Kolumna Veljka Lalića: Baba Srbija i njene priče…

11

Prošle nedelje izašao je jedan od najluđih naslova u istoriji srpske štampe.

„Najveća pobeda u srpskoj istoriji!“, bio je naslov kojim se obeležavao Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

U podnaslovu je pisalo, citiram: „Poginulo 1.247.435 Srba, od kojih 402.435 vojnika, evidentirano 114.00 vojnih i 115.000 civilnih invalida, 72.553 srpska vojnika umrla su u logorima, Srbija izgubila 28 odsto populacije“.

Ne zameram uredniku tabloida koji je ovo nespretno složio, pošto je sasvim slučajno nacrtao krešendo srpske politike. Nije on kriv što Srbi danas samoubistvo smatraju svojom najvećom pobedom. I to uče decu u školama.

Da li smo mi jedina nacija na svetu koja slavi samo svoje poraze

Jedinu pobedu u tom ratu – Jugoslaviju – proglasili smo porazom. Pričao je o tome, Preleviću i meni, Dobrica Ćosić u intervjuu koji nam je dao nekoliko dana pred smrt. „Otac nacije“, koji je svojim idejama stvorio i majku – Cecu, proglasio je to našim najvećim porazom u istoriji.

Samo nije imao više ko da ga čuje.

Naše stradalništvo postalo je deo srpskog gena. Mi smo zemlja potencijalnih samoubica u kojoj je lako naći dovoljno ljudi koji bi za neku sinekuru ili odlikovanje žrtvovali zemlju. Meni je jasno da mi nikad nismo bili kolonizatorska sila, kako bismo slavili osvajanja, ali je ipak strašno da niko nije znao ni za dan povratka Srba 1912. na sveto Kosovo.

Mi od Kosova slavimo samo poraze. Počevši od tog prelepog mita, u kojem smo kasnije u epovima i uz gusle izdajnike proglasili za svece, a pametne ljude za izdajnike. Da ne idemo dalje od Vuka Brankovića koji se jedini nije predao Turcima, i opevanog turskog vazala Miloša Obilića. Pa despotu Stefanu Lazareviću, koji je u svim svetskim istorijama označen kao čovek koji je na Nikopolju, kao turski vazal, zadao sudbonosni udarac hrišćanskoj vojsci, poklonili smo Beograd.

Pročitajte Djuranta.

Idemo dalje. Zar iz Prvog svetskog rata najvažniji datum ne treba da bude ulazak srpske vojske u Beograd, Zagreb, Split, Ljubljanu? Kako to proboj Solunskog fronta nije najveća srpska pobeda u istoriji? Već prelazak preko Albanije! Golgotu! Samo još Crnogorcima priznajemo jednu bitku, Mojkovačku, kada su postupili kao Srbi. Izginuli su do poslednjeg.

Šta ćemo sa Drugim svetskim ratom u kojem smo za najvažniji dan proglasili 27. mart, koji su platili Englezi?

Zar nisu naši patrioti već 28. marta poslali depeše u Berlin i Rim u kojima su prihvatili i vojne klauzule, koje nije prihvatio knez Pavle? Simović je slavio udaju ćerke u danu u kojem je nestajala Kraljevina. Šta je ostalo iz Drugog svetskog rata, osim obeležavanja logora za Srbe, Jevreje i Rome?

Zar i partizani nisu za svoje najveće svetinje proglasili Sutjesku i Neretvu na kojima su bespotrebno izginuli slušajući onoga kojeg je sačuvao pas?

Mi od Kosova slavimo samo poraze. Počevši od tog prelepog mita, povlačenja preko Albanije i smrti u Velikom ratu, 27. marta, Sutjeske i Neretve, do povlačenja sa Kosova uz narodnjake. Kao kada bi Francuzi slavili Vaterlo

Moguće je da ih ne bi ni bilo da naredbu vrhovne komande nije odbio Pavle Jakšić, Boškov otac, pošto su ostali u obruču slepo čekali smrt zbog vizije vrhovnog komandanta. Jakšić je Sutjesku kasnije nazvao najvećim porazom, zbog čega je i penzionisan u 48. godini, ali su Srbi ostali jedini narod koji slavi svoje generale Grušije, poput simbola udvorištva kojeg je Napoleon poslao na istok da juri Pruse, zbog čega je, iako je svima bilo jasno da su oni prošli u drugom pravcu, zakasnio na Vaterlo.

No, ko danas slavi Vaterlo? Francuzi ili Englezi?

Kako mi ne vidimo taj centralni problem? Zašto 20. oktobar nije glavni događaj Drugog svetskog rata (verovatno zbog Crvene armije) kad se i poražena, četnička vojska, hvali oslobođenjem Kruševca 70 godina?

Šta su tek naši datumi iz poslednjeg jugoslovenskog rata? Dan kada smo do temelja srušili Vukovar? Počeli opsadu Sarajeva? Granatirali grad pod zaštitom Uneska koji smatramo srpskim?

Bolesno povlačenje vojske sa Kosova, u kojem smo s pesmom i zastavama slavili pobedu, nakon kapitulacije u Kumanovu?

