Koliko je važna međunarodna solidarnost, koje su danas najvažnije profesije i jedna priča o udvorištvu: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Bez obzira što nemamo ni sami, i što u Fondu B92 i Srpskom filantropskom forumu svakodnevno prikupljamo donacije i nabavljamo sve što možemo, a što može pomoći institucijama da se izbore sa koronavirusom, srećan sam kada vidim da postoji svest i o potrebi međunarodne solidarnosti, da pomognemo koliko možemo, ko god to bio.

Pomoć koja je poslata Italiji, solidarnost je svih nas sa žrtvama koronavirusa, građanima Italije, i podrška vladi ove zemlje.

Sećam se za vreme bombardovanja Srbije koliko je Italijana dolazilo da donese pomoć, pa i kada je bila gotovo simbolična, nama je izgledalo kao planina.

Sam čin podrške i pomoći po sebi je veličanstven. Zbog toga bih voleo da imamo i više akcija međunaordne pomoći. Sa nerazvijenim zemljama u kojima caruje glad, neke druge epidemije prete, gde nema ni pijaće vode… I Srbija i mi sami morali bi i o tome da mislimo, i delamo. I zbog toga postojimo, da budemo dobri jedni prema drugima.

U novom broju Nedeljnika ekonomista Goran Nikolić pominje novu knjigu norveškog istoričara Ruthera Brehmana (Rutger Bregman) “Ohrabrujuća istorija čovečanstva” u kojoj dokazuje da su ljudska bića prirodno plemenita (i ljubazna, srdačna, velikodušna), a ne dominantno sebična, kako su barem ekonomisti često učeni. Iako trenutno postoje brojni primeri sebičluka (na primer, otimanje za potrepštine u maloprodaji), velika većina trenutno viđenih ponašanja je zapravo plemenita. Ljudi pomažu jedni drugima, strpljivo stoje u redovima, poštuju mere izolacije štiteći tako i druge.

Brehman potencira opasnost percipiranja ljudi kao sebičnih ili zlih, jer to često dovodi do dizajniranja institucija (npr. škola, kompanija ili zatvora) na bazi takvih ideja. Izgrađivanje demokratskih društava ili radnih mesta na ideji kompeticije, iako nosi određene prednosti, posebno ekonomske, nosi rizik od stvaranja ljudi koje takva teorija pretpostavlja…

Autor zaključuje “upravo u trenutnoj korona krizi shvatamo šta su zaista najvažnije profesije, to nisu bankarska ili menadžerska, već one povezane sa zdravstvom. Stoga će dugoročne posledice ove krize biti pozitivne jer ogroman broj ljudi sada to shvata, za početak aplaudirajući tim ljudima svako veče u 20 časova“.

I ovo je stvaranje kulture, i od strane političke, društvene elite. Negativistička atmosfera, potpuno poništava ovu potrebu da se ljudi percipiraju onakvi kakvi jesu. Na delu je nekako sveopšte kvarenje svega.

Kada je reč o kontroverzama oko podele po 100 evra svakom punoletnom građaninu, terminološki definisano u svetskoj ekonomiji kao “bacanje novca iz helikoptera”, već sam se izjasnio da je taj novac, onima kojima nije neophodan, moguće preusmeriti na puno onih kojima je potreban.

Ali mislim da treba promišljati i o nekim drugim načinima rešavanja problema siromaštva, nejednakosti.

Isti autor Brehman objavio je i knjigu čija je tema takođe aktuelna “Besplatan novac za sve” (kod nas je prevod objavila izdavačka kuća Dereta). U knjizi se zalaže za to da svi ljudi dobijaju zagarantovan osnovni dohodak, petnaestočasovnu radnu nedelju, sa ciljem da se siromaštvo iskoreni, poveća efikasnost… I dokazuje izvodivost i realističnost iako izgleda kao Utopija.

I zaista, moraju se menjati obrasci ponašanja, biznis modeli, socijalni modeli, i to iz korena. Stvaranje pravednijih društava sa manjim razlikama, sa opšte korisnim ciljevima iskorenjivanja siromaštva, povećanja blagostanja, mogući su – samo je potrebno menjati obrasce, ciljeve o čemu u obe knjige govori ovaj autor. Ovo je pravo vreme da se promišljaju takve strategije i donose odluke.

