Kreativni centar: Nismo nikad izneverili obećanje – objavljujemo samo knjige koje bismo poklonili deci ili prijateljima

    Intervju - Ljiljana Marinković, direktorka Kreativnog centra

    0

    Godina 2019. je važna za vas jer se obeležava 30 godina od nastanka Kreativnog centra. Mnogo toga može da stane u tih 30 godina (to je nečiji život, završi školu, fakultet, dobije decu…). To je na stotine pisaca, ilustratora, dizajnera, prevodilaca… a šta biste vi izdvojili?

    I meni se čini da je trideset godina prošlo začas, a onda se setim da se moje ćerke još nisu ni rodile kad smo objavili prvu knjigu, a sad su odrasle osobe… U tih trideset godina stalo je, pre svega, više od 1.300 odličnih naslova. Posebno me čini ponosnom to što među njima prevlađuju domaća izdanja — to znači da je Kreativni centar ispunio ono što smo želeli kad smo počinjali: da bude centar okupljanja naših najboljih stvaralaca koji se bave književnošću i naukom za decu, da afirmiše naše kreativne snage u svetu, da obrazovna izdanja približi svetskim standardima. Naravno, nismo ni sanjali da će knjige Kreativnog centra biti prevedene na više od 30 jezika i objavljene u više od 60 zemalja — a to je za dečjeg izdavača koji dolazi iz jedne male zemlje zaista veliki uspeh. I, na kraju, u tih trideset godina stali su neprekinuta radost stvaranja, bliskost s mnogim kreativnim i plemenitim ljudima, osećaj da svi zajedno radimo nešto što ima smisla.

    Nisu to bile nimalo lake godine (i devedesete i tranzicija), ali knjige Kreativnog centra ulepšavale su nam detinjstvo. Koliko je bilo teško tokom tog perioda, a koliko lepo kada su počele da pristižu nagrade za naporan rad?

    Najpre je sve izgledalo kao igra. Moj otac Simeon Marinković, osnivač Kreativnog centra, želeo je da i praktično pokaže šta je to kreativan pristup obrazovanju, o čemu je na fakultetu govorio studentima. A onda smo početkom devedesetih svi u tome ugledali mogućnost da nešto uradimo za sebe i druge, da sprečimo da nam okolnosti u kojima smo se našli upropaste život. S jedne strane, zaista nije bilo jednostavno u kućnim uslovima organizovati pripremu, skladištenje i distribuciju knjiga… Nismo znali ništa o praktičnoj strani izdavačkog posla, ali smo i to shvatili kao izazov. Verovali smo u ideju. Dodatnu energiju ulio nam je odličan prijem naših knjiga od samog početka. Prva nagrada koju smo dobili bio je Neven za ilustraciju knjige Upoznavalica 1993. Ilustrovao ju je Bob Živković. To je, kad pogledate danas, veoma skromna knjiga, ali je te godine ona bila i te kako neobična i primećena.

    Decu nije moguće prevariti i ona su vrlo “zahtevna” publika. Kako se biraju naslovi knjiga, kako budete sigurni da će neko voleti baš tu priču, da li vam “zaigra” stomak?

    Zaista nismo nikad izneverili obećanje dato sebi — da ćemo objavljivati samo one knjige koje bismo rado poklonili svojoj deci ili prijateljima. Imamo tu privilegiju da kao privatni izdavač možemo da kreiramo izdavački program po svom ukusu, a kriterijum za odlučivanje i o domaćim i o stranim izdanjima jeste to da li mi u njima uživamo, da li nas razveseljavaju, da li nas intrigiraju, da li donose nešto novo, da li pomažu da se reše neke bitne životne dileme i dele vrednosti do kojih nam je stalo. Iskreno se obradujemo kad god nam stigne takav rukopis! Sigurna sam da će u svakoj dobroj dečjoj knjizi uživati i odrasli, pa u tom smislu izazov može biti i najmanja slikovnica, poput onih iz kojih deca uče osnovne pojmove. A takve knjige uopšte nije lako napraviti — kad znate da će neku knjigu roditelj i dete čitati po sto puta naglas, morate da vodite računa o svakoj slici, o svakoj reči. Kad objavljujete naučnopopularnu knjigu, ona mora biti u stručnom smislu besprekorna, a opet prilagođena uzrastu kojem je namenjena. Nastojimo da u svakoj fazi rada na knjizi sve uradimo najbolje moguće, a ne tek toliko da nešto “može da prođe”.

