Međunarodni dan biološke raznovrsnosti

0
Duška Dimović, foto: privatna arhiva

Biodiverzitet: izazovi u našem okruženju

Globalna zajednica neprestano teži preispitivanju svog odnosa prema prirodi i jedno je sigurno: i pored svih tehnoloških dostignuća čoveka u potpunosti zavisimo od zdravog i raznovrsnog ekosistema, koji, između ostalog, utiče na naše zdravlje, vodu, hranu, lekove, odeću, gorivo, prebivalište i energiju. Preispitujući se nanovo, u ovoj, specifičnoj 2020. godini, danas se obeležava Međunarodni dan biološke raznovrsnosti pod sloganom Naša rešenja su u prirodi, naglašavajući nadu, solidarnost i važnost zajedničkog rada na svim nivoima kako bismo izgradili budućnost u skladu sa prirodom.

Sa Duškom Dimović, programskom direktorkom za klimatske promene iz WWF kancelarije u Srbiji (World Wide Fund for Nature, Svetski fond za zaštitu prirode), razgovarali smo o biodiverzitetu, zaštiti životne sredine, kao i o tome šta je ono što mi kao osvešćeni pojedinci možemo da uradimo u vezi sa jednom odključnih tema današnjice – klimatskim promenama. Duška Dimović aktivno sarađuje sa Centrom za promociju nauke, koji je jedan od partnera međunarodnog projekta TeRRIFICA, finansiranog u okviru programa Horizont 2020, koji poziva građane Srbije da učestvuju u mapiranju izazova nastalih usled klimatskih promena, i to u kontekstu našeg životnog okruženja. Cilj projekta TeRRIFICA je sveobuhvatno integrisanje podataka, istraživanja i akcija kako bi se stvorio opšti pregled stanja klimatskih promena u mapiranim delovima Evrope. Na interaktivnoj mapi koja sadrži različite kategorije klimatskih promena, uz prethodno kreiran nalog, građani mogu da označe određenu lokaciju i objasne zašto su odlučili da na to mesto ukažu kao dobro ili loše. Brojna iskustva i mišljenja građana, tamo gde klimatske promene u lokalnoj sredini postaju opipljive, na ovaj način doprineće objedinjavanju podataka, istraživanja i aktivnosti, kako bi se pripremio opšti presek stanja uslovljenog klimatskim promenama, u cilju inovativnih pristupa prilagođavanju na njih.  Sve aktivnosti na domaćem terenu pomoći će u definisanju sveobuhvatnih smernica za dalju borbu protiv klimatskih promena, prilagođavanju izmenjenim okolnostima i predviđanju budućih dešavanja.

Kada govorimo o biodiverzitetu, nailazimo na nekoliko različitih definicija u prilično dugoj istoriji upotrebe ovog termina. Kako ga definiše vaša organizacija, koja se profiliše kao globalno prepoznata i lider u ovoj oblasti? Vaš aktivizam u sferi zaštite prirode je vaš životni poziv, ozbiljna karijera i svakako bogato iskustvo koje otvara prostor da nam kažete kako vi lično doživljavate, odnosno definišete ovaj termin?

Biodiverzitet, ili biološka raznovrsnost, predstavlja raznovrsnost gena, vrsta i ekosistema na planeti u svim svojim pojavnim oblicima. Sama reč biodiverzitet nastala je spajanjem dve reči – biološki i diverzitet. Nakon objavljivanja knjige BioDiversity (Wilson 1988), čiji je urednik biolog Edvard O. Vilson, generalno je prihvaćeno korišćenje ove reči i njenog koncepta. Najjednostavnije rečeno, biodiverzitet je raznolikost živog sveta na planeti. Glavne pretnje za biodiverzitet su prekomerno korišćenje biljaka i životinja, uništavanje njihovih staništa, zagađenje i klimatske promene.

Duška Dimović, foto: privatna arhiva

Kada govorimo o klimatskim promenama, znamo da posledice trpi čovek, ali i biodiverzitet. Kao neko ko se u svom dosadašnjem radu bavio biodiverzitetom i zaštitom prirode, ali i klimatskim promenama, možete li da nam objasnite prirodu povezanosti biodiverziteta i klimatskih promena?

