Biskup, pomiritelj i borac za društvenu jednakost – Dezmond Tutu imao je brojne uloge u svom životu. Svetski poznat postao je početkom osamdesetih zahvaljujući angažmanu u borbi protiv aparthejda u Južnoafričkoj Republici. Tutu je otvoreno govorio o nepravdi, ali nikad nije širio mržnju, piše Dojče vele.
U februaru 1991. godine zemlja je bila bure baruta. Nakon decenija ugnjetavanja crnačkog stanovništva, predsednik Klerk oslobodio je političke zatvorenike poput Nelsona Mandele i dozvolio rad njihovim strankama i organizacijama.
Kada je jedan desničar ubio jednog borca za slobodu, na sahranu je došlo sto hiljada ljudi. I u toj prelomnoj fazi Tutu je pronašao prave reči: „Bićemo slobodni! Svi mi – crnci i belci zajedno!“
Bilo je teških trenutaka kao što je ovaj u kojima je Tutu pokazao snagu i sledio ideale: za naciju duginih boja, za slobodu i pomirenje – protiv nasilja. Reč je o ciljevima za koje se borio celog života.
Sloboda za sve – i crnce i belce
Dezmond Tutu rođen je 1931. godine u rudarskom gradu Klerksdorp. Po profesiji je učitelj. Kada je vlada donela odluku da učenici crne boje kože dobiju lošije obrazovanje od belaca, Tutu je dao otkaz na mesto učitelja.
Potom je krenuo da gradi teološku karijeru i postao prvi anglikanski biskup Johanesburga crne boje kože, a kasnije i kardinal u Kejptaunu.
Neprestano se borio za ukidanje podela po rasnoj osnovi, otvoreno je izražavao simpatije za ciljeve stranke Nelsona Mandele, Afričkog nacionalnog kongresa, koji su želeli da izgrade Južnoafričku Republiku na demokratskim osnovama.
Veliki iskorak u borbi protiv režima napravljen je u aprilu 1994. godine, na prvim slobodnim izborima: „Ovo je neverovatan dan za sve ljude ovde. Pri tome mislim na sve – crnce i belce. Od ovog trenutka više nije potrebno da govorimo o ilegalnoj vladi. Ovo će biti naša vlada koju smo mi izabrali“, rekao je Tutu.
Ni nakon ukidanja aparthejda, Tutu se nije povukao iz javnosti. Predsednik Nelson Mandela zamolio ga je da bude na čelu Komisije za istinu i pomirenje koja ima zadatak da istraži zločine počinjene tokom aparthejda. Tutu i Komisija želeli su da pronađu srednji put, između pravde onih koji su pobedili i amnestije. Pri tom su se zalagali za pomirenje i oproštaj.
U naredne tri godine hiljade žrtava opisalo je nepravdu koju su doživeli, a počinioci su molili za oproštaj. Biskup Tutu to je opisao na sledeći način: otvoriti rane i očistiti ih, kako se ne bi zagnojile.
Kritike rata u Iraku
I nakon toga Tutu se glasno izjašnjavao protiv nepravde u svetu – i to bez obzira na vlastodršce. Toniju Bleru i Džordžu Bušu prebacio jer to što su započeli rat u Iraku zasnovan na lažima i želeo je da ih vidi pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Neprestano je govorio o paralelema između aparthejda u Južnoafričkoj Republici i izraelske diskriminacije Palestinaca. „Izrael nikada neće moći da postigne mir i sigurnost dok ugnjetava drugi narod. Stvarni mir može da bude izgrađen samo na osnovu pravde.“
Kritikovao je i Afrički nacionalni kongres, preplaćene elite i manjkavu borbu protiv HIV-a. „Ljudi postavljaju pitanja i dobro je što je tako. Baš to je poenta demokratije“, rekao je jednom.
Za nenasilnu borbu protiv aparthejda Tutu je 1984. godine primio Nobelovu nagradu za mir. U brojne druge nagrade koje je dobio, ubrajaju se nagrada Martina Lutera Kinga, Gandijeva mirovna nagrada, kao i desetine počasnih doktorata u celom svetu.
Nikad se nije smirio
Rak mu je dijagnostifikovan 1997. godine. Par godina kasnije sa smeškom kaže da se povlači sa funkcije jer želi da na miru sa suprugom pije čaj od roibosa.
Ali, nikada se nije smirio. Govorio je da se protiv klimatskih promena mora boriti istom silinom kao protiv apathejda. Žestoko je podržavao prava homoseksualaca. Njegova kćerka se venčala sa ženom – Tutu je 2016. godine bio na proslavi, već dosta narušenog zdravlja.
Preko svoje fondacije je prošle godine poručio da je „neprijatna istina“ to što se i dalje životi nekih društvenih grupa posmatraju kao manje važni. Bilo je to u jeku protesta protiv policijskog nasilja nad crncima u SAD.
Dezmond Tutu je umro u starosti sa 90 punih godina. Predsednik Južnoafričke Republike rekao je da je to „novo poglavlje tuge u oproštaju naše nacije od generacije izuzetnih Južnoafrikanaca koji su nam ostavili oslobođenu zemlju“.
Tagovi
