Mesec roditeljstva: Kako igrati najvažniju ulogu za koju nas niko ne pripremi

0
Fotografije: UNICEF/Nemanja Pancic

Poslednjih decenija smo mnogo saznali o mozgu, da se neprekidno razvija tokom celog života, ali najviše u ranom detinjstvu, kada se događa rapidni porast broja neurona. Ti procesi su izuzetno važni za razumevanje pojma plastičnosti mozga, koji se može opisati kao “delikatan ples mozga” koji se razvija u društvenom okruženju u kome dete raste a koje je najvažnije za oblikovanje i utiče na naše mentalno zdravlje, sposobnosti učenja, pa čak i na fizičko zdravlje do kraja života. Konkretno, misli se na prisustvo osobe koja se uz puno ljubavi stara o detetu i odgovara na njegove potrebe – što je najčešće roditelj – koja obezbeđuje podsticajno okruženje i štiti dete od stresnih situacija, a naročito od hroničnog dugotrajnog stresa u ranom detinjstvu, poput onog koji nastaje u uslovima ekstremnog siromaštva ili ponavljanog zlostavljanja. Roditelj je ključan za zdrav razvoj deteta i njegovo bolje zdravlje tokom celog života.

Ali roditeljstvo je jedna od retkih uloga za koje ne postoji nikakva priprema, obuka ili škola. “Mnogo toga naučimo i ‘pokupimo’ od naših roditelja, prijatelja, roditelja iz okruženja ili iz neke popularne literature za roditelje. Na osnovu svega što nosimo u svom iskustvu ili čujemo i saznamo – mi izgrađujemo svoju ulogu i sebe u ulozi roditelja, prilagođavajući se pri tome svom detetu i rastući kao roditelj zajedno sa njim. Upravo zbog toga je roditeljima od samog početka potrebna podrška, ne samo socijalna podrška bliskih ljudi, već i podrška sistema, svih praktičara s kojima se roditelji od samog početka susreću”, naglašava prof. dr Ksenija Krstić sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Izazovi za roditelje posebno su veliki tokom pandemije. U toku je Mesec roditeljstva koji se obeležava u okviru programa “Podrška podsticajnom roditeljstvu kroz igru a koji sprovodi UNICEF u saradnji sa Vladom Republike Srbije i partnerima (posebno iz tri ključna sistema podrške: zdravstvena zaštita, socijalna zaštita, predškolsko obrazovanje), a uz podršku Lego fondacije. Cilj ovog programa je da ojača mrežu integrisane podrške u oblasti ranog razvoja dece kroz unapređivanje kvaliteta usluga podrške deci na ranom uzrastu, njihovim roditeljima i starateljima.

Jer ako danas naučimo profesionalce u različitim institucijama koji su u svakodnevnoj interakciji sa roditeljima kako da ih podrže i usmere, kako da oblikuju njihova znanja, stavove i prakse, sutra ćemo imati generaciju roditelja koja će definisati dominantna uverenja i društvene norme u vezi sa roditeljstvom.

“Dakle, edukacijom direktno roditelja, ali i profesionalaca u institucijama sistema možemo uticati na menjanje i izgradnju društvenih normi u skladu sa savremenim znanjima o razvoju”, objašnjava dr Ksenija Krstić.

Brojne studije su dokazale da programi koji promovišu podržavajuće i negujuće odnose između roditelja i drugih odraslih, roditelja i dece utiču na rezultate i roditelja i dece kroz dva osnovna mehanizma – jačanje socijalne podrške roditelja i povećavaju pozitivne interakcije roditelja i deteta, kaže dr Mirjana Živković Šulović, specijalista socijalne medicine i načelnik Centra za analizu, planiranje i organizaciju zdravstvene zaštite Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”. Programi mogu direktno pružiti informativnu, emocionalnu i instrumentalnu podršku.

“Brojne studije pokazuju da deca sa osetljivim i negujućim negovateljima u ranom detinjstvu pokazuju manje problema u ponašanju, mentalnom i fizičkom zdravlju (alergijska i zapaljenska oboljenja), a veća je verovatnoća da će imati i bolji uspeh u školi. Povećanje pozitivnih interakcija između roditelja i dece predstavlja kamen temeljac mnogih roditeljskih intervencija, a studije podržavaju važnost svakodnevnih, pozitivnih razmena roditelja i deteta koje se dešavaju kroz igru, čitanje, razgovore i zajedničke aktivnosti”, navodi dr Mirjana Živković Šulović.