Kao posledica klimatskih promena očekuju se izmene u rasprostranjenju vrsta globalno, pa tako i u Srbiji. Ne postoji deo planete Zemlje na kome je živi svet pošteđen posledica klimatskih promena. Povećanje temperature i suša mogu predstavljati ozbiljnu pretnju, odnosno jasan faktor ugrožavanja populacija većeg broja vrsta. Možda je najlakše objasniti povezanost klimatskih promena i biodiverziteta na primeru oprašivača, među kojima su najvažnije brojne vrste pčela. Visoka temperatura, promena vremenskih prilika i ciklusa godišnjih doba i ekstremni vremenski događaji pčelama stvaraju probleme. Ukoliko usled klimatskih promena biljke cvetaju ranije ili kasnije nego što je to uobičajeno i u različitom periodu u odnosu na aktivnost insekata koji ih oprašuju, neće doći do oprašivanja. Direktna posledica ovoga je manje oprašenih bijaka i manja količina hrane.

Vodozemci su očit primer grupe organizama koja je vrlo osetljiva na promene temperature i vlažnosti, imaju kompleksan životni ciklus, deo života provode u vodi, a deo na kopnu. Usled toga ovi organizmi u vodenim ekosistemima predstavlјaju vrste od klјučnog značaja koje mogu biti indikatori klimatskih promena.

Vlažna staništa spadaju u najosetljivije ekosisteme i značajna su za očuvanje biodiverziteta, a takođe imaju ulogu u prilagođavanju i ublažavanju klimatskih promena. Aktivna i očuvana vlažna staništa su među najefikasnijim kolektorima ugljenika na planeti i spadaju u najveće rezervoare ugljenika na zemlji. Njihova degradacija utiče na oslobađanje ogromnih količina ugljenika, otud naziv „ugljenične bombe“ ili „uspavani divovi“.

Ubrzani gubitak i uništavanje močvara, reka i jezera znatno doprinose problemu klimatskih promena. To je potvrđeno i u poslednjem izveštaju Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) u kome se navodi da je pri svakom od različitih scenarija emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte veliki broj kopnenih, slatkovodnih i morskih vrsta u povećanom riziku od izumiranja zbog klimatskih promena. Uloga vlažnih staništa je naročito izražena tokom obilnih padavina kada se u njima zadržava višak vode i sprečavaju moguće katastrofe izazvane klimatskim promenama. Dobri primeri prirodnih rešenja za prilagođavanje na klimatske promene su naši poznati rezervati prirode: Gornje Podunavlje, Karađorđevo, Zasavica i Obedska bara, velike prirodne retenzije koje ublažavaju uticaje poplava. 

Klimatske promene nas podsećaju da i pored brzog tehnološkog razvoja i dalje u potpunosti zavisimo od prirode, odnosno prirodnih resursa i prirodnih ciklusa. Zaštićena područja kao centri biodiverziteta doprinose rešenjima za klimatsku krizu na više načina: ublažavanjem (skladištenje: sprečavanje gubitka ugljenika koji je već prisutan u vegetaciji i zemljištu; apsorbovanje: vezivanje ugljen-dioksida iz atmosfere u prirodne ekosisteme) i prilagođavanjem (zaštita: održavanje integriteta ekosistema, ublažavanje mikroklime, smanjivanje rizika i uticaja ekstremnih pojava, kao što su oluje, poplave i suše; obezbeđivanje: pružanje usluga ekosistema koje pomažu ljudima da se nose sa mogućim smanjenjem zaliha voda, promenama u ribarstvu, poljoprivrednoj proizvodnji, pojavi bolesti koje su izazvane klimatskim promenama i sl.)

Kakva je priroda ove interakcije „uzimanja-davanja“ u Srbiji? Jesu li ove dve strane našle zajednički jezik na globalnom nivou. Jasna je zavisnost čoveka od prirodnih resursa i dugo se govori o ovom odnosu kao ključnom faktoru očuvanja prirode. Menjaju se termini: racionalna eksploatacija, održivi razvoj, cirkularna ekonomija i drugi, a suština je da čovečanstvo ne prestaje da uzima od prirode. Da li smo u crvenoj zoni upozorenja?

Problem je što i dalje velik broj ljudi, a među njima su i neki donosioci odluka, smatra da su prirodni resursi neiscrpni i da možemo da nastavimo sa dosadašnjim praksama bez većih posledica. Tu u prvom redu spada baziranje ekonomije na fosilnima gorivima i intenzivno korišćenje svih prirodnih resursa. Činjenica je da imamo samo jednu planetu i da su prirodni resursi ograničeni, a mi ih trošimo brže nego što se oni mogu obnoviti. Ekosistemi i dalje poseduju kapacitet da ublaže naše negativno delovanje, ali je očigledno da se taj kapacitet smanjuje i da već osećamo drastične ekonomske i društvene posledice našeg prekomernog korišćenja prirodnih resursa. Neophodno je usmeriti sisteme za proizvodnju hrane i energije, kao i finansijske tokove ka ciljevima održivog razvoja, očuvanju prirodnog kapitala i mudrijoj potrošnji. Potrebno je da sačuvamo postojeće i obnovimo narušene ekosisteme, kao i da smanjimo naš ekološki otisak. Izuzetno važno je da odgovornost bude zajednička i da se svi uključimo u mudro upravljanje prirodnim resursima: vlade, kompanije, organizacije civilnog društva, naučnici, obrazovne institucije, kao i svaki pojedinac.

