Godinama su mi razni ljudi preporučivali knjigu Stanislava Krakova Život čoveka na Balkanu, ali teško se nalazi, a i delovala mi je kao neko nacionalističko štivo, pa sam je konačno tek pre neki dan dobio od jednog harvardovca, i što bi rekli klinci, „progutao“ je za noć.
Da li je sad to srpski Šalamov, nisam raskrstio sam sa sobom, a moram da shvatim i zašto se drugima dopada.
Pošto on piše i kako je zaklao bugarskog vojnika, i kako je osuđivao nevine ljude na smrt, vojnike koji su hteli kući kad su napustili Srbiju, a za koje po pravu više nije važila vojnička zakletva na tuđoj teritoriji, odvratna prostitucija na Krfu…
Sve je u oku posmatrača.
Ali knjiga je sjajna. I meni je tu nešto drugo zapalo za oko. Krakov kreće od svog prvog životnog sećanja, ubistva poslednjih Obrenovića 1903.
On kaže prokletstvo, ja zakonomernost. Pošto ih nisu ni civilizovano ubili. Bio je to divljački masakr.
Crna ruka je preuzela državu, pa se smenjivala sa Belom.
Tajna društva, najdublja moguća duboka država povezana u krvi i zločinu.
Nešto što traje do danas.
Krakov kreće u školu sa Aneksionom krizom, dakle narativi, pa u gimnaziju sa Prvim balkanskim ratom, pa Drugim.
Ide na front, pa odatle u Vojnu gimnaziju. Odmah počinje Prvi svetski rat, pa Golgota. Kad država kako-tako kreće da se razvija, počinje haos, pa ubistvo u Skupštini, pa diktatura, pa ubistvo kralja. Zatim i Drugi svetski rat. Genocid.
Pa revolucija. Unutrašnji genocid.
Onda čekanje invazije Sovjeta, ‘48, pa ‘68.
Kad uhvatiš malo vremena i počneš da se razvijaš, razvija se i nacionalizam u veselim osamdesetim. Nova serija ratova. Novi Krakovi. Slovenija, Hrvatska, pokolj u Bosni, Kosovo. Najdisproporcionalniji rat u istoriji sveta, NATO protiv onog što je ostalo od Jugoslavije.
Pa opet revolucija. U kojoj je bilo i krvi, i Apisa. Pa reforme. Pa ponovo Apis.
Kreće period ekonomskih turbulencija, bez rata. I opet ideš gore, kako-tako.
I onda svetski sukob. Treći svetski rat na pomolu.
Ko god misli da je Balkan bezbedan, ne da nije čitao Krakova… Nije čitao ništa!
Čak ni novine. Ove danas, kao ni one pre 20 godina koje su u najliberalnijem hrvatskom listu (Feral) imale naslov „Dole NATO bombe“, ili u najnormalnijem bosanskom (BH Dani) „Lepa sela, lepo gore“. Ne pomažu tu dobre žurke u Beogradu. Kao ni naslovi naših tabloida u kojima i dalje haraju ustaše, ili pogrdna imena naroda s kojima treba da se dogovorimo da živimo u miru.
Ja ne verujem u Draškovićevu tezu da Udba vlada Srbijom, ali i verujem, da upotrebim njegov hercegovački konstrukt. Samo što ne mislim da je to ekipa na Brdu, već ljudi koji isisavaju Telekom, EPS, državne firme, koji se druže na guslarskim slavama, i iz vlasti i iz opozicije, i sve obavljaju preko Telegrama, mnogo pre Ukrajine. U ovoj zemlji se smenjuju Crna i Bela ruka. Ruka ruku mije.
Te ruke prigrlile su, nevoljno, tadašnjeg klinca, koji je pre deset godina na foru, i na Tomu, preuzimao vlast.
Ko bi rušio sistem u kojem za 600 i nešto miliona budeš kažnjen ukidanjem dobrih karata za fudbal, i vaspitnim rokanjem tabloida?
Zatvor nije opcija. Ali jeste sistem.
Klinac je u međuvremenu porastao (dete poraslo, osamostalilo se) i ukoliko pobedi odmah u nedelju, biće to 15 godina njegove vlasti, do naredne prilike, ili dok se, kako sam kaže, ne povuče sam. Najuspešnija društva su ona u kojima se vlast menja na osam, ili na deset godina. Društveno. A ekonomski ona koja što duži niz godina nisu imala rat na svojoj teritoriji. Naš usud 1903. i 2003.
Za život čoveka na Balkanu, sledeće godine biće, nadajmo se, retkih 20 godina u kakvom-takvom miru.
I zato ne postoji važnije pitanje od toga da se, makar i na foru, svi zajedno nekako priključimo EU.
Ili što bi rekla Crna ruka – Ujedinjenje ili smrt.
***
Uvodnik Veljka Lalića iz aktuelnog Nedeljnika od 31. marta