Neko bi pomislio da nije sve u redu s nama. S nacijom koja je u grb morala da stavi slogu i nije.

Kako ono ide – ko o čemu, kurva o poštenju? Čim neko potencira nešto, znate da ima problem sa tim. Nepošteni priča o poštenju, loš o dobru…

Kada ženi jedno veče počnete napadno da objašnjavate s kim izlazite, ona može da se pravi luda, ili da nema kud. Ali nije dobro kad jedna nacija počne da živi u laži. I slavljenju svojih poraza.

I zato meni ova nacija danas izgleda:

Patrijarhalna, stara, džangrizava, bogobojažljiva, poštena u činjenici da nema ni priliku da bude nepoštena, poluobrazovana, zajedljiva, sama, ona koja slavi svoje poraze zbog čega prezire tuđe uspehe, promene, napredak.

Onakvi otac i majka Srbije, ipak, nisu ni mogli da stvore ništa normalno, već samo babu Srbiju, kao u filmu „Muva“.

Da li je ovo jedna starica u crnini koja slavi svoje poraze… dok joj deca beže u svet?

Živela Srbija!

11 KOMENTARA

  1. Otkako je NIN na samrtničkoj postelji, jedino Nedeljnik brani čast ozbiljnog srpskog novinarstva.
    Pridružujem se pohvalama upućenim autoru teksta.

  2. Gosp Veljko, Redovo citam Nedeljnik kao i Vasu kolumnu. Htjeo bih da se nadovezem na poslednju kolumnu: Baba Srbija i njene price a vezano je za bitke koje ste pomenuli. Ljudi kazu: Ko je pobijedio u odredjenoj bici ili ratu zavisi od ciljeva koje su zeljele sukobljene strane da ostvare. Npr. ako je cilj nacista bio da vise ljudi ubiju nego sto njih nastrada onda su Drugi svijetski rat dobili nacisti, ali ako je cilj nacista bio da osvoje svijet i porobe i istrijebe druge narode onda su oni izgubili rat. Po toj logici, ako je cilj Kosovskog boja bio zaustavljanje prodora Turaka na ove prostore onda su Srbi dobili bitku na Kosovu. To sto je na kraju izgubljen rat sa Turcima to je vec tema za sebe. Prelazak preko Albanije sa ciljem da se ne prihvati kapitulacija Srbije je uspjesno izvedena akcija tj. pobjeda. Ista logika vazi i za bitke na Neretvi i Sutjesci, nacisti su imali cilj da uniste partizanske snage i razoruzaju cetnike i ni jedan od pomenutih ciljeva nisu ostvarili. Cinjenica je da je pomenutim primirjem zavrsen Veliki rat u kome je Srbija, sacuvavsi svoju drzavu i slobodu izasla sa pobjedom. I ne slazem se sa g. Pavle Jakšić da je Sutjeska najveci poraz, partizani jesu izginuli ko zecevi i njemacke snage su ih isjekle ko ziletom ali nacisti nisu postigli cilj prema tom izgubili su. E sad da se osvrnem na Jugoslaviju, kakva bi sudbina naroda na ovim prostorima bila da su Car Lazar i Tvrtko i ostali uspjeli da objedine ove narode u jednu drzavu (neku “Jugoslaviju” srednjeg vijeka) da li bi bilo koja sila Turci, Austrougari,… mogli da se nametnu ovim narodima? I slazem se sa tobom Veljko Lalicu Jugoslavija je najveca i pobjeda i poraz i Srba a i ostalih naroda. Jer i Hrvati slave one koji su u ime Hrvatske ucinili najveca zla a kad su Rusi dosli na granice Hrvatske, umjesto da svi do jednog izginu na rijeci Uni, fino uhvatili pedalu u lijepu njihovu Njemacku a ostali koji ostaju nek se snadju, doduse stigli su samo do Blajburga. A sto se tice Babe Srbije mislim da je najveci problem sto smo postali sitne duse i u samozivosti i u zatvorenosti i u lazi i sto vecina mladih odlazi u bijeli svijet za nekim normalnim zivotom a stariji ljudi cekaju da umru i nicemu se ne nadaju.

  3. Mislim da je stvar u poverenju. Mi ne verujemo onim koji su preziveli da su dali maksimum i da su bili na nivou, iako su preziveli dobili bitke. Te imena prezivelih nema na spomenicima. Kažu da je po Mišićevoj naredbi ubijeno oko 1000 dezertera, a oni se vode kao poginuli.

  4. Svake nedelje kupujem Nedeljnik zbog Lalićeve kolumne, ali se uvek zgrozim kad ga pustite na Fejsbuku ili internetu i kad vidim šta sve ljudi pišu. Okej, vidim koliko ljudi i normalno reaguje, deli ovu istorijsku kolumnu.
    Ali, ovi nacionalisti, agresivni nacionalisti kako ih je davno prozvao Lalić, koji su napravili opsadu Sarajeva, Srebrenicu, koji su nas napravili najidiotskijim narodom u 21 veku dominiraju na netu.
    Ja ne mogu da shvatim otkud njemu snage da se bavi tim stvarima, i opismenjivanjem ove nacije, što radi čitav Nedeljnik svake nedelje, pošto ja kada bih pročitao jedan onako nenormalan komentar pokupio bi stvari i otišao.
    Veliki pozdrav svim vašim novinarima i kolumnistima.
    Sve je u Nedeljniku na svom mestu, i ovaj novi Telesković, koji nije bio loš u Utisku, i Ljilja koju nigde ne bih čitao osim u Nedeljniku, i mislio sam da vam ne treba, ali se uverio u genijalnost glavnog urednika kada je uzeo.
    Nisam se navikao još na Boška, iako shvatam poentu sa Ljiljom.
    I jedino čemu mislim da odavno nije mesto u Nedeljniku jeste Apostolovski. Više ni on ne zna šta piše.
    Pozdrav redakciji,
    Stojan, pretplatnik

  5. Vecina ljudi ce se uhvatiti za istorijski deo teksta, raspravljati o pojedinostima i braniti zvanicnu verziju srpstva ponosno zagledani unazad.
    Malo ko ce prokomentarisati zadnji pasus. Tu sve pise. To cemo ziveti do kraja zivota…

  6. Beograd je Stefan Lazarević dobio od ugarskog kralja Žigmunda (Sigismund) na upravu dok je ovaj živ a posle je morao biti vraćen Ugarskoj (1427. posle smrti despota Stefana). Inače je vazalstvo bila normalna pojava za Srednji vek jer tada nije bilo nacija u smislu kako mi danas podrazumevamo pojam nacije već je bila vazna vera i pre svega plemićki status. Svaki narod od tragedije pravi mit samo što kosovska bitka nije bila mit (druga je stvar što su u narodnim pesmama dodate istorijski nepostojeće ličnosti). Kosovo je 1912. povraceno skoro bez metka pa očigledno nije zanimljivo za hvalisanje i opevavanje ali je zato u kumanovskoj bitci na hiljade (pa i desetine hiljada) mladih srpskih vojnika poginulo ali je to danas druga država i druga nacija. Što se 27. marta tiče, bez obzira na skupu cenu, mnogo gore bi bilo da do njega nije došlo i da smo ostali u Trojnom paktu. Prihvatanje vojnih klauzula je bilo taktiziranje da se dobije na vremenu a znali su svi da će posle puča Jugoslavija biti napadnuta. Što se povlačenja vojske sa Kosova tiče, svako bi slavio posle 78 dana borbe protiv najveće vojne sile u istoriji čovečanstva a da pri tome nisu vojno izgubili teritorije a Kumanovski sporazum je u paketu sa Rezolucijom 1244 po kojoj UN garantuju da je Kosovo deo SRJ koji se privremeno stavlja pod protektorat UN (UNMIK). Drugi narodi bi napravili mitove i od Kosara, Pastrika, obaranja F-117A a mi se toga faktički stidimo. Kažu da treba slaviti stvaranje Jugoslavije ali šta su Srbi od sve tri Jugoslavije dobili sem epiteta genocidnog naroda a upravo je nad tim Srbima vršen genocid.

    • Mislim da je gospodin sve sveo na pogresno: ,,slavimo,, poraze. Treba tacnije: obelezavamo bitke ili vazne dogadjaje, pominjemo ili secamo se stradanja, dan secanja na velike zrtve

  7. Postoje porazi koji su slavniji od pobeda. Mislim da je ovo bespotrebno pojednostavljivanje dogadjaja iz proslosti. Zrtava se secamo, a ne slavimo ih. To su momenti koje kao narod ne smemo zaboraviti, jer smo tim milionima ljudi platili slobodu. I bas u tome se razlikujemo od kolonizatora. Ako je cilj da deci usadimo kolonizatorski mentalitet, zapitajte se gde su nestali ljudski porivi. A koliko je Jugoslavija bila nasa pobeda, govore drugi svetski rat i devedesete godine. Da ne duzim, ovo je suplja retorika bez ikakve logike.

    • Upravo si ti potvrdio ono što je Lalić napisao. Za sve pogrešne poteze srpske politike , koji nas vode permanentno u propast , imamo opravdanje. Zadnji pasus sve govori. Šta je cilj ako ne očuvati naciju i državu s tim da je nacija važnija. Kakva je to država koju napuštaju oni koji treba da je grade i održe. Mi se stalno upinjemo za istoriju ali i teritoriju. Kome će to da treba u ovakvim okolnostima? Čak i istoriju krojimo ponahodjenju i potrebama.I uživamo u tome. Onaj koga stvarno interesuje istorija pročitaće literaturu koja postoji u svetu. Pročitaće mnogo toga što će ga iznenaditi. Ali tih je malo. Ostali ili žive u zabludama ili ih to ne interesuje.

  8. Gospodine Laliću; jako mi se svidja kako ste to napisali i objasnili. Ni u snu sve to tako ne bih postavila.
    No, kad čovek samo malo razmisli, shvati da je to baš tako.
    Na žalost, retko ko razmišlja na takav način; i sebe tu ubrajam!
    Da, ušlo nam je u gene da tako razmišljamo, a možda je i stvarnost previše surova!
    Hvala vam za ovaj članak!

Comments are closed.