Nasuprot onome što se dogodilo tokom ratova u Zalivu i na Kosovu, zapadni mediji izbegavaju bilo kakvu kritičku analizu svog izveštavanja o trenutnom sukobu. Kako objasniti opstanak takve tišine i godinu dana nakon napada na Ukrajinu? Da li neodbranjiva priroda ruske agresije opravdava što novinari prednjače u ratničkom zanosu?

London, 8. februara 2023. godine.

Pošto su britanski premijer Riši Sunak i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski održali govore, počinju s drugim delom zajedničke konferencije za štampu. Dopisnica BBC-ja za Ukrajinu se upliće: „Dobro došli, gospodine predsedniče. Toliko bih želela da vas zagrlim ali mi nije dopušteno.“ Zanemarujući preporuke svog obezbeđenja, Zelenski silazi sa govornice i grli novinarku praćen aplauzima kolega i Sunaka. Potom, predstavnica protiv-teže vlasti nastavlja obraćajući se britanskom premijeru: „Znate da ukrajinski vojnici svakodnevno umiru. Zar ne mislite da se odluka o lovačkim avionima otegla?“ Tokom napada na Irak 2003. godine, praksa „integrisanog“ (embedded) novinarstva sa američkim vojnicima je u okviru profesije izazvala negodovanje. Dvadeset godina kasnije, novinarstvo „zagrljaja“ je dobilo ukrajinski rat.

I u Francuskoj je kodeks ponašanja osnivača dnevnog lista Le Monde (i našeg mesečnika) Ibera Bev-Merija – „kontakt i distanca“ – odbačen. Barem kad je reč o ukrajinskom predsedniku: „Zapravo, simpatičan je, prilično kul, često zabavan i ne gleda na vreme“, kaže Izabel Laser, diplomatska dopisnica lista Figaro, miljenica drugih medija, posebno France Inter-a i kanala LCI, od kada iskazuje tvrde stavove o Ukrajini. „Stil vođstva mu je neverovatan, harizma veoma snažna, odmah prelazi na stvar, uvek govori s ubeđenjem“ („C politique“, France 5, 12. februar 2023).

Dramatizovanje laži, prikrivanje istine

Hvalospevi, zagrljaji, dirljiva pitanja: obožavanje zapadne štampe predsednika u maskirnim kaki pantalonama kao da potvrđuje mišljenje da se mediji slepo povode za političkim vođama. No, ta slika je varljiva. Jer, od izbora Donalda Trampa 2016. godine a još više od ruskog napada na Ukrajinu, „novinarstvo“ u Sjedinjenim Državama, ali i u Evropi, sve više nastupa kao samostalni politički učesnik sa sopstvenim ideološkim prioritetima. Nasuprot tradicionalnim strankama, medijska stranka istovremeno nadahnjuje i hrani suparničke težnje koje tvore dve grane njene klijentele – čvrstu desnicu (Fox News – The Wall Street Journal, The Sun, CNews…), i liberalnu (The New York Times – The Washington Post – CNN, The Guardian, Le Monde, itd.). Oslanjajući se na te dve publike, od kojih obe zahtevaju politički obojeno tumačenje događaja, „novinarstvo“ pazi da ne odbije svoje sledbenike tako što će ih navesti da posumnjaju u bajku koju im nudi. Ti ratoborni mediji su polarizovali Sjedinjene Države oko fiktivnih tema („Tramp – marioneta Kremlja“; „Namešten izbor Džozefa Bajdena“). Od napada na Ukrajinu, uključili su Zapad u rat protiv Rusije uklanjajući iz javnosti bilo kakvu raspravu o rizicima vojne eskalacije.

Njihovom pothvatu idu naruku nasleđeni refleksi iz hladnog rata: arhivski snimci (često ponovo prikazani) američkih školaraca koji uče da se zaštite od sovjetskog nuklearnog napada, duga opsednutost komunističkom subverzijom u Sjedinjenim Državama, stalna paranoja o „unutrašnjem neprijatelju“ (1). Moglo se, međutim, pomisliti da bi kraj Sovjetskog saveza i dolazak u Kremlj Borisa Jeljcina, predsednika kog su zapadnjaci snažno podržali – i koji je prema njima bio skoro ponizan – doveo do srdačnijeg odnosa između starih učesnika u sukobu koji je postao bespredmetan. Ruski narod je tad tome težio jednako kao i njegove vođe: početkom 1990, kada su te nekadašnje sovjetske građane pitali o omiljenom međunarodnom partneru, 74% njih je navodilo Sjedinjene Države (2).

