Najavili su to centri koji razmišljaju, gromade sa prefinjenom tehnikom, neki za to „optužuju“ Stefa Karija i njegove „small ball Voriorse“, nekome je svemu krivo „ugledanje na NBA“, a Eurobasket koji je na izmaku – u finalu Francuska i Španija – samo je dokazao tezu. Košarka, makar ona najbolja, više nije sport koji mogu da igraju kostolomci, kamenjari, koji sve rade bolje od onoga što je osnovna zamisao sporta – od šutiranja lopte u koš.
Verovatno će prava mera „šuterskog kvaliteta“ ovog prvenstva izražena u brojevima biti poznata tek kada se sve slegne i kada majstori brojki i njihovog tumačenja sve presaberu i oduzmu. Ali onako na prvu loptu, omiljenom „odokativnom metodom“ i slabovidom je jasno da su ovo prvenstvo obeležili – strelci.
Ljudi koji su u stanju da ubace loptu u koš, ljudi koji su u stanju da to urade iz skok šuta, sa poludistance, sa linije za tri poena, ili mnogo bliže centru. Ljudi koji to rade iz mesta, kada su sami, iz driblinga, preko ruke, posle izlaska iz bloka, iz čista mira, iz hira, iz nužde. Ljudi koji ubacuju.
Jer košarka se na kraju na to i svodi – ko je u stanju da loptu ubaci u koš kada je stvarno važno.
Moguće je, to će rečeni statističari već dokazivati, da je nekada bilo šuterski i boljeg prvenstva, ali kao retko kada smo imali priliku da vidimo u gotovo svakoj ekipi jednog (najmanje) pravog strelca.
Nije pravilo da je to uvek i najbolji igrač ekipe. To je u Finskoj pored Markanena plajmejker Sasu Salin, koji ima neki ludi niz utakmica sa 3 i više pogođenih trojki i ko zna koliko bi taj niz trajao da ga Rudi Fernandez nije kidnapovao u četvrtfinalu. I taj Rudi, koji nikada nije bio najbolji strelac i uvek se dičio drugim kvalitetima, strelac je na ovom Eurobasketu – uđe sa klupe, šutne sa 7,8,9 metara i pogodi. Svaki put. U Francuskoj se Toma Ertel pretvorio u odličnog strelca za tri poena. A tu je i Furnije. Italija je imala Spisua kada god je bilo neophodno, a Simone Fontekio je nekim od svojih odličnih šuteva obeležio prvenstvo. Koliko su lepi skok šutevi AJ Slotera i Lorenca Brauna – naturalizovanog Poljaka i naturalizovanog Španca – suvišno je govoriti. Kada se iz punog trka zaustave u mestu i pogode skok šut, to je poezija.
Za autora ovog teksta možda i najfascinantniji od svih strelaca bio je Obst, reprezentativac Nemačke koji je šutirao kao lud tokom čitavog prvenstva, preuzimao odgovornost kada je bila baš frka (i u polufinalu uostalom), pogađao u visokim procentima i pogađao gotovo svaki šut „bez koske“. Samo se zavrne mrežica. A u tom nemačkom timu su i Šruder koji je namestio šut, Maodo Lo koji je donosio trojke sa klupe i Franc Vagner koji je takođe pokazao koliko opasan šut ima.
O Dončiću je suvišno trošiti reči, možda je njegova partija protiv Francuske u grupnoj fazi i najbolja pojedinačna partija jednog igrača na prvenstvu, čast Mateušu Ponitki koji je srušio upravo Dončićevu Sloveniju.
Ono što je, kada su se slegli utisci posle ispadanja Srbije u osmini finala protiv Italije, možda i za najveću brigu, jeste činjenica da Srbija nije imala takvog strelca.