***

Kada sam negde na internetu prošle nedelje pročitao preporuku za čitanje Teofila Pančića, uhvatio me neizdrž da nabavim ovu knjigu pa sam se ubrzo obreo u jednoj od knjižara i pomalo stidljivo pitao da li imaju knjigu koja se zove “Ljubim te u dupe, voljeni vođo…” od rumunskog pisca Danijela Banuleskua.

Malo je pomoglo to što sam nosio masku, kao i prodavac, koji me je pitao da glasnije ponovim kako bi upisao u kompjutersku pretragu – pa još i ponavljao L j u b i m    t e  u  d u p e… – sreća nije bilo puno kupaca, zbog društvenog distanciranja. Takođe na sreću, imali su primerak koji je objavila Književna zajednica Rašić i moji problemi za protekli vikend kao rukom su odneti. Imao sam u posedu razlog za društvenu izolaciju uz uživanje.

Banulesku je napravio odličnu, duhovitu, gorku, urnebesnu, veoma brzu knjigu, moderno pisanu, tematski vanvremensku i univerzalno prepoznavajuću, bez obzira što je samo uslovno vezana za doba Čaušeskua. Čitao sam je naravno kao aktuelnu srpsku literaturu, čak i publicistiku, manje kao fikciju.

Evo vrlo aktuelnog samo malog isečka:

“….Ludi Emilijan Radulesku je opet pokidao lanac. Stuštio se u vrt. Izgazio je travu i ludovao. Mislio je da će da svisne: navodno hoće da vam posveti jednu pesmu.

I šta s tim? – osmehnu se predsednik (Čaušesku primedba VM). – Nek mi posveti. Već mi je posvećivao.

I još će vam…. Samo što, ovaj put, moli za uslugu da vam je lično prezentuje.

Mangup jedan…. A toliko puta sam mu rekao: “Bre Radulesku, potrudi se pa pevaj i ti malo o drveću, o leptirima. Pa ne radim samo ja i ne mučim se samo ja za rumunsku otadžbinu…“ Znaš šta mi je odgovorio?

Ne, živeli.

“Druže, generalni sekretare, ja ni o čemu drugom neću da pišem. Jer koliko god da su lepe boje jednog leptira, to je običan prdež u poređenju sa bojama partijske knjižice.”

Pametan je, svinja jedna.

Jes’ pomalo.

Toliko je zapeo jer mu je, kaže, ovaj put uspeo i naslov.

I kako se zove ta čudesna pesma?

Malo se stidim… Ljubim te u dupe, voljeni vođo!

Vidi ti to, brate. Počeo i on da se bori protiv vlasti.

Kako to?

Posle jedne takve pesme ljudi se pokidaju od smeha, poštovanja nestane i onda nije potrebno više od tri meseca da te skinu s vlasti.“

Nije samo bezgranično udvorištvo koje je aktuelno, već i prepoznavanje od strane Čaušeskua šta mu može doći glave.

Baš vredno za čitanje, hvala Teofile.

***

Kada je reč o prvomajskom karantinu i dramatizovanju odluke, pažnju mi privlači argumentacija Boška Jakšića koji kaže:

„Popuštanje je kocka. Strahujem od nediscipline koja izroni iz vrtloga korone čim se ukaže prilika. Lako može da splasne volja ljudi da slede vladine direktive. Za razliku od umišljenih aktivista slobode kretanja koji priželjkuju narod kakvog nema, držim da su restrikcije jedini mogući način privremenog pokoravanja mentaliteta formulisanog onim ‘Ti ćeš da mi zabraniš’… Srbija rizikuje da bude žrtva ostvarenog. Što zbog ljudske neodgovornosti, što zbog konfuzije vlasti koja nema jasno formulisanu strategiju kako da dozirano harmonizuje različite, često konfliktne interese… Bolje živeti u karantinu, nego umirati na slobodi. To je moj kriterijum definicije slučaja“, kaže Jakšić.