Da li možete da nam kažete nešto više o trendovima u Evropi i svetu?

Najnoviji podaci sa Crvene liste ugroženih vrsta (IUCNRed List of Threatened Species),koju objavljujeMeđunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN), koja daje detaljan pregled stanja vrsta na planeti, nažalost, nisu nimalo ohrabrujući.Crvena lista predstavlja najobuhvatniji svetski inventar statusa zaštite biljaka i životinja, koja, koristeći naučne kriterijume, procenjuje rizik od nestanka broja vrsta na planeti. Prema sadašnjim saznanjima, trećini procenjenih vrsta na planeti preti izumiranje. Takođe, prema nalazima iz poslednjeg „Izvještaja o životu na planeti“ koji priprema WWF sa partnerskim organizacijama, u kome je prikazano stanje vrsta u prirodi, pritisak čovečanstva na planetu je višestruko veći od kapaciteta prirode za obnavljanje. Takav globalni trend pokazuje da koristimo više resursa nego što imamo stvarajući ekološki deficit i globalnu krizu prirodnih resursa. Zapravo sečemo više drveća nego što može da poraste, trošimo pijaću vodu brže nego što se zalihe mogu obnoviti, ispuštamo više ugljen-dioksida nego što priroda može da ga skladišti. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čist vazduh, vodu, hranu i klimatske uslove koje nam pružaju, a koji obezbeđuju naš opstanak na planeti.

Ohrabruje da je nova strategija rasta „Evropski zeleni dogovor“ kao prioritetne aktivnosti Evropske unije prepoznala gubitak biodiverziteta, posledice klimatskih promena i degradaciju ekosistema. Očekuje se da sprovođenje plana osigura neophodne promene u ekonomiji, zaštiti prirode i životnoj sredini, kao i u čitavom društvu. Takođe, u pripremi je Zelena agenda za Zapadni Balkan.

Da li smo mi u Srbiji svesni bogatstva koje imamo u biološkom nasleđu? Kako štitimo biodiverzitet?

Srbija je jedan od evropskih centara biodiverziteta. U našoj zemlji živi 43,3 % vrsta koje naseljavaju Evropu, što je veoma visok procenat, posebno kada se uporedi površina naše zemlje sa površinom čitavog kontinenta. Cilj zaštite biodiverziteta je očuvanje vrsta u njihovom prirodnom okruženju. Ovaj pristup označava se kao in situ zaštita i ključan je za zaštitu biodiverziteta, jer je to najefikasniji način da se sačuva celovitost staništa, raznolikost vrsta, kao i genetska varijabilnost unutar vrste putem prirodnih evolutivnih procesa. Zaštita staništa omogućava očuvanje ne samo onih vrsta koje su prepoznate kao ugrožene, nego i svih drugih vrsta u ekosistemu. U većini slučajeva, zaštita koja se bazira na staništu jedini je način da se osigura održanje značajnih ugroženih vrsta i biodiverziteta uopšte. Da bismo ovo postigli, uspostavljamo zaštićena područja, poput nacionalnih parkova, parkova prirode i rezervata. Danas je aktuelna zaštita biodiverziteta zasnovana na uspostavljanju ekoloških mreža, prvenstveno NATURA 2000. Zaštićena područja obuhvataju oko 8 % teritorije Srbije, što je znatno manje u odnosu na globalni cilj od 17 %. Osim same površine, bitno je i dobro upravljanje. U našim zaštićenim područjima, postoji intenzivno korišćenje prirodnih resursa poput šumarstva, eksploatacije mineralnih sirovina, masovnog turizama i sl. To su prakse koje u svom intenzivnom obliku imaju negativne posledice po prirodu.

Možemo uzeti primer Dunava, reke koja povezuje prirodu, ljude i različite kulture, a verovatno je i najveći kosmopolita među svetskim rekama. Veliko bogatstvo biodiverziteta uz Dunav možemo naći od UNESKO rezevrata biosfere „Bačko Podunavlje“, koji je deo prekograničnog rezervata biosfere „Mura-Drava-Dunav”, i dorastao je svojoj reputaciji „Evropskog Amazona“ do nacionalnog parka „Đerdap“, mestu gde Dunav preseca južne Karpate. Ovde možemo videti crne rode, orlove belorepane, čaplje, ritske jelene, srne, divlje svinje i još mnogo životinjskog i biljnog sveta, uključujući i vidre i dabrove, koji se inače retko viđaju. Tokom jednog jutra možete videti više životinja nego što ste ih videli čitav životu!

