„Kulturni genocid“ u Kanadi: Suočavanje sa kolonijalnom prošlošću…

0
Kelly Geraldine Malone / Zuma Press / Profimedia

UPOZORENJE: Ovaj članak sadrži detalje koji za neke čitaoce mogu da budu uznemirujući.

Dastin Ros Fidler s tim pričama je odrastao, one za njega nisu nove. Čuo ih je od svog dede, od roditelja, od starijih ljudi u komšiluku, od brojnih ujaka i tetaka. To su priče o ukradenoj deci, o deci koja se nikada nisu vratila svojim kućama, prenosi Dojče vele.

„To je bilo nešto što su indogeni narodi znali i što je za njih bila istina. Ali velika većina Kanađana za to je saznala tek nakon stravičnih otkrića poput ovih“, kaže Fidler. On je predstavnik u indogenoj zajednici Waterhen Lake First Nation koja okuplja plemena Kri na severozapadu kanadske pokrajine Saskačevan: „Zaista je strašno to što je bilo potrebno da se nešto ovakvo otkrije, da bi ljudi počeli da se interesuju za te stvari.“

Kad pominje „otkriće“ Fidler misli na više od 700 neobeleženih grobova koji su otkriveni na lokacijama bivših škola za indogenu populaciju u Saskačevanu. To se dogilo samo nekoliko nedelja nakon sličnih otkrića, ali u manjim razmerima, u kanadskoj pokrajini Britanska Kolumbija. Nakon toa je konačno pokrenuto zakasnjelo suočavanje s kolonijalnom prošlošću Kanade.

„Znam da će u tim neobeleženim grobovima biti i mojih rođaka“, kaže Fidler. „I nije to samo moje individualno iskustvo… Svaki put kad se otkrije neko takvo mesto ili kada počne da se istražuje, taj strah se vraća. Strah i briga. Jednostavno ne znate koliko će članova vaše rodbine biti u tim grobovima.“

Škole kao „zatvorenički kampovi“

U Kanadi su više od 150 godina postojale škole sa đačkim domovima u kojima je stanovalo više od 150.000 dece. Poslednja takva škola zatvorena je 1996. Deca indogenih roditelja bila su doslovno otimana od porodica, često se pritom koristilo i nasilje. Onda su smeštana u pretrpane ustanove koje je finansirala država, gde su ih zlostavljali i gde im je bilo zabranjeno da koriste svoje jezik. Svrha tog sistema je bila: „Ubiti Indijance u toj deci“.

„Korišćenje pojma škola potpuno je pogrešno“, kaže Sindi Blekstok, profesorka na Univerzitetu Mekgil u Montrealu, a ujedno i izvršna direktorke First Nations Child and Family Caring Society, društva koje se brine oko starosedelačkih porodica i njihove dece: „To su bili kampovi za zarobljenike. Cilj je bila asimilacija đaka.“

Kanadska komisija, Truth and Reconciliation Commission, osnovana 2008. godine s ciljem istraživanja istine i pomirenja, tu praksu je nazvala „kulturnim genocidom“. Mnoga deca nikada se nisu vratila svojim kućama, umrla su zbog toga što su bila zapuštena, zbog raznih bolesti ili su počinili samoubistvo. Njihove porodice često nisu informisane o sudbinama dece. Nekim ništa nije rečeno, njihova deca jednostavno su nestala.

Kanadska savezna vlada je 1920. godine prestala da vodi evidenciju o broju smrtnih slučajeva, i to nakon što je glavni medicinski stručnjak zadužen za indogenu populaciju izneo ocenu da deca očigledno umiru alarmantnom brzinom.

Komisija za istinu i pomirenje identifikovala je 4.120 dece iz oko 150 škola koja se nestala. Marej Sinkler, pripadnik indogenog naroda i bivši sudija koji je tada vodio istragu, nedavno je u intervjuu za „Njujork tajms“ rekao da veruje da je stvarn broj žrtava „znatno veći od 10.000“.

Potraga za odgovorima

Komisija je od kanadske vlade zatražila da sprovede sveobuhvatnu istragu o sudbini nestale dece – ali njihov zahtev je odbijen. Ipak, potraga za istinom se nastavlja, korak po korak. Ali, to je potraga koju sprovode indogene zajednice, ljudi koji vape za odgovorima na brojna pitanja. Savezna vlada obećala je da će finansijski pomoći tim zajednicama u potrazi.