Ta ljubav nije bila uzajamna. Američke vođe i mediji su se složili da se prema Rusiji ophode kao prema pobeđenoj zemlji. Ne samo da je trebalo da se povinuje pravilima liberalnog kapitalizma tada u punom jeku, već i da ostane u strateški slabom položaju kako nijedna druga neprijateljska sila nikada više ne bi pripretila američkoj prevlasti. Godine 1992, samo nekoliko nedelja nakon raspada Sovjetskog saveza, „izveštaj Volfovic“, dokument iz Pentagona koji je štampa odmah objavila, već cilja Rusiju. Izveštaj navodi da će Vašington ubuduće morati da „ubedi moguće suparnike da nema potrebe da teže ka većoj ulozi bilo na regionalnom bilo na globalnom nivou“. Američka moć „ubeđivanja“ je tim trebalo da bude uverljivija što je Pentagon odlučio da će je potpomoći vojskom kadrom da „bilo koju državu ili skup država odvrati od prkošenja američkoj nadmoći (3)“. A tada se „gazda Kremlja“ zvao Boris Jeljcin a ne Vladimir Putin.

No, to je nevažno pošto su, osim u retkim izuzecima – poput Saudijska Arabija i Izrael –, Sjedinjene Države i američki mediji skoro isto tako nepomirljivi i prezrivi prema svojim marionetama (Jeljcin), „saveznicima“ (evropske države) ili protivnicima (Kina, Rusija, Iran). Kao što je rečeno u „izveštaju Volfovic“, zamisao da „međunarodni poredak definitivno jamče Sjedinjene Države“ i da one „moraju biti u položaju da mogu samostalno da postupaju kad se ne može preduzeti zajednička akcija“ zajednički je stav Državnog sekretarijata SAD, analitičkih centara Vašingtona i u novinarskih redakcija. Taj imperijalistički pogled objašnjava automatizam sa kojim su svi američki ratovi, uključujući i najnezakonitije, proslavljani na Fox News-u kao i u New York Times-u.

A Rusi su, malo po malo, izgubili interesovanje za Zapad. Ne samo zato što ga je propaganda predsednika Putina prikazala odbojnim i pretećim. Njihova propast, koju su uveliko ubrzali tvorci liberalne revolucije (4), dovela je do toga da je 75% njih 1995. godine bilo protiv toga da strane firme preuzmu privredu zemlje. Broj stanovnika koji je krivio zapad da želi da oslabi njihovu zemlju je porastao. Uz iskustvo široke privatizacije, rat na Kosovu (1999), u Iraku (2003), sukob koji je pokrenuo krajnje proamerički predsednik Gruzije (2008) i naposletku, stalno proširenje NATO-a, najzad su ubedili rusko javno mnjenje da Sjedinjene Države nameravaju, ako ne da „ponize Rusiju“, onda da je stave u potčinjeni položaj. Kada je na Minhenskoj konferenciji 2007. godine Putin osudio uspostavljanje „unipolarnog sveta“ pod okriljem zapada, to raspoloženje je bilo još prisutnije u ruskom narodu nego među elitom njegove zemlje (5).

U Sjedinjenim Državama je pravljenje neprijatelja od Rusije napredovala uporedo sa porastom nesloge i napetosti između dve nekadašnje super sile. To neprijateljstvo se naglo pojačalo nakon izbora Trampa. Četiri godine ranije, 2012, predsednik Barak Obama je ismejao svog takmaca, republikanca Mita Romnija kad je ovaj upro prstom na Rusiju kao na „najveću geopolitičku opasnost s kojom se suočava Amerika“. „Hladni rat je okončan pre dvadeset godina“, odvratio mu je Obama s osmehom. Trampova pobeda nad Hilari Klinton je preokrenula priču čim je ishod izbora pripisan Putinovim spletkama. Od pobeđene zemlje, za koju se Vašington nadao da će je potčiniti, Rusija je najednom, u demokratskom taboru, postala pobednička sila koja je preuzela kontrolu Sjedinjenih Država! Iz pametnih i uglednih ljudi, po svoj prilici prestravljenih, tad je pokuljala bujica besmislica. Pol Krugman, dobitnik „Nobelove nagrade“ za ekonomiju, uporedio je novog stanovnika Bele kuće sa likom iz filma Mandžurski kandidat u kom Frenk Sinatra igra nekadašnjeg američkog vojnika iz Koreje kog su komunisti „preobratili“ da bi se borio protiv svoje zemlje. Istoričar Timoti Snajder se postarao da sažme tri godine paranoičnih optužbi koje je nekoliko islednih komisija trebalo da istraži: „Više ne moramo da se pitamo kako bi izgledalo izgubiti rat na sopstvenom terenu. Upravo smo izgubili jedan protiv Rusije, a njegova posledica je izbor Donalda Trampa  (6).“