Politiku zaštite životne sredine, pa i zaštite prirode, kao i odnos prema biodiverzitetu kreira država, a sa posledicama se suočavaju građani na lokalu?

U Srbiji postoji duga tradicija očuvanja biodiverziteta, ali to ne znači da su ostvareni nacionalni i međunarodni ciljevi zaštite prirode. U zaštiti biodiverziteta je prioritet usaglašavanje pravne regulative sa međunarodnim standardima u procesu pridruživanja EU i uključivanje u globalne inicijative za zaštitu biološke raznovrsnosti. Očuvanje biodiverziteta mora biti integrisano u sve aktivnosti državnih organa i privrede, tek tada ćemo moći da obezbedimo održivu budućnost za ljude i prirodu. Nažalost, to najčešće nije slučaj. U Srbiji postoje osnove za zaštitu prirode, ministarstvo, institucije, agencije, univerziteti, ali predstoji ozbiljan posao da se usaglase politike i dostignu savremeni ciljevi u zaštiti biodiverziteta. Ubrzane su urbanizacija i izgradnja infrastrukture, što je ozbiljna pretnja za prirodu, pri čemu se klimatske promene skoro uopšte ne uzimaju u obzir. 

Odgovornost za zaštitu biodiverziteta je zajednička, sa posebnim fokusom na dijalog između državnih institucija, lokalnih samouprava, civilnog društva i privatnog sektora. Zaštiti prirode se mora pristupiti odlučnije, zakonska regulativa i njeno sprovođenje se moraju pojačati, a potrebno je i uložiti više ljudskih i finansijskih resursa u oblast zaštite prirode i upravljanja prirodnim resursima.

Možete li napraviti kraći osvrt na aktuelnu pandemiju? Bili smo svedoci da je globalno, pa i u našoj zemlji, često konstatovano da nam nedostaje priroda. Mere za suzbijanje pandemije, izolacija u zatvorenom pokrenule su čitav niz emocija  o kojima smo neretko slušali i pričali. Da li smo shvatili koliko nam je priroda važna? Koliko nas je cvrkut ptica podsetio na lepotu tog zvuka? Hoćemo li nastaviti sa odgovornijim odnosom prema pticama i prema prirodi?

Pandemija je u prvom redu velika globalna kriza i ljudska tragedija. Saosećamo sa svima koji su pretrpeli gubitke tokom pandemije. S druge strane, ono što brojna istraživanja potvrđuju je da je jedan od dugoročnih uzročnika kovida-19, ali i brojnih prošlih pandemija, upravo uništavanje i nestanak prirodnih staništa. To pred sve nas stavlja važno pitanje ljudskog odnosa prema prirodi i potrebe njenog očuvanja i obnavljanja gde je to moguće. Mi se nalazimo u UN dekadi revitalizacije (obnavljanja) prirode i trenutna pandemija samo potvrđuje naše uverenje da su nam zaštita i obnavljanje prirodnih staništa potrebniji nego ikad i da naše blagostanje i dalji prosperitet u velikoj meri zavise od stanja prirode koja nas okružuje. Tokom pandemije bilo je dosta razgovora koja je to nova stvarnost koju želimo sa izgradimo, a odgovor na ovo pitanje bi mogao biti opsežan i višestruk. Novu normalu možemo posmatrati kroz različite perspektive: naučnu, političku, ekonomsku, emotivnu, duhovnu i etičku.

Osim zaštite biodiverziteta i prirodnih resursa, trebalo bi se usmeriti i na cirkularnu ekonomiju, na održiva rešenja koja ne uništavaju prirodu i ne zagađuju planetu. Za svaku promenu je potrebno vreme. Ono što predstavlja problem u ovom slučaju je da mi nemamo mnogo vremena da promenimo globalne trendove kada je reč o prirodi. Degradacija ekosistema, prekomerno korišćenje prirodnih resursa, i otuđenje od prirode traju dugo. Potrebno je promeniti naše antropocentrično shvatanje prirode, a zatim ekonomski sistem koji je postavljen na temeljima konzumerizma i konstantnog ekonomskog rasta. Svet se polako okreće održivosti, polako počinje da se širi inicijativa „pametnih i održivih gradova”, uvode se mehanizmi pravedne energetske tranzicije, obrazovanje se okreće u smeru zaštite prirode, pokreću se lokalne inicijative jer su ljudi direktno ugroženi kao posledica nemara prema životnoj sredini.

