Izgledalo je da se teren okreće oko glave Nikole Jokića. Dok prima pasove od saigrača i batine od rivala i tako u svakom napadu, dok se bori da održi ono što je rađeno čitave sezone. Uz aut liniju, poput Željka Obradovića crven u licu, Majkl Meloun viče: „Šifra crveno!“
Svi dobri izbori na draftu, sve hrabre odluke tokom sezone, svi neočekivani porazi kao lekcije i sve sigurne pobede kao stepenici ka vrhu – sve je to prolazilo kroz glavu Melounu na kraju treće četvrtine druge utakmice plej-ofa. Bilo je potrebno da se nešto dogodi.
Dogodio se Džamal Marej. Sve je pogodio, ničega se nije uplašio, stigao je čak i da proba hranu od navijača.
Upravo to je bio ključ koji je u svežnju pobeda kod kuće zaboravio Meloun u prvoj utakmici. Ne računajući loše tajm-aute i nekoliko nerezonskih izmena, bila je ta utakmica po meri oba trenera. Greg Popović je udvojio Jokića, loptu usmerio od Džokera, a Meloun je tu priliku želeo da iskoristi. Samo mu je bio potreban vojnik koji će to na terenu da sprovede. Upravo je to Marej predstavljao u drugoj utakmici.
Međutim, ključna tačka Denverove igre, njihov najkonstantniji igrač i kada ne šutira dovoljno, košarkaš oko koga se vrte napadi i kom se u glavi vrti od poraza, jeste i biće Nikola Jokić.
Način na koji je razigravao saigrače u prve dve utakmice podigao je lestvicu broja asistencije na kotu 20. To je njegov trenutni potencijal i to mu Popović svesno pruža. Da su njegovi saigrači pogodili neke otvorene šuteve u protekla dva meča, do te bi se brojke Jokić prošetao.
Ako u Teksasu bude uzimao „dovoljno“ šuteva, a od raspoloženja njegovih saigrača zavisi koliki je taj broj, Jokić će ispuniti sve što se od njega očekuje. Ipak, San Antonio je pokazao da Jokić ne može sam da ih pobedi.
Zbog toga bi „crveni kod“ koji je pozivao Majkl Meloun morao da ostane aktivan do kraja plej-ofa jer će svaki naredni meč biti na ivici noža.
Na ivici pravovremenog i promašenog tajm-auta, na dva pogođena ili promašena otvorena šuta.
I na tripl-dablu igrača sa brojem 15.
Tagovi
KOMARAC sa Nere i Tamiša
Kako brzo se Jokić uklopio u igru košarke na NBA,to je za priču.To mogu samo talenti tako rodjeni.Kad bi spomenuli i onu zlatniu medalju u plivanju na Olimpijadi u Pekingu 2008 g.iz Pančeva,uspehe Lens Armostronga u biciklizmu(sporedna priča sa narkoticima),Čavić na istoj Olimpijadi sa Felpsom,Mohameda Alija u boksu,Karl Luisa i Pauela u atletici,Roberta Fišera u šahu,Pelea i Maradone u fudbalu,Djokovića u tenisu,Janeza Polde u skokovima sa skakaonice,Djere u tenisu,Filipovića u vaterpolu,i najnovijeg rekordera u atletici(zaboravio ime),sa rekordima na 100 m.9,56 sec.i 200 m 19,19,vidimo da je svet dobio takvu zabavu koja se ne zaboravlja,ali što se tiče naši natjecatelja, iz Vojvodine,to nam služi za primer i nastojanje da preuzmemo srpsku reprezentaciju u svim sportovima.