Najbolje su među Orlovima šutirali Nikola Kalinić i Vanja Marinković. Njih dvojica su tokom čitavog turnira odlično šutirali za tri poena, a jedini se ni protiv Azura nisu ugasili. Vladimir Lučić, kapiten tima i 3&D mašina, pogodio je jednu trojku na Eurobasketu. Marko Gudurić je u laganim mečevima i šutirao, a kako je prvenstvo odmicalo sve teže uopšte uzimao šut, posle beskonačnih finti, i po pravilu nije pogađao. Kada je bilo najpotrebnije vrlo skroman je bio i Vasilije Micić (1/8 protiv Italijana).
U ovakvom košarkaškom kontekstu, gde sve ekipe imaju svog ubitačnog strelca i gde više nema mesta za kamenjare i kostolomce, to je ozbiljan problem za tim koji ima visoke ambicije.
Da danas turnir počne ispočetka, Lučić bi možda ubacivao tri trojke po meču, Gudurića bi krenulo, Micić bi održao svoj nivo iz Efesa, nijedan od spomenutih igrača nije loš šuter. Naprotiv. Ali na ovom prvenstvu nismo imali rešenje.
I tek sada je postalo jasno koliko je reprezentaciji nedostajao igrač koji je uvek imao rešenje.
Ne, ovaj kraj priče nije posvećen Milošu Teodosiću – iako bi se dalo analizirati koliko bi i u kojoj utakmici njegov doprinos bio značajan, ta je priča ipak stavljena ad acta odlukom selektora koji danas snosi odgovornost za rezultat – već verovatno našem najboljem igraču u dresu reprezentacije u poslednjih 10 godina. Možda i jednom od dvojice najboljih reprezentativaca Srbije od Indijanapolisa.
Kao što je nekada Dejan Bodiroga uvek imao rešenje za sve situacije i u tadašnjem košarkaškom kontekstu uvek bio drugačija, viša vrednost ekipa u kojima je igrao, pa je i zaslužio stihove iz naslova ovog teksta, tako je Bogdan Bogdanović, košarkaš Atlanta Hoksa, u ovom novom košarkaškom kontekstu igrač koji uvek ima rešenje.
To je bio strelac koji je Srbiji bio neophodan i koji bi bez problema moga da stane na crtu svim najboljim šuterima ovog Eurobasketa. Ako ne bi i on sam povlačio crtu, pa se ostali po njemu ravnali.
Bogdanović je svoj šut doveo do vrhunskog nivoa dok je još bio u Evropi. Još u crno-belom dresu navijači su u Beogradu mogli da gledaju kako šutira sa ogromnih distanci na svakom zagrevanju. Trenirao je sa Duškom Vujoševićem, trenerom poznatom po radu na detaljima. Zatim je bio pod trenerskom palicom (i bukvalno) Željka Obradovića i taj svoj šut potpuno stavio u funkciju. U NBA je sve to samo ubrzao.
Pogledajte samo Mundobasket 2019. godine i način na koji je Bogdanović šutirao protiv gotovo svih protivnika.
Pa se vratite na Eurobasket 2017. godine.
Ili na Olimpijske igre i one šuteve iz auta, sa parkinga.
On je svoj reprezentativni „legacy“ izgradio na Eurobasketu pre pet godina, kada je ekipu masakriranu povredama dovukao do finala. I onda kao pravi šampion, uz suze koje je jedva zadržavao, preuzeo krivicu. „Izgubio sam snagu“, rekao je tada.
Ispostaviće se da bez njega u timu, Srbija neće imati potrebnu višu vrednost, selektor neće imati za koga da smišlja i crta 100 specijala, akcija iz auta, akcije sa duplim blokovima. I još važnije, ispostaviće se da bez Bogdanovića neće biti rezultata. Izgubićemo snagu.
Povreda koja ga je sprečila da obuče dres reprezentacije na ovom Eurobasketu, zapravo je najveći peh koji je Orlove zadesio i ispostaviće se važnijim od svih selektorskih odluka.
Sve je mnogo jednostavnije kada ekipa ima strelca sa „killer“ instinktom.
Tagovi