Da li Srbija ima odgovarajuću pravnu regulativu i da li novi predloženi zakon o klimatskim promenama može da  doprinese uspostavljanju sistema za ublažavanje ovih promena? Hoće li biodiverzitet imati „koristi“ od ovog ili nekog sličnog zakona?

Najnoviji Kopernikusov izveštaj „Stanje klime u Evropi 2019“ svedoči da je prošla godina bila najtoplija godina za evropski kontinent otkad merenja postoje, dok je količina padavina u novembru bila četiri puta viša u odnosu na prosečne vrednosti. Odlaganje donošenja ozbiljnih i dugotrajnih mera koje nas pripremaju za posledice klimatskih promena ima svoju cenu, što se u Srbiji posebno oseća. Protekle zime udisali smo vazduh koji spada među najzagađeniji na svetu, čemu nesporno doprinose zastarele termoelektrane na ugalj.

Zakon o klimatskim promenama koji je ključan za usklađivanje sa pravnim okvirom Evropske unije još nije usvojen. Vrlo je važno uspostaviti mehanizam lokalnih samouprava u oblastima ublažavanja i prilagođavanja na klimatske promene, kao i obezbediti im stručnu podršku. Kopernikusov izveštaj jasno pokazuje porast emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Osim aktivnosti na ublažavanju klimatskih promena, neophodna nam je što hitnija adaptacija na klimatske promene, a za to su očuvana priroda i zdravi ekosistemi najbolje rešenje. Zdravlje čoveka i planete se ne mogu odvojiti. Zbog toga WWF očekuje od vlada i donosilaca odluka da obezbede ambiciozne, integrisane i konkretne politike i akcione planove, na osnovu znanja i preporuke naučnika i stručnjaka, za dosledno sprovođenje usvojenih međunarodnih sporazuma. Projekti utemeljeni na fosilnim gorivima i drugim neodrživim izvorima moraju postati prošlost.

Da li Beograđani imaju dovoljno razvijenu ekološku svest, jesu li upoznati sa posledicama klimatskih promena po život u gradu i mogućih načina da se protiv njih borimo? Šta građani mogu samostalno, odnosno udruženo da urade kako bi ublažili ili umanjili posledice klimatskih promena?

Postanemo svesni problema u trenutku kada ga ugledamo (otpad) ili udahnemo (zagađen vazduh). Ugljen-dioksid, jedan od gasova koji ubrzava klimatske promene, bez boje je i mirisa, verovatno bismo bili svesniji njegovog uticaja kada bismo ga videli ili namirisali. Od velike važnosti je podizanje svesti i obrazovanje šire javnosti, kao odgovor na velike izazove koje klimatske promene postavljaju pred čovečanstvo. WWF je u Srbiji uz podršku švedske vlade nedavno pokrenuo projekat „Da nam klima štima“ posvećen upravo ovoj temi. Svako od nas može manje da zagađuje i manje da troši, da smanjimo svoj ekološki otisak. Budimo štedljivi pri korišćenju vode i struje, ne bacajmo hranu, kupujmo samo stvari koje su nam zaista potrebne. Svako od nas može pomoći promenu promenom navika: reciklirajmo, koristimo platnene ili papirne kese, koristimo svoju bocu za vodu, zaboravimo na plastične slamčice, čaše i pribor za jelo, itd.

Sve češće se pokreću lokalne inicijative jer su ljudi direktno ugroženi zbog nemara prema životnoj sredini, ljudi to osećaju i bore se za čist vazduh, za svoj park, za svoj grad. Čini se da mi, ljudi, počinjemo sve više da razumemo koliko smo ranjivi i koliko nam je neophodna priroda. U svetu je trend da se drveće i biljke sade i gaje u gradovima. U Beogradu je sve manje parkova i drveća, a sve više betona, asfalta i popločanih površina. Zeleni krovovi i vertikalno ozelenjavanje, osim što ulepšavaju grad, doprinose čistom vazduhu, smanjuju korišćenje električne energije za grejanje i hlađenje. U parkovima, osim nas ljudi i naših kućnih ljubimaca, uživaju i ptice, veverice, leptiri i brojne druge životinje. Ključan faktor je odgovornost donosilaca odluka. Potrebne su nam hrabrost i odlučnost da prestanemo sa uništavanjem prirode, solidarnost, empatija, poštovanje i nada da je promena moguća. Možda mislite da je vaš doprinos mali, ali zajedno naša kolektivna akcija je moćna. U akciji za zaštitu prirodu nema nam odustajanja!

Intervju pripremila: Nataša Đokić