Na sajtu Velike priče upravo je objavljen prvi nastavak feljtona o Beleškama Aleksandra Rankovića i memoarima njegove supruge Slavke Ranković.
Pad Aleksandra Leke Rankovića 1966. godina smatra se jednom od istorijskih prekretnica, nedovoljno rasvetljenom do današnjih dana, koja je u velikoj meri odredila tok jugoslovesnkog 20. veka.
Posle Brionskog plenuma te 1966. Leka Ranković je ćutao i dugo se verovalo da je svoju stranu priče poneo sa sobom “na onaj svet”. Međutim, Leka Ranković je svoju istinu zapisivao, a ti zapisi su, u malom tiražu, svetlo dana videli tek početkom ovog veka.
Izdavačka kuća Vukotić media objavila je knjigu “Srbija je bila meta”, a uz dozvolu izdavača donosimo ekskluzivni feljton baziran na ovim svedočenjima.
Počinjemo Lekinom pričom o poslednjem razgovoru sa Titom uoči Brionskog plenuma…
Ceo feljton pratite u narednim danima na Velikim pričama.
***
Moram reći da me je Tito, prvi put za ovih 30 godina zajedničkog rada u Partiji i rukovodstvu, primio hladno, odmereno, bezvoljno.
Bio je nezainteresovan za bilo kakav razgovor o suštinskim pitanjima, svejedno da li su se ona odnosila na tzv. moj slučaj ili na opšte stanje odnosa u rukovodstvu.
U jednom trenutku on je zapitao šta se to dešava u kazneno-popravnom domu na otoku Goli, i odmah dodao kako je Svetislav Stefanović Ćeća tamo ustanovio šverc širih razmera, napominjući nešto o nekom samoubistvu neke devojke u vezi sa tim švercom.
Odgovorio sam da takve stvari iz tog resora već odavno ne pratim.
Jedino što znam jeste da se mnoge republičke ustanove još uvek bave tzv. organizovanim švercom sa inostranstvom.
U saveznim organima takve aktivnosti je trebalo već odavno da budu obustavljene na osnovu naše odluke u SIV-u.
***
Tito se nije upuštao u komentare, već je samo ređao jednu stvar za drugom.
Tako je nabacio nešto o negativnoj ulozi pokojnog Slobodana Penezića Krcuna (predsednika Izvršnog veća Srbije i člana CK SKJ), rekavši da je njegov rad bio duboko štetan jer je širio i podržavao nacionalističke i unitarističke pojave i aktivnosti u Srbiji.
Pogledao je na sat, što je za mene bio znak da treba da budem kraći. Zato sam, ne upuštajući se dublje, podsetio da sam u svoje vreme od Veselinova čuo o jednoj „strašnoj” Penezićevoj diskusiji na sednici IK CK SK Srbije o privrednoj situaciji u Srbiji, kada je rečeno da Srbija nailazi na nerazumevanje u Federaciji.
Ta sednica je održana mesec dana pre Penezićeve pogibije u automobilskoj nesreći.
***
Inače, nisam imao nameru da od Tita tražim bilo kakvu izjavu ili obećanje.
Maksimum mojih namera kretao se u granicama pokušaja da razuverim lično Tita u neosnovanost optužbi o meni.
Više nego išta drugo želeo sam ljudski rastanak posle tolikih godina zajedničkog rada.
Tito je tom prilikom prigovorio da sam u poslednje vreme okupio loše ljude kod sebe, u CK.
Posebno je pomenuo Otmara Kreačića i Ristu Antunovića tvrdeći da ovaj drugi, navodno, priča okolo kako je on, Tito, posenilio i da živi na drogama.
Bio sam iznenađen.
Tagovi