Prema podacima iz Istraživanja MICS iz 2019. godine (Istraživanje višestrukih pokazatelja položaja žena i dece u Srbiji) uočava se i dalje neravnopravno učešće majki i očeva u brizi i odgajanju dece na ranom uzrastu tako da manje od polovine očeva ima aktivnu ulogu u roditeljstvu. Hrabri, međutim, činjenica da 90% roditelja ne misli da decu treba fizički kažnjavati, ali čak trećina ima izazove da ovo prenese u svoju praksu. To znači da svako treće dete na uzrastu od dve do četiri godine još uvek trpi fizičko kažnjavanje.

U domaćinstvima koja žive u siromaštvu tek polovina dece do pet godina ima tri ili više knjiga u poređenju sa čak 90% dece koja imaju ove prilike u bogatijim slojevima društva. Takođe, 60.000 male dece u Srbiji suočava se sa razvojnim rizicima i poteškoćama, te je njihovim porodicama potrebna intenzivnija podrška.

Ali isto tako, mi danas znamo da je igra jedan od najznačajnijih konteksta za učenje i razvoj deteta, nasuprot zastarelim shvatanjima u kojima se na igru gleda kao na slobodnu aktivnost deteta koja ima za cilj samo zabavu i razonodu, napominje dr Ksenija Krstić.

“Dakle, igra nije samo zabavna aktivnost deteta u slobodno vreme. U igri, dete je aktivno uključeno i zainteresovano. Igra podstiče radoznalost deteta, daje prilike za istraživanje, za uvežbavanje nekih veština, isprobavanje različitih uloga i sl. Upravo zbog toga igra pruža nebrojene podsticaje i prilike za sveobuhvatni razvoj deteta. Igra je svaka spontana, slobodna aktivnost deteta, oslonjena na svakodnevno iskustvo, a u kojoj ono nešto istražuje, isprobava, zamišlja, prorađuje, uvežbava.”

Igra može biti važna komponenta odnosa roditelja i deteta, a poboljšanje kvaliteta interakcije tokom igre roditelja i deteta može značajno uticati na kvalitet te veze. Majke koje se pažljivo i osetljivo igraju sa svojom malom decom dele zajedničku pažnju i pozitivne efekte, istovremeno promovišući jezik. S vremenom kvalitetna igra ima potencijal da poboljša dečji jezik i kognitivni razvoj.

Istraživanje takođe ukazuje da podsticanje roditelja da efikasno hvale svoju decu i pokazuju oduševljenje i radost u njihovoj svakodnevnoj interakciji rezultira negovanjem ponašanja i povećanom sigurnošću vezanosti. Štaviše, roditelji mogu da nauče da reinterpretiraju ponašanje i nagoveštaje svoje dece na manje negativan način i da disregulaciju vide kao ponudu za pomoć, a ne kao odbijanje roditelja.

Kako sistem podrške može da osnaži izgradnju responzivnosti odnosno veće senzitivnosti roditelja prema potrebama deteta, bliskost između roditelja i deteta, i da smesti igru u porodičnu svakodnevicu, profesorka Krstić objašnjava da je najpre potrebno da bolje upoznamo roditelje i njihove konkretne potrebe kako bi relevantne lokalne institucije, organizacije i udruženja na adekvatan način pružili podršku i odgovorili na potrebe roditelja.

“Da bismo pružili adekvatnu podršku i osnažili roditelje, neophodno je da svi profesionalci s kojima se roditelji sreću (od ginekologa, pedijatra, patronažne sestre, vaspitača, do stručnih saradnika, socijalnih radnika i sl.) ‘govore istim jezikom’ i prenose iste poruke, zasnovane na naučnim znanja. Kada roditelji od samog početka dobiju vrlo jasne i konkretne poruke koliko je važno, a onda i kako da razviju kvalitetan odnos sa svojim detetom, šta znači biti osetljiv na potrebe deteta i kako odgovoriti na njih, kako se igrati, a kako pričati sa detetom na različitim uzrastima – stvorićemo tu sistemsku podršku za roditelje koja nam je danas toliko važna. Poruka koju želimo da svi praktičari u radu sa porodicama prenesu roditeljima jeste da je dete od rođenja radoznalo i spremno da uči, a istovremeno orijentisano i ka bliskim osobama u svom okruženju, spremno za razvijanje odnosa s njima”, objašnjava naša sagovornica.

Kvalitetno roditeljstvo znači da je roditelj usmeren na dete, da u detetu vidi ne samo biće koje treba da je sito i čisto, već i osobu koja ima neke želje i potrebe, između ostalog da bude u kontaktu i komunikaciji sa njima, da se oseća sigurno i voljeno – od prvog dana. Roditelj, pojašnjava profesorka Krstić, koji je usmeren na dete uči da prepoznaje i prati signale koje dete šalje – kad mu je potreban kontakt, podrška, uteha ili stimulacija, a kada mir i odmor. Prepoznajući te signale, roditelj prati inicijativu deteta i njegova interesovanja, daje mu podršku da ovladava novim veštinama, znanjima i svetom oko sebe, proširuje ta interesovanja i urođenu radoznalost i odgovara na potrebe deteta. Na taj način, podržava se i razvija detetova radoznalost i spremnost da uči, otvara prostor za razigranost u okviru svakodnevnih aktivnosti. “Tako roditelj ne samo da podstiče učenje i razvoj svog deteta, već razvija odnos u kome se dete oseća sigurno i koji ga štiti od brojnih stresora i neprijatnih iskustava.”

