Lekari ih nisu primali. Vlast je okretala glavu od njih. U srcu Evropske unije, stari ljudi su doslovno osuđeni na smrt – Potresni dosije u Njujork tajmsu na srpskom

Autori članka: Matina Stevis-Gridnef, Mat Apuzo i Monika Prončuk. Saradnici na tekstu: Dejvid Kirkpatrik, Selam Gebrekidan, Džulija Ečikson, Koba Rikevart i Kristina Anderson

2
Fotografije: Maurisio Lima za Njujork tajms

BRISEL – Širli Dojen bila je iscrpljena. Starački tom “Christalain”, koji je vodila sa svojim bratom u jednom bogatom kraju Brisela, bio je na udaru kovida-19. Osam štićenika umrlo je za svega tri nedelje. Pojedini zaposleni štitili su se od virusa samo pomoću mantila i naočara koji su im ostali sa maskenbala, kada su se prerušavali u lekare.

A pomoć nije dolazila. Dojenova je molila bolnice da preuzmu inficirane žitelje. Odbili su. Nekada bi joj samo rekli da im da malo morfijuma i da pusti da ih smrt odnese. Jednom su joj rekli da se moli.

A onda je, desetog aprila, sve postalo još gore.

Prvo je preminuo jedan štićenik, u 1.20 ujutru. Tri sata kasnije, umro je još jedan. Pa još jedan, u 5.30 ujutru. Dežurna sestra već tada je znala da nema smisla da zove hitnu pomoć.

Širli Dojen je stigla posle zore i videla Adoloradu Balduči (89), koja se tresla od kovida-19. Njen sin, Franko Pakioli, tražio je da zovu lekare, i preklinjao ih da odvedu njegovu majku u bolnicu. Umesto toga, dali su joj morfijum. “Vaša majka će umreti”, rekli su mu i otišli. Osam sati kasnije, to se i dogodilo.

Žarišta, nedostatak medicinske opreme i nepažnja nadležnih priča su koja važi za staračke domove širom sveta. Ali belgijski “odgovor” imao je još jednu strašnu začkoljicu: bolnice i lekari nekada su izričito odbijali da pomognu starijim ljudima, čak i ako su imali slobodnih bolničkih postelja.

Nekoliko sedmica ranije, virus je napunio bolnice po Italiji. Kako se to ne bi dogodilo i u Belgiji, vlasti su odlučile da praktično ignorišu staračke domove. Iako su italijanski lekari pričali kako su morali da biraju kome će pomoći, zbog nedostatka prostora i opreme, sistem u Belgiji nije ni stigao do te dileme.

Čak ni na vrhuncu pandemije u aprilu, kada su odbili gospođu Balduči, sobe na odeljenjima intenzivne nege nisu bile popunjene više od 55 odsto.

“Jednostavno nisu hteli da primaju stare ljude”, kaže Širli Dojen. “Imali su prostora, ali ih nisu želeli.”

Belgija je, prema nekim podacima, imala najveću stopu preminulih od koronavirusa na planeti, a delimično je to posledica staračkih domova. Više od 5.700 štićenika preminulo je na vrhuncu krize, od marta do sredine maja. Dve od tri smrti u Belgiji bili su ljudi iz domova.

Od svih pogrešnih koraka koje su vlade napravile tokom pandemije, retki su imali toliko razarajuće posledice kao neuspeh da se zaštite starački domovi.

Zvaničnici širom sveta jednostavno su isključivali staračke domove iz svih planova o pandemiji. Čak i danas evropske zemlje imaju najveći broj smrtnih slučajeva, a to je odraz onoga što se dešavalo u staračkim domovima.

Tužioci u Španiji sada istražuju slučajeve pacijenata koji su ostavljeni da umru. U Švedskoj su pojedini lekari priznali da su odbijali da prime starije pacijente. U Britaniji, vlada je naredila hiljadama starijih pacijenata – uključujući neke koji su imali kovid-19 – da se vrate u staračke domove i oslobode prostor mlađima koji boluju od novog virusa.

No time što su se usredsredili na spasavanje bolnica, evropski lideri su ponekad ostavljali štićenike i zaposlene u staračkim domovima da se staraju sami o sebi.

Mat Kiling, savetnik za hitnu pomoć u Velikoj Britaniji, nedavno je svedočio da su lekari mislili da su ovi zaštićeni. “Činilo nam se da je to možda dovoljno”, dodao je on.

Nije bilo. Svega oko jedne trećine staračkih domova u čitavoj Evropi imalo je specijalne timove i ljude koji su prošli obuku za zaštitu od zaraznih bolesti. Većina nije imala čak ni stalno zaposlene lekare.

