Nije bilo moguće drugačije obezbediti mir nego ratom. Moguće ga je bilo zaštititi silom, jer je sila na mir napala i krenulo je zlo.
Zvuči kao nešto što bi predsednik Džordž V. Buš rekao posle 11. septembra, da opravda napad na Avganistan, ili nešto kasnije napad na Irak, ili nešto ranije napad na SR Jugoslaviju, ali je tvorac ovih misli zapravo čuveni – ili, biće, notorni – Svetozar Marović, poslednji predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore i pre toga visoki funkcioner Demokratske partije socijalista.
Citat je nastao tokom napada crnogorskih (para)vojnih formacija na Dubrovnik i dubrovačko zaleđe, a Svetozar Marović, sada više krivični nego politički faktor u odnosima dveju država, kasnije će se izvinjavati Hrvatskoj zbog svega što je bilo.
Nije Svetozar Marović bio prorok, mada bi, kada počne da priča, neko pomislio da je reč o nerazumljivom drevnom filozofu; niti je „rat za mir“, još od pre intervencije u Vijetnamu, protiv koje će ustati pacifisti i hipici, nešto novo u svetskoj politici.
Ali sada su povlačenje Amerikanaca iz Avganistana i brzometno padanje te zemlje pod vlast talibana – a kada su poslednji put bili na vlasti, to za većinu građana, pre svega za žene, nije bilo, da upotrebimo vrhunski eufemizam, previše prijatno – ponovo otvorili dileme oko toga da li je, i ako je, kada je, dozvoljeno voditi „rat za mir“, uvoditi demokratiju u neku zemlju. Da li je američko šerifovanje opravdano, po cenu spasavanja ljudskih života? Ili je bolji princip zatvaranja u svoje granice i negledanja preko plota, princip zbog kojeg bi trajali možda još neki ratovi, možda i onaj u kojem je učestvovao Svetozar Marović?
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 26. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju primerak Mond diplomatika na srpskom jeziku
Tagovi