Novi Sad je jedna od pilot-lokacija gde se sprovodi program podrške podsticajnom roditeljstvu i koji će biti model centar koji će svoje dobre prakse širiti na druge lokacije. Cilj programa “Razigrano roditeljstvo” je da svako dete ima podsticajno okruženje za svoj razvoj i podsticajna iskustva učenja u svom domu koja su utemeljena na igri i igrolikoj aktivnosti. Da bi podržali roditelje u razvoju ovakvih veština, program je integrisan u život porodice od zdravstvenog, obrazovnog i sistema socijalne zaštite koji im daju ujednačene i kontinuirane poruke. Prva očekivanja od ovog projekta, objašnjava direktor Doma zdravlja “Novi Sad” prim. dr Veselin Bojat, ogledaju se u unapređenju znanja i veština zaposlenih, kako u jačanju kapaciteta porodica kojima redovno, u okviru svojih svakodnevnih aktivnosti, pružaju podršku, tako i u unapređenju njihovih sposobnosti za dalje obučavanje i prenošenje znanja svojim kolegama, a u narednoj fazi projekta i drugih gradova.

“Očekujemo da će ovaj projekat doprineti međusobnom povezivanju i saradnji sektora obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite koji zajedno treba da rade na podsticanju roditelja da kreiraju sigurno i bezbedno okruženje, zdravu i kvalitetnu ishranu za svako dete u našem gradu. Roditelj je taj koji provodi najviše vremena sa svojim detetom, stoga i jeste jedini razuman korak da ih osnažimo kako bi unapredili razvoj dece”, dodaje dr Bojat.

Govoreći o prednost i ulozi praktičara iz zdravstvenog sistema u ranom razvoju i podršci roditeljstvu, dr Bojat priča da se oni prvi sreću sa mladim roditeljima. Zdravstveni radnici imaju priliku da budu u kontaktu sa porodicama od najranijeg uzrasta – još od perioda začeća i trudnoće.

“Porodica se sretne sa pedijatrom od 9 do 11 puta tokom prve tri godine, patronažna sestra im uđe u dom minimum devet puta. To su dragocene prilike kada možemo da naučimo i osnažimo roditelje, da pošaljemo pozitivne poruke i da umanjimo efekte siromaštva ili stresa na mentalno zdravlje roditelja. S obzirom na to da smo svesni da je period ranog razvoja najvažniji za celoživotne uspehe, verujemo da ćemo uključenošću u ovaj projekat doprineti dugoročno unapređivanju našeg grada, a i šire”, pojašnjava dr Bojat.

O tome koji su potencijali sistema zdravstvene zaštite u unapređivanju sistema podrške ranom razvoju kroz podršku roditeljstvu, koje potencijale i koje barijere nosi, dr Mirjana Živković Šulović kaže da se potencijal zdravstvenog sistema ogleda pre svega u dobroj mreži primarne zdravstvene zaštite koja je orijentisana ka prevenciji i unapređivanju, kako zdravlja pojedinca tako i zajednice. Ne postoji novčana barijeri u smislu dostupnosti. Prepreka je što su usluge orijentisane na korisnika i događaj, tj. trudnoću, porođaj, rast i razvoj deteta, a nisu orijentisani ka podizanju podržavajućih veština roditeljstva. “Nudi se korpus informacija ali ne i praktična izgradnja veština. Ni sami davaoci zdravstvenih usluga do sada nisu imali obuke za ovakve vrste podrške – jačanje kompetenci roditelja i podsticaj interakcije roditelj-dete”, objašnjava dr Mirjana Živković Šulović.

Neuronauka pokazuje da prava podrška razvoju deteta, u prvih par godina života daleko efikasnije i na duži rok daje mnogo bolje ishode od svih drugih intervencija kasnije u životu. Prema tome, intervencije u ranom detinjstvu usmerene na odnos roditelja i deteta predstavljaju najbolju investiciju društva koja povećava šanse za dug, zdrav i ispunjen život, kaže Vikram Patel, profesor globalnog zdravlja na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard.

“Ako društvo želi da poboljša zdravlje i ekonomsku produktivnost svoje mlade populacije, 90% svojih investicija treba da usmeri na intervencije u ranom detinjstvu.”