Iz tog uverenja proisteklo je mnogo izmišljotina. Evropski mediji su preuzeli većinu njih. Međutim, ako se po strani ostave ljubazne reči koje je Tramp uputio svom ruskom kolegi, njegova međunarodna politika, često poverena neokonzervativnim „jastrebovima“ poput Majkla Pompea ili Džona Boltona, je prema Moskvi bila tvrđa od politike njegovog demokratskog prethodnika: sankcije su zadržane; mnogi pripadnici preduzeća Vagner u Siriji su ubijeni, Sjedinjene Države su isporučile napadačko oružje Ukrajini. Prosto da se poveruje da je predsednik Sjedinjenih Država uzeo u obzir srdačnu preporuku uvodnika New York Times-a (22. mart 2018): „Ukoliko Tramp nije Putinov lakej, krajnje mu je vreme da to i dokaže.

Rat koji su američki masovni mediji vodili protiv Trampa ilustrovao je preobražaj trgovine informacijom u političku silu. U tolikoj meri da je bivši američki predsednik 2021. godine poverio novinaru Džefu Gertu: „Vrlo brzo sam shvatio da imam dva posla. Prvi, da upravljam državom i drugi, da preživim napade lažnih vesti koje šire mediji.“ Nekadašnji reporter New York Times-a skoro trideset godina, Gert je upravo u vrlo cenjenom časopisu Columbia Journalism Reviw-u objavio veliko istraživanje o medijskoj pokrivenosti „Rusijagejta“ (7). Ta tvrđava lažnih vesti čiji su glavni neimari bili New York Times, Washington Post, CNN i MSNBC tvrdila je da bi, da nije bilo šurovanja između Trampa i Putina, Klintonova sedela u Ovalnoj sobi Bele kuće. Nakon dve godine isleđivanja, zamoren, specijalni tužilac Robert Mjuler, iako miljenik demokrata, raspršio je laži i opovrgao bilo kakav tajni dogovor (8). Washington Post je čak morao da ispravi više senzacionalističkih vesti i da sa svog sajta ukloni najgrotesknije izmišljotine.

Istraga Columbia Journalism Review-a je poput zbirke medijskih grešaka: izostavljanje informacija koje nisu u skladu sa pričom novinara, trka za senzacijama nauštrb tačnosti, prerušavanje istinitih informacija, ali neugodnih za demokrate, u „rusku dezinformaciju“, lažni statistički izveštaji, zloupotreba anonimnih izvora (hiljadu tokom Trampove ere) nejasno opisanih kao „šef državne službe“, „šef obaveštajne službe“.

Čak i kad su agencije prepravljale ili demantovale objavljene informacije, štampa je, delajući kao samostalni politički akter, išla korak dalje i izvitoperenim „otkrićima“ održavala pritisak na Belu kuću. I dok kontrašpijunaža priznaje da nije u mogućnosti da izmeri politički učinak naloga kojima Rusi manipulišu na društvenim mrežama, New York Times objavljuje naslov „Zavera da se preokrenu izbori“ i tvrdi da je moguće da su ti Fejsbuk profili doprli „do ukupno 126 miliona Amerikanaca“. Gert napominje da je polovina tih osoba nakon izbora bila „izložena porukama“ koje su bile prerađene a da taj broj može da se shvati samo ako se uporedi sa ukupnim brojem članaka objavljenim na Fejsbuku tokom tog perioda, odnosno… 33,000 milijardi, što se dnevni list pazio da ne objavi. Takav propust bi se, procenjuje istoričar Garet Porter „morao takmičiti u analima novinarstva za nagradu korišćenja najspektakularnije pogrešno prikazane statistike svih vremena“. Kao da potvrđuju ovu presudu o čestitosti štampe, dotični mediji su Gertovo istraživanje dočekali muklom tišinom, izvesno uvereni da bi njihovi klijenti radije da vide svoja ubeđenja ponovo potvrđena nego da im se objasni kako stvari stoje. Ishod toga je, objašnjava autor, da jedna krajnje uticajna profesija u javnom životu ne snosi nikakve posledice kad pogreši. „Ukoliko kao privatno preduzeće prodajete faličnu robu, potrošač može da zahteva povraćaj novca, zamenu, primenu garancije ili da se žali nekoj javnoj agenciji. A protiv novinarstva lošeg kvaliteta možete samo promeniti kanal, uputiti komentar nekoj anonimnoj osobi ili baciti novine u đubre  (9).“

