Koliko su pouzdani testovi za inteligenciju?

1
Foto Profimedia

Pamet je, valjda, najbolje raspodeljen resurs: niko ne kuka da je ima premalo. Svi, sa druge strane, vole da se busaju u grudi da su najinteligentniji, naročito ako su na internetu (!) uradili neki test koji im je sračunao IQ od 170 plus.

Srbija ima skroman državni IQ — (90), prema rezultatima najnovijeg istraživanja svetske inteligencije, sprovedenog u 203 države sa nekoliko zemalja van Evrope, preneli su domaći mediji nedavno. Najsiromašnije inteligencijom su afričke zemlje, a najpametniji narod Japana.

Obaška što je čovek koji je sproveo istraživanje — izvesni Ričard Lin — optuživan za širenje pseudonauka i “naučnog rasizma”, oduzeto mu je zvanje profesora, zagovara seksističke teorije i smuca se po skupovima belih suprematista, pouzdanost testova inteligencije je i dalje kontroverzno pitanje u naučnim krugovima.

 Obično ljudi povezuju inteligenciju sa akademskim postignućem ili akademskom “pameću”, međutim nju treba shvatiti šire. Ljudska inteligencija je kompleksna mentalna sposobnost koja se odnosi na način našeg razumevanja, planiranja, rešavanja problema i učenja; takve sposobnosti su osobi potrebne da bi se adaptirala i prevazišla prepreke u svom okruženju, a ne samo da bi rešavala intelektualne zadatke.

Pokazalo se da se specifične intelektualne sposobnosti kao što su spacijalna sposobnost, numerička sposobnost, verbalna fluentnost, memorija, rezonovanje, verbalno razumevanje, vizuelna sposobnost mogu tretirati odvojeno ali da među njima postoji nešto zajedničko, jedan opšti faktor ili tzv. g-faktor inteligencije koji predstavlja generalnu intelektualnu sposobnost. Većina testova inteligencije se zasniva na ovom principu, a dobijeni rezultat odnosno IQ predstavlja meru opšte intelektualne sposobnosti.

Postoje različiti testovi inteligencije i oni se mogu razlikovati po odabiru i stepenu zastupljenosti specifičnih intelektualnih sposobnosti koje mere. Ono što je važno prilikom upotrebe testova inteligencije jeste da oni moraju biti standardizovani za populaciju kojoj pripada osoba kojoj se meri inteligencija. I tu nailazimo na prvi problem sa testovima na internetu: oni nisu standardizovani na našem uzorku, pa rezultati koji se pritom dobijaju nisu validni.

Jedino mesto na kojem možete da propisno testirate inteligenciju jeste Mensa. Donja starosna granica za pristupanje testu iznosi 17 godina, Mensin test se može rešavati najviše tri puta, a minimalni razmak između dva testiranja je godinu dana.

Često se dešava da postoje psihološki testovi koji su standardizovani za populaciju ispitanika npr. iz SAD. Činjenica je da ti testovi nisu primenljivi na populaciju ispitanika koja živi u Srbiji, a stalno se šuška da zapadnjaci nisu toliko pametni koliko su im testovi naklonjeni.

Testovi inteligencije su predstavljali moćan instrument isključivanja marginalizovanih zajednica i uspostavljanja kontrole nad njima. Pristalice eugenike početkom prošlog veka su koristile testove za inteligenciju za identifikovanje “idiota”, “imbecila” i “maloumnika”, ljudi koji su pretili da isprljaju beli anglosaksonski genetski soj.

Mnogi naučnici tvrde da je inteligencija koncept koji egzistira u okviru određene kulture, te da se ona može tumačiti na različite načine u zavisnosti od konteksta. Poznavanje lekovitog bilja u afričkim zajednicama smatra se odrazom inteligencije, a svejedno nije u korelaciji sa uspehom na tradicionalnim zapadnjačkim testovima inteligencije.

Ta “kulturna specifičnost” inteligencije je, prema brojnim istraživačima, razlog iz kojeg su testovi inteligencije naklonjeniji (na engleskom je preciznije: biased) sredinama u kojima su i razvijeni — belim, zapadnjačkim društvima.

Paradoks je da više inteligencije stvara novu inteligenciju ovom logikom. Inteligencija jeste u nekoj korelaciji sa uspehom. Navodno inteligentniji narodi su uspeli da izgrade sistem koji funkcioniše i koji obezbeđuje dobar standard većini, te je i uticaj sredine na koeficijent inteligencije manji.

Psiholog Erl Hant istraživao je ovu vezu i uvideo još jedan paradoks: moderni Japan je bogat iako ne obiluje prirodnim resursima, dok je Nigerija bogata resursima, a jedna je od najsiromašnijih zemalja na svetu.

Važni faktori su nivo obrazovanja (da, učenje vas čini inteligentnijima), postojanje “kognitivne elite” (ljudi sa dovoljno naprednim obrazovanjem da prepoznaju kognitivne artefakte neophodne za rešavanje problema), ali i veličina primarne porodice (broj članova porodice je, prema Hantu, obrnuto proporcionalan kognitivnoj i ekonomskoj dobrobiti).

Različita istraživanja povezala su kognitivne resurse zemalja ne samo sa ekonomskim prosperitetom već i vladavinom zakona, kvalitetom birokratije, ali i stopom zaraženosti od HIV-a, stopom nataliteta i kriminala i nejednakosti u prihodima. Nacionalna inteligencija i prosperitet, drugim rečima, podstiču jedno drugo. Ili, kako je Hant zaključio: “Pametni su postali bogatiji, a bogati pametniji.”

1 KOMENTAR

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime