Mario Vargas Ljosa: Kad otkriješ zaboravljeni jezik svog detinjstva

0
Foto: Profimedia

Jedan mladi Grk je pre pola veka, sit traganja za poslom i haosa koji ga je okruživao u njegovoj domovini, odlučio da pobegne u Švedsku. Tamo je vodio težak imigrantski život. Snalazio se kako je znao i umeo, ali s vremenom je naučio jezik toliko dobro da je otkrio svoj dar za pisanje i počeo da objavljuje knjige na švedskom. Bio je prilično uspešan. Toliko da je mogao da se izdržava od pisanja romana i eseja. Oženio se Šveđankom, dobili su decu, unuke, kupili su kuću, potom vikendicu i mali stan gde se on ujutru i posle podne zatvarao da čita i piše.

Kada već beše premašio sedamdesetu, Teodor je jednog dana, iznenada, osetio nešto što mu je do tada bila nepoznanica: intelektualnu blokadu. Gledao je valjak svoje male pisaće mašine, ali mu reči nisu dolazile, nije imao nikakvu ideju o čemu bi mogao da piše. Otišao je da se prošeta duž obale okeana, to ga je uvek smirivalo. Ali ovoga puta ni to nije vredelo; danima, nedeljama je tako živeo, nemajući šta da kaže, ophrvan intelektualnom paralizom i mentalnim zatvorom. Njegova žena Gunilja, uznemirena tim okolnostima, predložila im je da otputuju negde. Možda u Grčku, njegovu daleku domovinu? Iz dubine svog demoralisanog bića, prihvatio je.

Stigli su u Atinu avionom. Tamo su iznajmili automobil i zaputili se ka Peloponezu, gde se nalazilo seoce Molaoi, u kojem je Teodor rođen. Bilo je isto kao i pre: prašnjavo, večno, srdačno. Tamo su zatekli nekoliko vremešnih rođaka, postojanih poput maslinovog i bademovog drveća, koza, mačaka i vinove loze. Prepoznali su ga na ulici. Obavestili su seosku školu. Učitelji su priredili svečanost u njegovu čast. Bila je održana u predvečerje, kada je lagani vetrić zamenjivao letnju žegu, pod mesecom okruglim poput koluta sira. Kada su deca zapevala njemu u čast, Teodor je osetio kako dve krupne suze klize niz njegove stare obraze.

Narednog jutra, u starom pansionu gde je bračni par odseo, Teodor je ustao u zoru, kao što je uvek činio u Švedskoj. Postavio je svoju pisaću mašinu i, osetivši kako mu celo telo drhti, počeo da piše, sa istom nesigurnošću i strahom od pogrešne reči kao što je činio svakog jutra tokom prethodnih pola veka svog švedskog života. Ali ovoga puta nije pisao na svom usvojenom jeziku, već na grčkom. Neprestano drhteći, iz časa u čas umirući od straha, osetio je kako mu reči pritiču, ispunjavaju stranice, i preplavilo ga je neopisivo uzbuđenje, nalik onome koje je osetio nekada davno, kada je napisao svoju prvu švedsku priču.

Knjigu koju je Teodor Kalifatides napisao na grčkom – prvi put u svojoj književnoj karijeri – nedavno je prevela na španski Selma Ansira (Galaxia Gutenberg) i ona se zove Sasvim novi život. Duboko me je ganula, zbog pripovesti o njegovom životu koju sam ovde sasvim sažeo, ali i zbog prirodnog stila i veštine kojom to čini, kao da je reč o nečemu sasvim prirodnom, a ne o sociološkoj kataklizmi koju bi za ovog gotovo osamdesetogodišnjaka trebalo da predstavlja ponovno otkrivanje jezika njegovog detinjstva, tog zaboravljenog jezika koji su zamenile imigrantske reči, da bi zahvaljujući traumatičnoj blokadi ponovo otkrio grčki i istovremeno povratio svoj dar za pisanje koji je mislio da je zauvek izgubio. Reč je o veoma lepoj knjizi, o istinskom duhovnom umiranju i ponovnom rađanju, o čudu ispričanom prirodnom mirnoćom kao da se opisuje neka trivijalna i svakodnevna pojava.