Malo je zemalja u kojima je sve ovo belodano kao u Belgiji, gde su vladini zvaničnici odbijali čak i da testiraju stanovnike staračkih domova pre nego što ih je preminulo na hiljade. Domovi su bili i na listama čekanja za maske i mantile.

Belgijske vlasti odbacuju optužbe i tvrde da nebriga prema starima nikada nije bila njihova zvanična politika. No pošto nije bilo nacionalne strategije, neki sada priznaju da su pojedine bolnice i ekipe hitne pomoći mislile da je sasvim u redu da se ponašaju kako su se ponašali.

Osećaj sramote

Situacija je bila toliko teška da je organizacija “Lekari bez granica” slala timove stručnjaka koji su bili obučeni da rade u zemljama pogođenim ratom. Kada je 25. marta jedna ekipa stigla u “Val des Fleurs”, državni starački dom udaljen svega nekoliko kilometara od sedišta Evropske unije, osetili su samo jezivu tišinu i ustajali miris sredstava za dezinfekciju.

Sedamnaestoro ljudi preminulo je za svega deset dana. Nije bilo zaštitne opreme. Manjkalo je kiseonika. Polovina svih zaposlenih bila je zaražena. Neki su pokazivali znakove traume kakva se viđa u predelima gde se dogodila neka katastrofa, zaključio je jedan psiholog iz organizacije.

I direktorka i njena zamenica imale su kovid-19, a v. d. direktorke srušila se u stolici i počela nekontrolisano da jeca čim je videla ekipu lekara.

“Nikada nisam mislila da ću raditi za ’Lekare bez granica’ u svojoj zemlji”, priča Marin Tonder, belgijska medicinska sestra koju je posao vodio i u Južni Sudan i na Haiti. “To je ludo. Mi smo bogata zemlja.”

U februaru, kada je koronavirus stigao do severne Italije, belgijske vlasti nisu se mnogo uzbuđivale. Magi de Blok, savezna ministarka zdravlja, mesec dana je javno umanjivala opasnost. Čak i pošto je Svetska zdravstvena organizacija istakla značaj planiranja zaštite staračkih domova, jedan portparol sekretarijata za zdravlje u flamanskom delu Belgije naveo je da nema nikakvog razloga za zabrinutost.

Znaci upozorenja pak bili su svuda. Belgija ima jedan od najviših procenata ljudi smeštenih u staračke domove, a godine istraživanja jasno su ukazivale na to da respiratorne bolesti, kao što je kovid-19, jesu među najčešćim oboljenjima u ovakvim ustanovama. Podaci iz Kine pokazivali su da su najstariji u najvećem riziku od kovida-19.

Starački domovi širom sveta ionako posluju van žiže javnosti. Ali Belgija je podeljena jezički, a birokratija joj je toliko zapetljana da je teško i vladati tom zemljom, da se nekada naziva “administrativnom lazanjom”.

Država ima devetoro ministara zdravlja, koji polažu račune parlamentima kojih je šest. Starački domovi su u nadležnosti regiona. Zato, čak i kada su shvatili koliku pretnju predstavlja kovid-19, bilo je teško preduzeti prave korake.

Testiraj, vrati se, zarazi

Belgija je ušla u karantin 18. marta. Na desetine štićenika staračkih domova već je bilo preminulo. Tri dana kasnije, Žaklin van Petegem (91), koja je živela u “Christalainu”, poslata je u bolnicu. Urađen je test i bila je pozitivna na kovid-19.

Širli i Stiv Dojen pretpostavljali su da će ona ostati u bolnici, što zbog lečenja, što zbog sprečavanja širenja infekcije na druge pacijente. No čim joj je bilo malo bolje, Stivu Dojenu je jedan lekar javio da će je vratiti.

Tako je 27. marta stigla ekipa hitne pomoći, u zaštitnim odelima, sa gospođom Van Petegem.

Dojen ih je sačekao noseći hiruršku masku.

“Je li ta maska sve što imate”, pitali su ga tehničari.

“Da”, rekao je.

“Srećno”, odgovorili su mu.

Kada su ga kasnije suočili sa ovim svedočenjem, izvršni direktor bolnice profesor Mark Nopen rekao je da nisu svi pacijenti vraćani na mesto gde su inficirani, ali da se to možda događalo u pojedinim slučajevima.

Niko ne može da bude siguran da li je povratak gospođe Van Petegem bio jedini krivac, ali broj zaraženih kovidom-19 naglo je porastao. Štićenici su počeli da umiru. Van Petegemova je preminula u julu.

Belgijske vlasti su znale za ove probleme, pokazali su interni dokumenti.

“Neki pacijenti vratili su se iz bolnica zaraženi”, napisao je jedan vladin komitet 25. marta. “Nekoliko žarišta je izazvano ovim.”

Krajem marta i početkom aprila, bolnice su prestale da preuzimaju inficirane pacijente iz staračkih domova.

Politika – zvanično je to bio tek savet – zasnivala se na seriji memoranduma koje su poslali specijalisti za gerijatriju.

“Nepotrebni transferi predstavljaju rizik za radnike hitne pomoći i zaposlene u urgentnim centrima”, pisalo je na jednom dokumentu koji su potpisali Belgijsko društvo za gerontologiju i dve velike bolnice.

Pacijenti kojima je veoma loše treba da dobijaju palijativnu negu, a ne da se hospitalizuju, stajalo je tamo. Dokument je nudio kompleksno uputstvo o tome kako da se donese odluka za ljude iz staračkih domova.

Društvo za gerontologiju tvrdi da je taj savet loše protumačen. Oni nisu vladina agencija, kažu tamošnji lekari, i nikada im nije bila namera da bolnicama zabrane da brinu o starima. Ali upravo se to desilo.

Ne priznaj

Devetog aprila ujutru, dr Emanuel Andre, jedan od glavnih savetnika vlade u Briselu, spremao se za dnevni brifing kada ga je iznenadilo jedno pitanje. Unapred ga je postavio jedan novinar: “Da li će stanovnicima staračkih domova ubrzo biti dozvoljeno da krenu u bolnice?”

“Kakvo je ovo pitanje?”, priseća se dr Emanuel Andre da je pomislio. “Da, naravno da mogu.”

Ali iznova i iznova, žitelji staračkih domova sa simptomima kovida-19 lišavani su nege, odbijana je hospitalizacija, čak i kada su je preporučivali lekari koji su tvrdili da će se pacijenti oporaviti.

“Odluka da ih ne primamo u bolnice me je zaista šokirala”, kaže Mišel Hanset, doktorka iz Brisela koja je uzalud pokušavala da smesti nekoliko svojih pacijenata.

“Lekari bez granica” kažu da je oko 30 odsto staračkih domova prijavilo isti problem.

Tokom prvih nekoliko sedmica krize, skoro dve trećine preminulih slučajeva bilo je u bolnicama. Ali kako se kriza razbuktavala, i kako su dopisi počeli da se šire, taj je broj padao. Na vrhuncu epidemije, svega 14 odsto teško obolelih pacijenata stizalo je do bolnice. Ostali su umirali u staračkim domovima, pokazuju podaci do kojih je došao Njujork tajms.

Bolnice nisu kuburile sa prostorom. Čak i na vrhuncu pandemije, 1.100 od 2.400 postelja na intenzivnoj nezi u celoj zemlji bilo je prazno, kaže Nil Hans, vladin savetnik i profesor na Univerzitetu Antverpena.

“Tehničarima je rečeno da ne preuzimaju pacijente koji imaju određen broj godina. Uglavnom više od 75, ali i neke od 65”, piše u izveštaju “Lekara bez granica” objavljenom u julu.

Nacionalna ministarka Magi de Blok odbila je da razgovara sa novinarima za ovaj članak. Lekari kažu da su se ovakvi slučajevi dešavali samo ako bi doktor presudio da takav pacijent ne bi ni preživeo.

Ali Lesli Morels, čiji je starački dom “Val de Roses” (“Dolina ruža”) takođe ugostio ekipu “Lekara bez granica”, kaže da ambulanta nije htela ni da ih pogleda.

“Samo bi nas pitali zašto smo ih uopšte zvali.”

U domu “Christalain”, život je počeo da teče skoro kao nekad. No senka ostaje: četrnaestoro štićenika je preminulo od kovida-19. A jedna žena, zbunjena karantinom i lošeg mentalnog stanja, ubila se u aprilu.

Gospodin Pačioli, čiju majku nisu želeli da leče, stalno se pita da li je njena smrt bila neizbežna.

“Možda nije bilo prekasno”, kaže on. “Da je stigla do bolnice, možda bi danas bila živa.”

Gospođa De Blok priča o staračkim domovima kao da su oni samo jedna sitna, nesrećna fusnota u inače odličnom odgovoru vlade. Ona podvlači da Belgija nikada nije ostala bez bolničkih kreveta.

“Preduzeli smo prave mere u pravom trenutku”, rekla je jednom novinaru. “Možemo da budemo ponosni.”

OVAJ TEKST OBJAVLJEN JE U NOVOM BROJU NJUJORK TAJMSA NA SRPSKOM, KOJI SE DOBIJA NA POKLON UZ SVAKI PRIMERAK NEDELJNIKA OD ČETVRTKA, 10. SEPTEMBRA

DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO JE NA NSTORE.RS

2 KOMENTARA

  1. Pa ovi belgijanci su gori od nacista. Doktor je glumio Boga; koji pacijent svakako ne bi preživeo – ne treba ni da ga dovodite u bolnicu. Što je najgore _ njima je savest mirna.

Comments are closed.