Šta je pokazalo ovo kontrafaktualno istraživanje o najpopularnijim srpskim liderima na naslovnoj strani Nedeljnika, za koje mi je ideju pre nekoliko meseci dala Aleksandra Radujko? Kao i svi poslovni ljudi u Srbiji, posle nekoliko biznis tema o kojima smo se lako dogovorili, prešli smo na politiku, pa na istoriju, pa na kontrafaktualnu istoriju…
Odmah sam, naravno, uključio Dragana Radića iz Ninamedije, kako bismo dobili ovo sjajno istraživanje koje pokazuje toliko toga.
Šta je ono najvažnije?
Liberali u Srbiji oduvek su na oko 10 odsto, u Beogradu maksimalno 20 (vidi Đinđića), penzioneri glasaju za vlast, i to iz egzistencijalnog straha, kao zavisna žena koja mrzi muža, ali nema gde; a još jedino seljaci sanjaju kralja kako se padobranom spušta negde oko Valjeva.
Srbi su najveći jugonostalgičari, verovatno i jedini, kao i komunisti, pošto i dalje nisu shvatili razliku između socijalista i socijaldemokrata i komunističke diktature.
U komunizmu su i navikli da šapuću. Pogledajte na TV-u, čak i najljuće opozicionare, kako smanjuju glas kad pomenu Vučića, ili se toliko fokusiraju, da promene izraz lica. I zato Srbi pričaju gluposti o Korbinu ili Sandersu, pošto nisu čitali ni Kejnsa, koji je formirao moderni kapitalistički svet, u kome ne treba najpametniji baš da imaju sve, a manje pametni ništa, iako se i to menja u poslednje vreme. Uostalom, radikalno libertarijanska teza pada u vodu već sa invalidima – kao horoskop sa blizancima – a na tome je pala i najveća ikona liberalnog sveta, i moj omiljeni pisac i filozof, Ajn Rend koja nije želela da ima ništa sa državom, dok nije dobila rak.
No, sa komunistima se ja odavno ne raspravljam, kao ni sa nacistima, jer ko god bi ubio industrijalca ili osobu ometenu u razvoju, nije ni za šta drugo nego za „mute“.
Za Tita su, verujem, većinom glasali jugonostalgičari, mada dominira i osnovna škola. Ne mislim kao Peđa Marković da je to rezultat bez kampanje, pošto bi u kampanji Vučić danas i cara Dušana sveo na 10 odsto. I to za tri-četiri dana.
Najveći problem pomanjkanja demokratije, kako je lepo pre dva broja definisao Fransis Fukujama, jeste kad korektni opozicionar ne dobaci do 30 odsto. Toliko bi u Rusiji, misli on, dobio Navaljni, baš kao što je ovde nekada dobijao Toma Nikolić.
Istraživanje je, ipak, pokazalo i jedan veći problem – Srbi glasaju samo za lidere, što je manjkavost opozicije koja se okuplja na programu „6. oktobar“ (vidi ovde), jer pre svih tačaka mora da definiše ko je taj lider koji će se suprotstaviti Vučiću.
Otkud nama taj poriv i kako jedan narod koji dubinski ne podnosi autoritete, spušta glavu pred najvećim?
Da li je to srpski ili neki pravoslavni kod? Pogledajmo SFRJ. U Sloveniji biznismeni vode državu, u Hrvatskoj dve stranke, u Federaciji sultan, a na pravoslavnoj transverzali Milo, Dodik, Vučić.
Hrvati su Sanadera uhapsili kada je bio najjači, zamalo i Karamarka kada se proglasio za lidera u intervjuu Globusu, Milanovića su oterali iz stranke čim je postao važniji od drugih, a jedino s vremena na vreme mogu da istrpe ženu, ali dok ih zabavlja kao Kolinda, a ne i kad krene da naređuje, kao Jadranka Kosor.
Plenković je idealan premijer Hrvatske, iako Darko Hudelist, koji najviše radi na pomirenju Srba i Hrvata, misli da do pomirenja mogu da dovedu samo dva do kraja autentična lidera dvaju naroda.
Njegova teza je, ili je makar ja tako razumem, da je preduslov za pomirenje da mi priznamo njima pravo na državnost (prestanemo da sanjamo more i izgubljene bitke, kako se nedavno iz državnog vrha videlo i oko Crne Gore), i veru (slučaj Stepinac, vatikanske zavere itd.). Oni nama pak moraju da priznaju da smo najviše izgubili u Jugoslaviji, što pokazuje već obična karta, ali i potvrđuje veliko svedočenje jednog od najvažnijih ljudi moderne hrvatske države Dušana Bilandžića, koji je izjavio kako mu je Kardelj 1971. lično rekao da su se on i Tito dogovorili za razdruživanje, da samo Srbi iz Srbije nisu bili prisutni kada se u Jajcu pravila druga Jugoslavija, kao i da je Tito prezirao Srbe.
Ove, dakle, koji bi danas glasali za njega. I to je to.
Tagovi