„Rusijagejt“ je pitanja o „ruskoj pretnji“ preobrazila u oružje unutrašnje politike; mediji su odatle izašli narušenog ugleda. Rat u Ukrajini im je omogućio da recikliraju svoju opsednutost, ovaj put pokrenuti stvarnom agresijom i u povoljnijem političkom kontekstu, budući da su obe američke stranke saglasne u zahtevu da Sjedinjene Države naoružaju napadnutu zemlju.

Prelati sekularne vere

Ista saglasnost se primećuje u Evropi. Još je za vreme rata za Kosovo 1999. godine nemačka Zelena stranka svim srcem stala uz NATO: još i danas najvatreniju podršku Kijevu pružaju liberalna levica i ekološke grupe koje su ranije naginjale pacifizmu. Tim obrazovanim slojevima odbrana Ukrajine je poput sekularne vere: novinari, zagovornici kulta „zapadnih vrednosti“, propovedaju spasenje progresističkih duša najzad okupljenih protiv imperijalizma Moskve. Nacionalističke besede i reakcionarni tradicionalizam Putina pogoduju tom aktivizmu baš kao i prisustvo demokrate u Beloj kući.

Praktično odsustvo suprotnog mišljenja unutar „progresističkog“ sveta može se objasniti i cenom koja se plaća ukoliko se odstupi od „ratnohuškačkog“ pravca koji gotovo neprimetno ističu LCI i France 2, Mediapart i Paris Match, L’Opinion i Politis, RTL i France Inter. Zapravo, svaka rezerva u pogledu opšte mobilizacije u korist Ukrajine pokreće polemiku ili skandal, čak i kad veoma popularni glumac Omar Si samo napomene da ratovi u Africi izazivaju manje ogorčenosti (Le Parisien, 1. januar 2023. godine). Ni ogorčenost sa kojim Nikola Demoran na France Inter-u svoja „pitanja“ pretvara u ispitivanje ne iznenađuje više nikoga: „Ipak, podsećamo da je narodna skupština potvrdila potpunu podršku Kijevu, osudila zločin ruske agresije na Ukrajinu i usvojila rezoluciju velikom većinom, ali su se grupe LFI (Nepokorena Francuska) i RN (Nacionalno okupljanje) u velikom broju uzdržale. Jedan poslanik Nepokorene Francuske je čak glasao protiv te rezolucije. O važnoj temi, toliko bitnoj, Nupes (Novi narodni ekološki i socijalni savez) ne progovara. Zašto, Klemontin Otan?“ (2. januar 2023).

To pitanje vodi drugim. Zašto voditelji navedene jutarnje emisije dovode redom goste koji su gotovo jednoglasno za povećanje vojne pomoći Kijevu: Fransoa Olanda, Bernara Getu, Izabel Laser, Pjera Servana, itd.? Zašto na kanalu LCI od 20 časova, pod palicom Dariusa Rošbena (obožavaoca Bernara Anrija Levija), „rasprave“ u vezi sa Ukrajinom okupljaju atlantističke komentatore (zavisno od večeri, Pjer Servan, Izabel Laser, Nikola Tanzer), bivše istraživače pri NATO-u (Samanta de Bendern), „nekadašnjeg agenta KGB-a“ u egzilu i ukrajinske aktiviste? Zašto korice časopisa liče na letke koji se dele u Kijevu („Ukrajina mora pobediti“, naslov lista L’Express od 16. februara 2023, u partnerstvu sa France Info)? Zašto se reporteri tako često ograničavaju na prikaz priče napisane u Parizu i zašto, najzad, uvodni članci preuzimaju taj borbeni ton dajući mu samo dostojanstveniji izgled?

