Ko je rekao “Despacito”?: Zašto volimo letnje hitove

0

Na početku najlepša rečenica koju može da napiše jedan novinar, mimo one “… i ispostavilo se da sam bio u pravu”: U trenutku kada budete čitali ovaj tekst, moj gluteus će verovatno već uveliko biti oslanjen

Taj raspored posebno važi otkako sam primoran da na odmor letim, pošto je Beograd ukinuo železničku stanicu i sa njom ceo železnički saobraćaj. Možda će vam se učiniti da i dalje postoji poneki kolosek kojim presporo promiču vozovi što kasne, i kasne, i kasne, ili ste možda pročitali potresne reportaže o tome kako izgleda onaj gnusni Prokop, ali bolje je da se ponašate kao da ništa od toga zaista ne postoji. U suprotnom ćete moći da provedete ceo dan udarajući glavom u zid, pitajući se kako smo im to dozvolili.

Dakle, dosta kuknjave, samaljot me je istovario u gradu od kojeg plaža nije daleko, i dan-dva kasnije našao sam se na pjeni od mora.

A tamo je bila muzika.

Ne bilo koja, već ona letnja, koja bi morala da bude pravi žanr, ako to dosad već i nije.

Letnji hit je nešto sasvim drugo od obične pesme koja pokori top-liste i vrti se na svačijem Jutjubu; recept je neuhvatljiviji od tajnog sastojka koka-kole i verovatno ne postoji producent koji ne traga za njim kao za Svetim gralom. No poenta je da ga je teško racionalno objasniti. To je nešto kao ljubav, valjda, ne umeš da definišeš, i na papiru deluje bljutavo, ali znaš da ti prija kad naiđe.

Tako je i sa pravim letnjim hitovima: osnovni je postulat da melodija ne sme da ti smeta, da je jednako dobra i kada je tiha, u suton, i kada se pojača dok ne možeš da razabereš misli iz knjige koju čitaš. Da možeš da je čuješ deset, petnaest, sedamsto petnaest puta – jer ćeš je zaista toliko i čuti, hteo ne hteo! – i da ti to bude okej.

Pesma koja će obeležiti leto mora da te natera da misliš na vetar u kosi i kikotanje u plićaku čak i kada si u velikom, prljavom gradu i kucaš tekst, sanjareći o zemlji u kojoj se na žal stiže širokim kolosekom; u stvari, to je ona pesma koja može da vas natera da pomislite da je leto i kad nije.

Zato, valjda, latino i rege ritmovi, iz zemalja večne topline, tako dobro prolaze, čak i ako ih ne pišu – a vrlo često ih ne pišu – ljudi iz onih ledenih država, već rendom i anonimni Danci, Belgijanci i Holanđani. To govori koliko sanjamo sunce, čak i kada ga nemamo. A to je nekad važnije od toga da ga imaš.

Možete da se summer hits grozite koliko volite u jesen i da prevrćete očima na salsu i njene poklonike na košavi, može da vam bude dosadno do mučnine, ali kada se pesak oko vas kovitla, kada krene dobar refren, pevljiv i razumljiv, bez obzira na jezik – ko je rekao “Despacito”? – osmeh na licu neće vam biti decembarski ciničan.

Leto je jedino godišnje doba kada je dozvoljeno, nay, poželjno biti glup i nezreo, o čemu bolje od svake sociološke i sezonske studije govori da smo kao čovečanstvo gubili glavu i glasne žice uz takve domete popularne kulture kao što su “Aserehe” (poznatija i kao “The Ketchup Song”), “Makarena” ili, za nas nešto starije, “Lambada”. (Ozbiljno, nije bilo devojčice od Sutomora do Čanja koja krajem osamdesetih nije imala onu suknjicu.)

Upućeni u muzičku industriju reći će vam da je od aprila do septembra najlukrativnija sezona za nove melodije, pošto se sa približavanjem Nove godine svi okreću evergrinu, a to posebno važi za naporne božićne klasike. Konkurencija je žestoka, valja na sve načine postati saundtrek golih tela – nešto o tome su imali i momci sa prethodne duplerice, u parodiji “Otvoreni šank” – i dugačkih, lenjih dana, ispunjenih alkoholom i putenim željama.

Iako će vam razum govoriti drugačije, pesma ne mora da bude pozitivna, makar tekstualno, ne mora da bude “Rockaway Beach” od Ramonsa ni bilo šta od Beach Boys, ponajpre “California Girls”. Jedan od vanvremenskih letnjih hitova je Kokranov “Summertime Blues” koji zapravo govori o onim ubogim ljudima što moraju da rintaju i u julu i avgustu.

Neke pesme žive samo jedno leto, posle čega odlaze na zasluženo groblje letnjih songova, gde je uvek prijatnih tridesetak stepeni, zvučnici su drveni, a pića imaju čak tri suncobrančića natakarena u široku čašu; neke druge pojavljivaće se svakog juna u našim životima, prvo bojažljivo i tiho, kao bledoliki kupač koji prstom leve noge kuša vodu za onaj prvi tuffo, a onda, kada vidi da je se sećamo i da ne smeta, opet će zaposesti vreli vazduh.

Zato, valjda, i dalje možemo da podnesemo i “Get Lucky” i “Boys of Summer” i “Dancing In the Street” i da na tih nekoliko minuta, dana – ili, ako ste baš srećni, nedelja – deluje da je sve u redu sa svetom.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime