Kolumna Veljka Lalića: Srećni ljudi

Uvodnik iz 449. broja Nedeljnika. U broju 450: Veljko Lalić o polemici Gorana Markovića i Emira Kusturice

1

Srpska politika postala je kao srpske serije. Nešto se desi na svakih pet-šest godina. I to je to.

Kome je do prave politike, kao i do serija, treba da prebaci na Netflix, ili na CNN.

Nije moguće porediti Ameriku i Srbiju, pošto je prva 50 puta veća od druge i ima 411 puta veću ekonomiju. Dakle, od Nemanje do Karađorđa mi napravimo para kao oni za godinu dana. Ipak, u isto vreme za najvažnija mesta u državi, ne računajući Trampa, oni stalno biraju između 100 predstavnika Gornjeg doma, takozvanih senatora, dok u Donjem domu imaju duplo više poslanika od nas, kojima niko ne zna ni ime. Ima se – može se.

Da bi neko snimio dobar film, ili se korisno bavio politikom, treba ipak malo i da vežba.

I tako je Amerika prošle nedelje dobila Kamalu Haris, kao kandidata za prvu ženu potpredsednicu, i najverovatnije buduću prvu predsednicu, ukoliko prođe kako su demokrate zamislile. Analitičari su mislili da će Bajden izabrati neku ženu iz sving stejta, ali su na kraju gledali samo brojke. Ko koliko može da donese?

I tako je senatorka iz najdemokratskije države u SAD izabrana da osigura glasove manjina, ali i da dâ odgovor na Trampov Law & Order, pošto je u politiku ušla sa mesta beskompromisnog državnog tužioca. I Srbiji treba neki tužilac. I Žena, kojoj je ako ništa drugo lakše da uđe u svađu pošto muškarac i oko parkinga rizikuje da dobije batine.

Prvobitna akumulacija kapitala napravljena je u Miloševićevo nacional-socijalističko i ratno vreme. A nismo dobili ni Huga Bosa

Harisova je odličan kandidat, samim tim što ju je svet već zapamtio, za razliku od Hilarinog bezličnog Tima Kejna, koga sam i ja morao sad da guglam.

Ostaje samo da Bajden preživi predsedničku debatu, i to u bukvalnom smislu, pošto mu se godine vide svakim novim pojavljivanjem na TV-u.

Kako god bude na izborima u novembru, Amerika će ostati duboko podeljeno društvo, zato što ona i jeste duboko podeljeno društvo. Otud i Tramp. Otud i svi ti dugmići koje je hirurški pritisnuo. Njegova kampanja opet gađa gde treba. Borba protiv levog radikalizma koji je namenio Berniju Sandersu samo je preusmerena na Harisovu.

Ali šta je ta borba – nego borba protiv elita koju je paradoksalno pokrenuo odbačeni tatin sin iz Njujorka.

U Americi je danas i NBA liga podeljena. Gledaju je dominantno demokrate i pala je na nivo rvanja.

Američki san koji podrazumeva i najbolje škole nije dostupan većini Amerikanaca. Za Ajvi ligu treba više od pola miliona dolara za osnovne studije, a profesorska klasa u celoj Americi o kojoj priča Tramp je: 46,1 odsto umerenjaka, dakle Bajdenovih demokrata, 44,1 liberala, Sandersovih levičara, i 9,2 odsto konzervativaca, republikanaca. Na najprestižnijim fakultetima konzervativci padaju na ispod tri odsto.

I kakav onda mi imamo problem sa elitama? Kad mi i nemamo elite.

Da li je kod nas takva situacija? Deca komunističkih rukovodilaca ovde su odavno otišla baš na te američke univerzitete, dok prvoborci nisu ostavili bogzna šta osim velikih stanova koje su potomci lako raskrčmili. Prvobitna akumulacija kapitala napravljena je u Miloševićevo nacional-socijalističko i ratno vreme. A nismo dobili ni Huga Bosa.

I otkud onda stalna povika na Drugu Srbiju? Na kraju će da ispadne da su Dubravka Stojanović ili Peščanik izdali Kosovo, iako se na Alexi Peščanik nalazi na 411. mestu, nekoliko klikova ispred NSPM-a. Eto to je taj uticaj.

Agresivni nacionalisti, duboko usađeni u državno tkivo, od DB-a do raznih sinekura i ambasadorskih mesta, decenijama jure autošoviniste u Srbiji, svađaju se sa konvertitima sa Tvitera, koji su uglavnom došli iz njihovog šinjela. Šta oni time dokazuju sebi osim da bi voleli da budu drugosrbijanci? Ili makar ono kako ih oni zamišljaju…

I to je prirodno, najprljaviji čovek u istoriji modernog sveta, Rupert Merdok, isprazni kreten koji je uredio ovakav svet mnogo pre društvenih mreža, samo je želeo na kraju karijere da kupi Fajnenšel tajms. A to što su mu dali FT pokazuje sav problem liberala i elite. Oni uvek imaju cenu!

U prošlom broju Vremena Bora Ćosić je zvanično rekao da ne postoji Druga Srbija. Ako neko zna, zna tvorac Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji.

I šta ćemo sad? Da ogradimo „krug dvojke“ kao Varšavski geto? Da nastavimo da pričamo o jednoj konstrukciji, koja samim tim što je konstrukcija govori o njenim konstruktorima, a ne o nepostojećoj konstrukciji.

U slučaju Srbije to postaje i društvena i politička patologija.

Neka vrsta antisemitizma poput onog u Japanu gde ima dosta antisemita, a nema Jevreja.

I onda se desi Nikola Jovanović. Da je sačekao još malo, možda bi mu se ispunio san da postane Dragi Jovanović…

NAREDNI UVODNIK O POLEMICI GORANA MARKOVIĆA I EMIRA KUSTURICE ČITAJTE U NOVOM BROJU KOJI JE NA KIOSCIMA OD 27. AVGUSTA

1 KOMENTAR

  1. Čitanost Peščanika ili NSPM ne govori ništa o uticaju ideja. Nisu to dnevne ili nedeljne novine koje šire informacije, pa tek onda ideje, već čitav filozofski sistem političkih ideja. Ideje vladaju, ne pojedinci. Pa nije čudo što su Latinka i Čeda pobedu SNS-a na izborima proglasili prva ličnim a drugi političkim trijumfom. Upravo famozni susret Čede i Vučića u izbornoj noći 2020. godine pokazuje trijumf ideja Peščanika u radikalskoj odeći. On je pravi pobednik. Nije njegov izvođač na čelu SNS-a. Tu su se sreli politički radikalizam (antikomunistički komunizam), ekonomski neoliberalizam, vulgarni titoizam i rodna politika. Zar nije J. Kapičić, jedan od tvoraca Golog otoka pre desetak godina pristupio LDP-u, partiji po zamisli drugarice Latinke nakon rušenja Berlinskog zida?! Uništavanje političkih protivnika se danas ne dešava na Golom otoku, već u tabloidima i otpuštanjima, čak i iz privatnih firmi. Ostavi ga bez hleba i uništi mu ugled. Pasoš ima. Nije više potreban logor za neposlušne. Sve u skladu sa ideologijom (kvazi)tržišne ekonomomije.

Comments are closed.