    Postoje li neke knjige koje podjednako voli svaka nova generacija dece i šta mislite zbog čega je to tako, da li zbog tema ili samih pisaca npr.? Da li je knjiga Seks za početnike i dalje najviše prevođena knjiga Kreativnog centra?

    Na svakom sajmu knjiga sretnemo poneku odraslu osobu koja nam s radošću pokaže neko od naših izdanja, uz reči: “Ovu sam knjigu imao kao mali!” To je neprocenjivo. Seks za početnike i dalje vodi po broju prevoda — do sada je preveden na 25 jezika — što govori o tome da je reč o odličnoj knjizi, koja šalje važne i dobre poruke. I mnoga druga naša izdanja sada već imaju kultni status — od Malog bukvara, objavljenog prvi put 1991, preko Miška Piška, slikovnica iz serije Šta sve Ana zna, Knjige za svaku devojčicu, Nacionalnog parka Srbija, koji je i danas i te kako aktuelan, knjiga S decom oko sveta, koje su nedavno proslavile dvadeset godina od izdavanja, a interesovanje za njih je nesmanjeno… Divno je to što naši prvi čitaoci sad već uveliko imaju svoju decu, a nastavljaju da čitaju naša izdanja.

    Vi ste na lep i topao način uveli neke ozbiljne teme u knjige, u igru i u učenje. Koliko je važno baviti se temama o kojima se najčešće ćuti?

    Izuzetno je važno jer je u svim fazama odrastanja deci potrebno ohrabrenje… Odrastati uopšte nije lako, kao što nije lako ni učiti ni biti roditelj. Za sve to vam treba podrška, pa su dragocene knjige iz kojih se osećaju dobronamernost, razumevanje, otvorenost. Ima i mnogo otpora toj otvorenosti. Kad malo začeprkate po našoj tananoj opni civilizovanog ponašanja, videćete da na površinu brzo izbijaju neznanje, strahovi, lažni moral… Možda je u tom smislu čak i bilo lakše kad smo počinjali. Bilo je to vreme rata, blokade i inflacije, ali, s druge strane, nije bilo ovog novog konzervativizma koji čini da se ljudi plaše humora, slobode, različitosti i iz tog straha počinju da štite decu od svega i svačega, pa i od otvorene komunikacije. Uvažavanje različitosti je jedan od osnovnih principa kojih smo se oduvek držali i zaista smo uložili mnogo energije da u svojim izdanjima razbijemo brojne stereotipe i kod naših čitalaca, ali i kod saradnika. Na primer, autore je bilo veoma teško ubediti da mama ne treba na svakoj slici da kuva da bi se videlo da je mama. Kada smo 1994. godine objavili knjigu Konflikti i šta sa njima, želeli smo da damo svoj doprinos kulturi dijaloga i nenasilnom ponašanju. I danas je to i te kako potrebno, pa te vrednosti promovišemo i u knjigama o vaspitanju, ali i u romanima poput Leta kada sam naučila da letim i upravo nagrađenog Sazvežđa violina.

    Beogradski sajam knjiga jedan je od najvažnijih događaja za sve koji vole knjige. Kako to izgleda iz perspektive izdavača? Šta najviše volite na Sajmu knjiga?

    Za razliku od običnih dana, koji su mešavina onog lepog i problema što ih nosi svakodnevica, tokom Sajma se uglavnom govori o vrednosti knjige i važnosti čitanja, izdavači se ponose novim izdanjima, čitaoci hvale knjige u kojima su uživali, a novinari sve to pažljivo beleže. Mnogo puta mi se desilo da naši strani sajamski gosti odu s Beogradskog sajma sa uverenjem da je Srbija zemlja u kojoj svi čitaju i u kojoj je medijski status pisaca izuzetan. To svakako nije realna slika odnosa prema knjizi u našem društvu, ali je i kao neki predah dragocena. Izuzetno volim i Sajam dečje knjige u Bolonji, gde se u moru najboljih izdavača iz celog sveta osećam kao deo jedne dugovečne i, iznad svega, važne zajednice.