Kao da postoji samo jedna moguća spoljna politika, ona koju vode Ursula fon der Lejen i američko državno ministarstvo a koju je 25. januara sažela nemačka ministarka spoljnih poslova: „Vodimo rat protiv Rusije.“ Odsustvo pluralizma je tim teže što eventualni protivnici sa levice ili ćute ili se kriju (10). Međutim, kad i uspeju da progovore, retki „realistični“ glasovi (koji su suprotni od pristalica „diplomatije vrednosti“), od kojih, podrazumeva se, nijedan ne brani rusku agresiju – Dominik de Vilpen, Pjer Leluš, Iber Vedrin kao i Nataša Polonji, Emanuel Tod, Paskal Bonifas, itd. – odmah izazivaju radoznalost. Uglavnom, nakon dve decenije intelektualnog života obeleženog pozivima obrazovane levice da „skrene pogled“ s američko-evropskog centra kako bi se najzad reč dala „potčinjenima“, novinari su se vratili na osnovno: u ratu u Ukrajini, kinesko, indijsko, latinoameričko, arapsko ili afričko viđenje stvari se ne uzima u obzir.

Poneseni logikom nadmetanja koju nameću svetu politike, mediji saučestvuju u postepenom ulasku u rat zapadnih zemalja protiv Rusije. Sve u njihovom tretiranju sukoba sugeriše da se takav sukob nameće. Ta borba za javno mnjenje, započeta pre godinu dana, se dalje vodi na tri paralelna fronta. Na prvom je beatifikacija Zelenskog, koji je postao najpoznatiji influenser na planeti do te mere da ni jedan sajam knjiga, filmski festival ili utakmica američkog fudbala ne mogu ni pomisliti na uspeh bez njegovog video-blagoslova. Novinari su zaključili da ukrajinski predsednik verovatno nije izgovorio čuvenu repliku na američku ponudu za izbavljenje, „Potrebna mi je municija, ne taksi“ koju je 25. februara 2022. godine preneo Associated Press? Nebitno, Bernar Anri Levi, Rafael Gluksman, Lea Salame, Edvi Plenel i njihove kolege i dalje tu rečenicu navode s oduševljenjem. Do te mere da je glavni kontrolor u Washington Post-u morao da se preda: „Odgovor se toliko povezuje sa hrabrošću Zelenskog da u ovoj fazi provera činjenica neće imati nikakvog uticaja (11).“

Ukrajinski generalštab ne uživa toliko poverenje. Ali dovoljno da njegove izjave za štampu, često neistinite, budu preuzete kao nesumnjive. Jedan od mnogih primera je sabotaža rusko-evropskog gasovoda Severni tok, 26. septembra prošle godine koja je navela Washington Post, LCI i France Inter da radije odmah, u skladu sa propagandom Kijeva, osumnjiče Rusiju nego Sjedinjene Države čiji je predsednik, međutim, dve nedelje pre izbijanja sukoba objavio: „Ukoliko Rusija napadne [Ukrajinu], više neće biti Severnog toka 2. Mi ćemo ga uništiti.“ Zanimanje redakcija za taj čin međunarodnog terorizma je, međutim, iščezlo čim nisu uspele da ustanove krivicu Kremlja.

Nedovoljno poučena tim iskustvom, novinarka Rut Elkriev dva meseca kasnije ispituje bivšeg ministra spoljnih poslova Vedrina o „dve ruske rakete koje su verovatno pale na Poljsku“ (LCI, 15. novembar 2022). Želi da „sazna da li je to Putinova svesna odluka“. Vedrin joj u više mahova odgovara da bi trebalo „prvo proveriti informaciju“. Koja je ukrajinska – i lažna. Svetski rat će, dakle, biti izbegnut te večeri. Strah da se Kijev ne povredi se katkad graniči sa samocenzurom: kad New York Times na internetu objavi članak prvo naslovljen „Skandal korupcije u Ukrajini raspiruje američku bojazan oko korišćenja njene pomoći“ (27. januar 2023), on je odmah ispravljen u: „Američki zvaničnici zaduženi za pomoć Ukrajini procenjuju da se ukrajinske vođe bore sa korupcijom“…

