Konferencija „Neoavangarda: glas iz vremena“ u novosadskoj Svilari

    0

    Međunarodna konferencija „Neoavangarda: glas iz vremena“ posvećena neoavangardnoj književnosti biće održana u petak i subotu, 19. i 20. avgusta u kulturnoj stanici „Svilara“ u organizaciji izdavačke radionice Futura publikacije sa Pen-centrom. Konferencija je deo projekta „REKA – Jedna drugačija dunavska antologija“ koji sufinasira Novi Sad, Evropska prestonica kulture 2022.

    Tema konferencije je neoavangardna književnost druge polovine XX veka i uzajamne internacionalne veze ovih književnih fenomena. Edit Kiraly, Roland Innerhofer, Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Nenad Milošević, Silvia Dražić, Dubravka Bogutovac, Nenad Rizvanović, Gojko Tešić… 

    Tokom konferencije biće vođeni razgovori o novosadskim neoavangardistima i književnicima posle Drugog svetskog rata, njihovom odnosu prema vlastitoj tekstualnosti i na koji način se menjala njihova paradigma. Pored novosadske, biće govora i o austrijskoj neoavangardi i neoavnagradnoj sceni mađarske manjine u Jugoslaviji.

    Nova umetnička praksa, neoavangarda, tekstualizam, konceptualna umetnost, termini su koji su obeležili ona događanja na jugoslovenskoj umetničkoj sceni tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka koja radikalno raskidaju sa poetikama umerenog modernizma, politički podržanim u tadašnjoj umetnosti.

    Nova umetnička praksa pokretala je ontološka, epistemološka i institucionalna pitanja u umetosti i nastojala je da preformuliše tradicionalna shvatanja osnovnih pojmova kao što su umetničko delo, umetničko stvaranje, institucionalni karakter umenika/ce, uloga i modeli recepcije, status kritike, galerije, muzeja… Ova praksa inicirala je nove modele ponašanja i strategije življenja i stoga se istovremeno konstituisala i kao društvena praksa.

    Nove umetničke prakse, istovremeno ali i sasvim decentralizovano, nastaju u Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Zagrebu i nešto kasnije i u Beogradu. Prva “žarišta” novih inicijativa, sa izuzetkom slovenačke situacije, nisu bila sa odgovarajućim institucijama, na primer, akademijama i boga[1]tim kulturno-umetničkim tradicijama raspolagajućim vodećim centrima, nego manji i skromniji gradovi pomalo na periferiji kulturnog života (iz knjige Novosadski tekstualizam, Silvija Dražić).