Volim da mislim da mlade ljude u novinarstvo tera želja da se sami lično uvere u to šta je istina i gde je socijalna pravda. To se da videti u svakom amfiteatru svakog fakulteta na kom studente uče ovoj profesiji.
Ali je novinarstvo, iz nekog razloga, na kraju puno ljudi divovskog ega i tanke kože. Ljudi koji vole da zadaju udarce a ne umeju da ih primaju, zavidljivi i večito nezadovoljni.
Ljudi su ga voleli kad novinari ni sanjali nisu kakva će retkost jednog dana biti da narod voli novinara
Miroslav Lazanski nije bio jedan od tih ljudi, bio je sve suprotno od toga.
U boljim školama novinarstva polaznike uče da javno tvrde kako profesiju nisu birali zbog popularnosti jer je „činjenicama svejedno šta ko oseća“. I zaista, „nije moj posao da me ljudi vole“ odlična je uteha za one kojim čaršija imena nije ni zapamtila, a kamoli zavolela.
Ali Lazanskog je narod zavoleo još dok mi novinari ni sanjali nismo kakva će to retkost jednog dana biti, da ljudi vole novinare.
Sada to zvuči kao urbana legenda, ali postojalo je vreme kada novinari nisu bili zvezde po tome što su mrzeli one koje je mrzela i njihova ciljna grupa. A kada kažem da je narod voleo Lazanskog, mislim na stanovnike svih gradova i država u kojim je ovaj legendarni novinar živeo, počev od Zagreba i SFRJ, do Beograda i Srbije. To danas zvuči kao nemoguća misija, ali čitalac treba da zna da je postojalo i SFRJ vreme, ono u kom je pozorišna predstava, primera radi, važila za istinski uspešnu tek kada bi uspeh požnjela i u Zagrebu, a ne samo u Beogradu.
Nemam odgovor na pitanje kako nastaju legende i od čega se sastoje, ali je biografija Miroslava Lazanskog dušu dala za to prosuđivanje. Njegova je karijera nastala u velikoj državi bez kakve možda ne bi ni bila moguća, ali samo kvadratura bivše nam zajedničke domovine nije ključ Lazine zagonetke. Nije novinarstvo tada bilo bolje, nego su neki novinari bili bolji.
Za mog vakta je bio najveća zvezda beogradske Politike. Kada bi god Nikola na sajt „okačio“ Lazinu subotnju kolumnu, nju bi pre večeri pregledalo najmanje 70.000 čitalaca. I svako ko bi posetio sajt mogao se uveriti da smo mi, Lazine „prve pratilje“ po čitanosti, morali da se zadovoljimo sa polovinom njegovog proseka. Ta je evidencija bila javna, tu nije bilo laži, nije bilo prevare.
Pa ako i posle toga hoćeš da misliš da si „bolji“ novinar, izvoli. Lazi nije smetalo. Njegova bonomija nije bila hinjena, što bi u Zagrebu rekli. Tu dečačku dobrodušnost i prostosrdačnost niko ne bi uspeo da odglumi.
To što je veliku novinarsku karijeru prvo napravio u Zagrebu uvek je kvarilo sreću onima koji ga u Beogradu politički nisu trpeli. Njega je zbog toga bilo nešto teže ukalupiti, to jest otpisati. Kome se nije sviđalo njegovo anti-NATO držanje, kome su njegove simpatije prema Rusiji i Putinu bile duboko sumnjive, držao se mantre da Lazu voli samo „čaršija“, dok „međunarodna zajednica“ više ceni „nezavisne novinare“ sa političkim simpatijama kao antitezom Lazinim.
Neću da tvrdim da mnoge nije razočaravao svojim političkim izborima, da nisu protestovali, da se nisu osećali izdanim i prodanim. To je u razjedinjenom društvu neminovno. I zašto bi čitaoci više držali do nepristrasnosti nego sami novinari? Čitaoci traže ono što žele da čuju, ali svejedno smo se svi takmičili u istoj disciplini, pred istom čaršijom, samo što je Laza bio bolji. A „čaršija“ je bila Srbija, hteo to neko ili ne.
Čime je osvojio publiku? Mislim da su čitaoci Lazanskom zapravo samo uzvraćali ljubav. Koju nije zaradio kako to danas čine kolege koje političkim besom raspaljuju masu, nekad i na ulici, sa razglasom. Nije prodavao resantiman i revanšizam, nije koristio klozetske metafore, nije pisao ništa što nije moglo da se objavi u porodičnim novinama. Nije se služio političkim tračevima, nije otkrivao ništa što bi unizilo druge ljude, nije udarao ni milimetra ispod pojasa, nikome nikada nije nacrtao metu.
Nije radio ništa od onoga što je i nama, novinarima, ogadilo novinarstvo. Kao ni u broju pregleda u Politici, tako ni u njegovom novinarstvu nije bilo prevare. Pisao je ono što je voleo i u šta je verovao. I nikada se nije pretvarao da mu je svejedno da li ljudi vole da čitaju ono što on piše, ili ne vole.
Katkad svi očajavamo da je naše novinarstvo fatalno obolelo. Ali Miroslav Lazanski nije bio deo problema.
Imao je on, dabome, i svoju malu privatnu vojsku hejtera i progonitelja, koji su voleli da ga mrze i da mu se rugaju. U današnjoj Srbiji to i Novak Ðoković ima. Laza im nije uzvraćao hejtom. Nije protiv njih nikada koristio taj ogromni megafon koji je na dar dobio od publike što ga je pratila iz grada u grad, iz države u državu, iz medija u medij. A na kraju i iz novinarske profesije u diplomatiju.
***
Kolumna Ljiljane Smajlović iz jubilarnog 500. broja Nedeljnika koji je od danas u prodaji. Uz jubilarni Nedeljnik se dobija na poklon specijalno izdanje na 164 strane sa najboljim tekstovima iz prethodnih 10 godina našeg lista
Tagovi