„Bol i trauma koju vi osećate je odgovornost Kanade, a vlada će i ubuduće indogenim zajednicama u čitavoj zemlji staviti na raspolaganje finansijska sredstva i resurse koji su im potrebni kako bi rasvetlili tu stravičnu nepravdu“, rekao je, prema zvaničnom saopštenju, kanadski premijer Džastin Trudo. „Iako ne možemo da vratimo živote koji su izgubljeni, mi možemo i hoćemo da kažemo istinu o toj nepravdi. I mi ćemo ih se zauvek sećati.“

Sredinom ove nedelje otkrivena su nova 182 neobeležena groba u Britanskoj Kolumbiji. Pre toga otkrivena je 751 neobeležena grobnica na lokaciji jedne bivše škole u Saskačevanu. U maju su otkriveni posmrtni ostaci 215 dece, neka od njih su bila stara samo tri godine.

Kanadska vlada izvinila se zbog postojanja tih škola, ali za predstavnike indogene zajednice, kako kažu, reči ne vrede ništa bez odgovarajućih dela. „Mi želimo pravdu. Nije dovoljno poslati cveće i pomoliti se“, kaže profesorka Blekstok. Za nju je sistem tih škola „poglavlje kanadske istorije koje još nije zatvoreno“, i naglašava: „Sistemski rasizam i dalje vlada u sistemima koji su ga nasledili“.

Izvinjenje Katoličke crkve?

Katolička crkva upravljanla je u otprilike 60 odsto tih tzv. „rezidencijalnih škola“ u Kanadi, a Anglikanska i Prezbiterijanska crkva bile su nadležne za ostatak. Papa Franja se još nije izvinio, a Katolička crkva još uvek nije na raspolaganje stavila sve arhivska dokumenta koje poseduje, a koja se tiču tih škola. Papa će se u decembru susresti s liderima indogene zajednice, kao i sa preživelim žrtvama kanadskih internata.

Spisak stanovništva iz 2016. pokazuje da deca iz zajednica First Nations, Inuita i Metisa čine samo 7,7 odsto ukupnog broja dece u Kanadi mlađe od 15 godina. Međutim, čak 52,2 odsto ukupnog broja dece u negovateljskim porodicama danas, potiče iz tih zajednica. I još: više od 30 odsto ljudi u kanadskim zatvorima su pripadnici indogene zajednice, iako je njihov udeo u ukupnoj populaciji samo pet odsto.

Pogled u budućnost

Ove godine mnogi gradovi širom Kanade otkazuju proslavu povodom praznika „Dan Kanade“ (Canada Day) koji se obeležava 1. jula. Oni su pozvali građane da taj dan iskoriste kako bi naučili nešto o tome kakav je sistem vladao u tim školama, odnosno o procesu pomirenja s indogenim zajednicama.

Za neindogene Kanađane poput Eve Goldtorp, vesti o otkrivanju neobeleženih grobova bile su poziv na buđenje: „Tek tada sam time počela da se bavim. Nisam mogla da shvatim koliko malo znam o tome“, kaže Goldtorp. Pritom je njen muž indogeni Kanađanin.

„Uvek sam mislila, kao i mnogi Kanađani, da su te škole bilo nešto što se događalo odavno. Nisam shvatala koliko je ta tema prisutna i danas“, kaže Goldtorp i dodaje: „Trebalo bi da se više govori o tome šta se događalo. Kad većina u društva ne shvaea u stvari šta se događa, onda se ljudi oko toga ne brinu u dovoljnoj meri da bi se promene zaista i dogodile.“

Upravo to je ono što je od Kanađana zatražio poglavica Kadmus Delorme iz plemena Cowessess First Nation tiokom prošlonedeljne virtuelne konferencije za medije održane nakon otkrivanja novih grobova u Saskačevanu:

„Sve što vas molimo, sve vas koji slušate, jeste da budete uz nas dok ozdravimo i opet budemo jaki“, rekao je Delorme. „Svi moramo da se oslobodimo ignorisanja sopstvenog rasizma, za koji i ne znamo da je rasizam, a tiče se činjenice da se ne izgovara istina o odnosu ove zemlje prema indogenim stanovnicima. Ne tražimo milost, ali tražimo razumevanje. Biće nam potrebno neko vreme da to prebolimo, a ova zemlja mora biti uz nas.“