoslavci čine samo 3% poljskog stanovništva”, rekao je Milenin suprug, Vlodimir Gulijan.

Ali uprkos gužvi, mnogi od onih koji su došli da blagoslove svoju hranu – šareno ofarbana jaja, kobasicu i tradicionalni uskršnji kolač, pašu – osećaju se usamljeno.

Oksana Bojčuk živi u Poljskoj dve godine, ali nikada nije slavila Uskrs van kuće. Njena porodica je u Hersonu, sada pod ruskom okupacijom, i ovo je prvi put da sa njima neće podeliti uskršnji doručak.

“Mir” je jedina reč koju izgovara kada je pitaju čemu se nada za ovogodišnji praznik.

„Ova sezona je teška, ali pokušavamo da našu decu spasemo od ovih teških osećanja i da se odmorimo“, rekla je Katerina Šuh, psihološkinja koja je na početku rata izbegla u Poljsku iz Marijupolja. Sada radi za nevladinu organizaciju “Human Doc”, koja vodi grupnu terapiju za odrasle i decu izbeglice.

Tokom svoje poslednje sesije sa mališanima iz Mariupolja, zamolila je decu da nacrtaju i ukrase uskršnje devojke, ali su mnogi odlučili da rade druge crteže, prikazujući ruske tenkove i raketne bacače.

“Ovo je zaista u redu i kul je što to rade. Oni imaju priliku da procesuiraju ta osećanja i ono što im se sada dešava. Često njihovi roditelji ne mogu ili ne žele da pričaju o tome kod kuće”, rekla je ona.

Šuh se nadala da će u subotu otpratiti baku i dedu u crkvu, ali će umesto toga biti na granici i dočekati još jedan autobus izbeglica iz Mariupolja.

“Neki ljudi, posebno iz Lavova i Kijeva, vratili su se kući za praznike, jer život izbeglica nije lak. Ja nemam tu priliku jer je moj grad skoro potpuno uništen. Ljudi iz Mariupolja ne mogu da se vrate, čak i ako to zaista žele”.