Možda je ta knjiga ostavila na mene tako snažan utisak jer, za razliku od Teodora Kalifatidesa iz mesta Molaoi u utrobi Peloponeza, u mom životu ne postoji mesto gde je sve počelo, odakle izviru sećanja. Ja ne znam gde moja počinju. Svakako ne u Arekipi, gde sam rođen, jer su me majka, baba i deda odveli odande kada sam imao samo godinu dana, pre nego što sam počeo da stvaram uspomene. Pre će biti da je to Koćabamba, ali u toj velikoj kući i ulici Ladislao Kabrera, tamo u Boliviji, sve uspomene moje biblijske porodice bile su vezane za Arekipu, i ja sam ih nasledio iako ih nisam doživeo. U Koćabambi sam naučio da čitam, a to je najbolje što mi se u životu desilo, mada mislim da sam istinski počeo da živim u Piuri, gradu koji je nestao kada je moderni velegrad sahranio nekadašnji gradić okružen peščanim dinama, gde smo magarce nazivali piajenos, a decu churresi gde sam naučio da rode ne donose bebe iz Pariza. Sa jedanaest godina sam se preselio u Limu i trebalo mi je mnogo vremena da prestanem da mrzim taj grad koji me je odvojio od babe, dede, teče i tetke.

Oduvek sam mislio da najbolje što čoveku može da se dogodi jeste da postane građanin sveta, i još uvek to verujem. Granice su izvor najgorih predrasuda, one izazivaju neprijateljstvo među narodima i podstiču besmislene ratove. Stoga moramo nastojati da ih, malo-pomalo, proredimo sve dok sasvim ne nestanu. To se, nesumnjivo, već dešava, kao jedna od dobrih stvari koje nam je donela globalizacija, čiju drugu stranu medalje predstavlja porast ekonomske nejednakosti među ljudima, do vrtoglavih krajnosti.

Istini za volju, prvi jezik, onaj na kojem čovek nauči da oslovljava porodicu i imenuje stvari, on je istinska domovina, što se kasnije u buri modernog života ponekad izgubi, pomeša s drugima, i to je verovatno najteže iskušenje s kojim se sreću imigranti, ta ljudska plima što raste iz dana u dan, dok se produbljuje ponor između naprednih i siromašnih zemalja; oni su prinuđeni da nauče da žive na drugom jeziku odnosno da na drugačiji način razumeju svet, izraze iskustvo, uverenja, lakše i teže okolnosti svog svakodnevnog života.

Teodor Kalifatides o svemu tome pripoveda kao da je veoma lako, kao da se ta lingvistička rekonstrukcija jedne osobe može postići sasvim prirodno, kao da nije nimalo teško u tome uspeti, premda je van domašaja većine imigranata, koji nikada ne uspeju da se integrišu u svoju novu zemlju kao što je on to učinio. Međutim, on takođe govori o tome da čak i u najuspešnijim slučajevima, kao što je njegov, uvek, možda pohranjen u najdubljem i najtajanstvenijem kutku našeg bića, preživi taj koren, ta polazna tačka, satkana od pejzaža, sećanja, jezika, porodice, koja odjednom postane neprikosnovena nužnost, nostalgija koja zahteva svu povlaštenost. Sećam se da sam u svojoj mladosti, u četvrti Miraflores, upoznao jednog starog Poljaka, krznara, koji je preživeo nacističke koncentracione logore. Govorio je da prezire Poljsku jer su, po njegovim rečima, Poljaci sedeli skrštenih ruku kada se sve to dešavalo, ali kad god bismo razgovarali on bi se vraćao na temu svoje domovine, porodice, seoceta gde je proveo detinjstvo, grada u kojem su njegov otac i deda negovali krznarski zanat. Ponekad, dok bi se sećao te zemlje koju je tvrdio da prezire, oči bi mu ovlažile.

Sve dok nacionalizam ne promoli svoju užasnu glavu, nije loše da čovek čezne za jezikom koji je izgubio, mestima ili naseljima gde se igrao kao dete, školom koju je pohađao i porodičnih obreda s kojima je odrastao. Tim zdravim, toplim, nužnim osećanjem odiše Sasvim novi život, nepretenciozna knjiga koja je zapravo duboko optimistična i ljudska, jer opisuje drugo lice imigranata i oličava ljubav prema sopstvenom poreklu bez iole kvazipatriotizma ili patetike.

Marbelja, avgust 2019.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime