Na sajtu Velike priče upravo je objavljen drugi nastavak feljtona o Beleškama Aleksandra Rankovića i memoarima njegove supruge Slavke Ranković.
Izdavačka kuća Vukotić media objavila je knjigu “Srbija je bila meta”, a uz dozvolu izdavača donosimo ekskluzivni feljton baziran na ovim svedočenjima.
Ceo feljton pratite u narednim danima na Velikim pričama, a prvi nastavak ovog feljtona u kojem se otkriva istina o poslednjem razgovoru Tita i Rankovića pročitajte ovde.
***
Leka je bio čovek konspiracije. Od najranije mladosti pa do kraja života tako je živeo.
Pre rata je morao da se čuva od specijalne policije, za vreme rata od neprijatelja i domaćih izdajnika, posle rata od ruskih službi i raznih jugoslovenskih neprijatelja, a posle Plenuma čuvao se i od Službe kojom je dugo vremena rukovodio.
Takav način života, valjda, pređe u naviku. Uglavnom je ćutao o politici.
Izbegavao je da nama, svojim sinovima – Milivoju i Slobodanu – prvih godina posle Plenuma govori o svom radu.
Zato, tada, nije pričao šta je sve beležio o Brionskom plenumu.
Leka je kao iskusni čovek osećao opasnost od likvidacije, i to ne samo svoje, već i cele svoje porodice. Smatrao je da nas štiti i sama činjenica da nismo upoznati s postojanjem rukopisa.
Zahvaljujući tome, živeli smo jednostavnim porodičnim životom, deleći dobro i zlo tadašnjeg vremena, neopterećeni opasnošću koju sobom nosi Lekin rukopis.
***
Leka je nesumnjivo imao veliko poverenje u književnika i političkog radnika Dobricu Ćosića kada je odlučio da jedino njemu, u proleće 1983. godine, preda jednu kopiju svojih zabeležaka.
Dogovorili su se tada da se ponovo sretnu u Draževcu, u septembru, kada se Leka vrati iz Dubrovnika.
Nisu se više videli. Leka je umro 19. avgusta te godine u Dubrovniku.
Jednog novembarskog popodneva 1983. godine, Slavka i Merima – Mićina supruga, otišle su kod Dobrice Ćosića. Zamolile su ga da i dalje čuva primerak Lekinog rukopisa.
U slučaju da se sa originalom i preostalim primercima ovih svedočenja nešto desi – rukopis je, računali smo, u pravim rukama.
Jer, pretila je ozbiljna opasnost da neko provali u kuću i odnese rukopis, kao što se već desilo sa Lekinim ordenjem.
Jednom prilikom, kasnih osamdesetih, dogovorili smo se sa Radovanom Popovićem, urednikom u kulturnoj rubrici „Politike”, da sa Dobricom Ćosićem dođe u Mićin stan (sumnjali smo da našu kuću u Andre Nikolića 5 još uvek prisluškuju) da bismo popričali o Lekinom rukopisu.
Dobrica nam je rekao da još nije vreme za objavljivanje Lekinih beležaka, ali da Slavka treba svakako da piše o svemu čega se seti iz svog i Lekinog života.
Prihvatili smo Ćosićev savet, uvažavali smo ga kao kompetentnu ličnost i cenili kao prijatelja.
Početkom ove, 2001. godine, pročitali smo knjigu Piščevi zapisi (1951-1968) Dobrice Ćosića u kojoj su, kako je Ćosić napisao, fragmenti „iz razgovora sa Aleksandrom Rankovićem, vođenih posle njegovog pada u raznim prilikama i povodima”.
Na naše iznenađenje, prepoznali smo delove Lekinog rukopisa.
Slavka je odmah otišla kod Ćosića i zamolila da joj vrati primerak Lekinog rukopisa.
On je odgovorio da ga nije koristio i da je osnovni cilj Lekinog pominjanja u Piščevim zapisima njegova politička i moralna rehabilitacija.
Posle nekoliko dana javio se telefonom i rekao da u tonama materijala ne može da pronađe Lekin rukopis, koji uostalom nije ni pročitao, pa, shodno tome, nije ga ni koristio niti će ga koristiti.
Tu kopiju Lekinog rukopisa ni do danas nismo dobili.
Tagovi