Drugi front je front kampanje da se sankcijama i intenzifikacijom isporuke oružja Ukrajini, artiljerije, raketa, topova, borbenih aviona, unište privreda i vojska Rusije. Mediji, nezadovoljni izbegavanjem rasprave o opasnosti jednog takvog vojnog zapleta, porede svaku pomisao na pregovore sa popuštanjem Moskvi (ukratko, novi „Minhen“). Što se tiče mera privredne odmazde, nerado priznaju njen relativni neuspeh toliko su se zalagali za deset već najavljenih „paketa sankcija“. Međutim, Međunarodni monetarni fond (MMF) je objavio da je stopa rasta Rusije od 0,3% u 2023. godini veća od stope rasta Nemačke (0,1%) i Ujedinjenog Kraljevstva (-0,6%) (12). No, novinari će pred zahtevom drugih prioritetnih zadataka tu informaciju moći lakše da prikriju: treba promovisati poslednji film Bernara Anrija Levija (četiri laskave kritike u francuskim časopisima u nedelji od 16. februara) ili objaviti sladunjave portrete protivnika Kremlja: list Le Figaro Magazine je 27. januara piše u čast bataljonu ruskih legionara u Ukrajini čiji je san da ubiju Putina; tog istog dana, M (časopis lista Le Monde) ispeva hvale ruskom liberalnom ekonomisti koji je postao direktor istraživanja na Političkim naukama doprinoseći razradi sankcija protiv Moskve. Odvažnost i otpor sa jedne strane, diplome i odlikovanja sa druge: pluralizam u službi Ukrajine je ispoštovan.

„Nagvaždanje“ i pametovanje

Treći front je, izvesno, najefikasniji jer je najmanje uočljiv: izbegavanje bilo kakve istorijske perspektive sukoba i događaja koji se tu odvijaju. Kada geopolitički novinar France Inter-a Pjer Aski, koji je i predsednik Novinara bez granica, optužuje – s pravom – Ruse da „bombarduju gradove i infrastrukture“ (14. februar 2023), propušta da podseti da je upravo to radio i NATO za vreme rata za Kosovo. Tokom konferencije za štampu održane 25. maja 1999. godine, američki portparol organizacije, Džejmi Šej je čak pomalo bio ponosan na to:

Pitanje: – „Zašto zemlju lišavate 70% struje ali i snabdevanja vodom?“

Džejmi Šej: – „Ako Milošević (Tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije) zaista želi da građani imaju vode i struje, samo treba da prihvati uslove NATO-a i prekinućemo bombarodovanje.“

Pomisao da bi drugi narodi mogli izjednačiti ruski imperijalizam sa američkim – ratovi bez odobrenja Ujedinjenih nacija na Kosovu, potom u Iraku, optužbe Vašingtona za više sporazuma o razoružavanju zaključenih sa Moskvom, embargo i bojkoti Kube ili Irana, ubijanja dronovima bez pravnog osnova, progon Džulijana Asanža i Čelsi Mening – nema svoje mesto u većini redakcija. Ishod toga je da su te zapadnjačke odluke izbrisane iz sećanja ili su tretirane kao toliki posebni slučajevi lišeni bilo kakve logike. Prisetiti se sleda događaja znači biti obeležen kao saučesnik Miloševića, agent Sadama Huseina ili korisna budala koja prenosi „nagvaždanja koja se čuju u Moskvi“. Ta tehnika diskvalifikacije lako prolazi u jutarnjem programu France Inter-a ili na brifingu u Pentagonu. Manje je uspešna u Beogradu, Braziliji, Havani ili Gazi.

No, iskrivljeno predstavljanje istorije nije samo razvodnilo sposobnost prosuđivanja Zapadnjaka o trenutnom ratu već čini manje shvatljivom i reakciju drugih naroda upoznatih sa činjenicama na koje njihovi mediji bez ustručavanja smeju da podsete. Tako tvrdnja da se Ukrajina „bori za naše vrednosti “ kod Arapa, Afrikanaca ili Latinoamerikanaca često oživljava sećanje na rat u Iraku. Naime, u trenutku kad su Sjedinjene Države pod lažnim izgovorom pripremale napad na tu zemlju, dobile su zajedničko pismo podrške osam evropskih vođa – češkog, španskog, portugalskog, italijanskog, britanskog, mađarskog, poljskog, danskog – koji je Wall Street Journal objavio 30. januara 2003. godine. Počinjalo je ovako: „Pravu vezu između Evropljana i Amerikanaca čine zajedničke vrednosti: demokratija, sloboda pojedinca, ljudska prava i pravna država.“ Bilans: uništena zemlja i stotine hiljada mrtvih.

Znači li to da na drugim mestima, za razliku od Ukrajine, neke druge agresije, masovna razaranja, kršenja prava naroda za samoopredeljenjem nisu izazvala toliko ogorčenja, isti skup sankcija, isto obilje vojne pomoći napadnutoj zemlji, isto angažovanje medija? Ne govori u stroju!

Pretplatite se na mesečni ili godišnji plan po simboličnoj ceni i podržite izdavanje lista za kritičko mišljenje, Le Monde diplomatique.

PREVOD: Milina Janković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.