“Knjiga o Milutinu” pobedila je našu “Odbranu”: Veliki intervju Srđana Šapera o novom talasu

2
Fotografija: Goranka Matić

Nešto sasvim novo i drugačije – ta rečenica mi je oduvek prolazila kroz glavu kao asocijacija na lik i delo Srđana Šapera. Ona mi je prvi put pala na pamet 28. juna 1980. u velikoj sali SKC-a kada sam prvi put gledao Idole na čuvenom koncertu na kojem je i eksplodirao beogradski novi talas. Do tada niko tako nije izgledao u srpskom rokenrolu. Posle tih očiglednih frontmena iz epohe hard roka, simfo roka, psihodelije… novi talas je iznedrio neki kambek tih badiholijevskih tipova kao što je bio Elvis Kostelo. Tip čiji svet dopire i zabacuje dalje od rifova iz „maršalovih“ pojačala. Dobacuje do knjiga i filmova, što će on (Šaper) kasnije potvrditi.

Šaper i Idoli su izgledali drugačije od svih. Pa i taj uvod karijere oličen u grafitima po Beogradu kada se mislilo da se bend zapravo zove „Dečaci“. Bili su onako nedostupni. Šarla i Orgazam ste mogli da viđate po gradu, a Idoli su bili „idoli“. Pa prvi singl, pa fotke sa brkovima kada su „zaveli“ sve pa je i Goran Bregović producirao prvi „pravi“ singl grupe, tačnije obnovljeno „Retko te viđam sa devojkama“. Tada su napravljene i one čuvene zajedničke fotografije Brege i članova benda u nekom kadru dok šetaju kao neki članovi neke važne organizacije. Jer svako je hteo da bude blizu Idola, pa čak i onaj koji je tada bio najveći idol mladima (što sigurno nisu smeli preneti Titu).

Šaper je prevazilazio taj lokalitet ograničen rokenrolom, popom, muzikom… I sve je bilo revolucija. Pa i njegov ulazak (i ostanak) u advertajzingu. Sve donedavno kada je njegova ideja pretočena u seriju („Besa“) postala skoro pa franšiza.

U prošlom broju Nedeljnika Branimir Dimitrijević Tucko je, govoreći o novom talasu, rekao: „Idoli su bili projekat koji je prevazilazio muziku. Njihov nastup, ideje, intervjui, imidž, sve je to bilo fascinantno.“

U povratku na taj početak fascinantnosti, na doba novog talasa i Idola krenuli smo od tada oficijelnog najvećeg idola jugoslovenskih naroda i narodnosti – Tita koji je morao da bude u ovom prvom pitanju.

Sve što smo radili je za nas bilo osvajanje neke slobode, svaki put još neke nove. Stalno smo hteli da otvorimo još neka vrata, još neki prozor. Sva ta vrata i prozori dugo su bili zatvoreni, zaključani. Sve što smo radili imalo je jedan cilj – da se iskorači ispred. I ceo novi talas je revolucionaran jer je posle hipi pokreta to bio prvi pokret koji je predstavljao pobunu. To je bila pobuna u smislu glasa jedne generacije koju povezuje sloboda, pamet, nada…

U Beogradu novi talas kreće 1980. Ja se sećam svakodnevnih izveštaja konzilijuma lekara iz Ljubljane o stanju druga Tita. Josip Broz Tito umire 4. maja, a samo tri-četiri nedelje ili mesec dana kasnije je onaj čuveni koncert u SKC-u gde sviraju Idoli, Šarlo akrobata i Električni orgazam. Čega se ti sećaš iz te godine, ili godina?

Sećam se da je bila nedelja, Vlada Divljan i ja smo bili otišli kod našeg druga da mu pomognemo da sredi stan, jer je veče pre toga kod njega bila žurka. U tri sata javili su da je umro Tito. Nas trojica smo otišli na Terazije da vidimo šta se dešava, a tamo vanredno izdanje novina i mnogo zbunjenih ljudi. To sam tada prvi put video u životu. Izgledalo je nestvarno, s obzirom na to da je, do tog trenutka, Tito u našim životima bio sinonim za večnost.

Nedavno sam gledao neke inserte iz filma „Davitelj protiv davitelja“ snimanog 1984, i iznenadilo me je da je 90% natpisa u Beogradu u to vreme bilo na ćirilici. Imena prodavnica, natpisi na ulicama, plakati. Naravno, tada nije bilo bilborda pa je mrak na ulicama bio mnogo veći.

Ti i ja smo pričali o dolasku novinarke New Musical Expressa Vivijen Goldman u Beograd. Ona je stigla iz nekog šarenila tadašnjeg Londona i rekla mi je kako je ovde sve sivo, ulice, zgrade, ljudi. Tako da je Beograd iz tog vremena bio siv, uprkos nostalgiji koja mu danas dodaje svetlost i boje. Ali je bio i mnogo uredniji, prisniji, pristojniji i ljubazniji.

Pre neki dan slikarka Marija Dragojlović mi je poslala fotografiju Goranke Matić nastalu posle snimanja TV emisije „Šumanović – komedija umetnika“ 1986. Na fotografiji napravljenoj u stanu Aleksandra Deroka su on sa suprugom, Moma Dimić, Vladeta Jerotić i mnogo divnih ljudi koji su bili Pariz u Beogradu, ili nadrealizam ili Evropa. Od mlađih, video sam Borisa Miljkovića, Branimira Dimitrijevića Tucka i sebe. Bilo je zaista vredno živeti u Beogradu tada jer je još uvek postojala neprekinuta veza sa nekom drugačijom Srbijom ili Jugoslavijom. Danas je prošlo suviše vremena i putevi u takvu prošlost postali su zatravljene stazice.

Pamtim i da se recimo na kraju tih osamdesetih, neopaženo desilo nešto zanimljivo. U roku od mesec dana ljudi su prestali da se obraćaju jedni drugima sa „druže“ i „drugarice“, što je do tada bio model u komunikaciji sa državnim službenicima. Jedan bizaran detalj je bio i što je socijalizam značio i zapuštene i jadne toalete po bukvalno svim kafanama i restoranima. I to se promenilo preko noći. A samo u ambijentu onih razvaljenih WC-a je Bora Đorđević mogao da napravi pesmu „Dva dinara druže“. Neke se promene dogode preko noći, a neke, nažalost, nikada.

Sa nastupa VIS Idoli. Fotografija iz privatne arhive Srđana Šapera

Rokenrol je postojao i pre Titove smrti, konačno i Bijelo dugme, sve sa histerijom i ogromnim koncerima na stadionima. Ali novi talas je eksplodirao baš posle smrti Josipa Broza.

Da se nije desio novi talas u Engleskoj i Americi i preneo se svuda, ne bi se desio ni kod nas, pa bio Tito živ ili ne. Tada se živelo u jednom sistemu u kome su se vrlo jasno znali okviri onog što je dozvoljeno, i, objektivno, većina ljudi je mislila da tako i treba. Svako ko je živeo tada u SFRJ znao je šta može da kaže, a šta ne. Nemanje cenzure i modernost tog vremena o kojima se danas često govori funkcionisali su isključivo u tom okviru. Tabu teme su bile Tito, partija, socijalizam, ispravnost sistema. Danas, u odnosu na to vreme, postoji apsolutna sloboda političkog izražavanja. Ali, kao što vidiš, ta sloboda ne oslobađa ljude, oni se danas osećaju lošije nego onda jer nemaju utisak da se nalaze u društvu koje ima budućnost.

Osamdesete su bile godine buđenja, imao si osećaj da se oslobađaš stega, da život postaje kvalitetniji i manje opterećen dogmom iz godine u godinu. A danas izgleda obrnuto a nalazimo se u svetu većih individualnih sloboda. Ali zato je drastično smanjena sloboda nade, sloboda da veruješ u nešto novo. Ni oni koji su za sistem ni oni koji su protiv ne dozvoljavaju ti se da se obraduješ sutrašnjici. Objektivno, iz ove perspektive mi izgleda i da su ljudi u utopiji samoupravljanja živeli u nekom uverenju da utiču na stvari, sada u tom smislu kao zaposleni imaju mnogo manja prava. Ondašnje društvo je, dakle, bilo srećnije na prvi pogled jer se živelo po pravilima, makar ta pravila bila i pravila neslobode, ali većina ljudi se u njima osećala komotno.

Tito je umro 4. maja a mi smo prvi koncert imali već 25. maja. Tako da je opšta žalost trajala samo nekoliko dana.

Novi talas je menjao zemlju, pa je i Duca Marković iz „Hita meseca“ tih osamdesetih vodila TV prenos Dana mladosti. Pa su nagrade Saveza socijalističke omladine dobijali Pankrti, EKV, Buldožer… Kao da je politički establišment namignuo i otvorio vrata novom talasu, omladinskoj kulturi, rokenrolu…

Pa oni su to kao hteli, ali to nije baš išlo. Idoli su bili jedina bitna grupa iz Beograda ili Zagreba koja nije dobila neku od tih nagrada. A dobijali su i Buldožer i EKV… Ali da, postojao je vidljiv napor posle 1982, 1983. da sistem izađe u susret tome što su nosile te nove ideje u kulturi ili umetnosti mladih. Sistem je mislio da je to uloga Saveza socijalističke omladine, a kasnije su ti mladi komunistički rukovodioci postali fundamentalni ljudi u novim društvima i državama posle devedesete godine i raspada Jugoslavije. I oni su i dan-danas uvezani u ex-YU prostoru i to društvo nekadašnjih mladih komunističkih funkcionera je pokrenulo poslove i danas su mnogi od njih ključni u politici ili biznisu. I verujem da i danas postoje te njihove međusobne veze začete u kumrovačkoj školi i sličnim partijskim institucijama. Veze koje znače deep state na ovim prostorima i zbog kojih mnoge promene nisu mogle da se dogode. Ali tada, u doba novog talasa, postojala je ideja da se povežu stvari, na drugi način, muzikom, nekim drugačijim poznavanjem ljudi, novim otkrićem Jugoslavije, izvan komunizma – očigledno na način koji nije bio realan. Mada je opstao kao nada do dana današnjeg, što dokazuje i to što ste ovaj broj posvetili novom talasu. Četrdeset godina kasnije. Što bi rekao Đorđe Balašević u onoj pesmi iz faze „I posle Tita Tito“ – računajte na nas. Tako da ste u pravu, sistem je pokušao da preotme novi talas. Kad to nije uspelo, probali su sa novim primitivizmom. I to radi i dan-danas.

To je bilo dirigovano?

Naravno. To je bio apsolutno državni projekat. Nama je to bilo smešno ali bilo je mnogo ljudi koji su u tom učestvovali. A što se tiče ovladavanja medijima novog talasa, oni su svi nastali iz omladinske štampe. Ali vrata slobode ne mogu da budu samo odškrinuta. Kao u Rusiji, svaka perestrojka ode uvek dalje. Na kraju krajeva i ono što se desilo u Sloveniji sa Mladinom, Irwinom, Lajbahom nastalo je iz novog talasa i iz omladinskih novina pravljenih da budu novine socijalističke omladine. Sloboda se osvajala iz tih postojećih medija koji su doživeli unutrašnju transformaciju. Druge medije nisi mogao da pokreneš, što znači – morao si da osvojiš neke postojeće.

I posle 35 godina Jugoslavije, gde su svi na ovaj ili onaj način učeni u školi da je zemlja jedna i da nema nacionalizma – sve je bilo zapravo tako slabo skriveno ispod onoga što je bio politički mejnstrim zemlje. Mislili smo da posedujemo sve šifre i da možemo da utičemo na stvari, a zapravo nismo mogli

I to je bila omladinska štampa, a sve dolazi iz mehanizma socijalističke omladine, i Polet u Zagrebu, Mladina u Ljubljani i Subotički festival? I na kraju te nagrade muzičarima su iz Saveza socijalističke omladine.

Kao što sam rekao, to je bio jedini okvir u kome si mogao da postojiš. Logistički nije bilo drugih prostora, događaja ili medija osim onih koji su bili pod kontrolom sistema. A ako si kao muzičar izašao iz podruma, gde si mogao da sviraš? U SKC-u, Domu omladine, Kulušiću u Zagrebu koji je takođe bio neki prostor za državne seminare… Sve je bilo vezano za državnu strukturu. Mislim da je sve bilo dozvoljeno do određene mere i na početku se time niko nije ozbiljno bavio, a kasnije su shvatili da je to tema koja može da bude korisna pa su se bavili time, ali ne na način koji je mogao da nešto dobro donese. Onda je došao slom svega početkom devedesetih ali je novi talas izdržao, ponešto izmenjen, i to samo u Beogradu. To nam služi na čast.

Koji je bio uglavnom protiv
Miloševi
ća?

Verujem da je reč „uglavnom“ eufemizam. Bio je u celini protiv toga što je on značio.

Zašto je kapitalizam posle 5. oktobra 2000. u Srbiji ukinuo rokenrol?

Nije samo u Srbiji. U celom svetu je tako. Rokenrol ne postoji više. Mislim da je ključ bio u tome što je demokratizacija u smislu pravljenja i plasiranja muzike ukinula potrebu da imaš bend. A bend je ranije bio socijalna kategorija. Jer ti si se nalazio sa par ljudi koji su tvoji vršnjaci, vi ste kao neka politička organizacija, istomišljenici ste, vi ste protiv svih, takmičite se protiv drugih, a i bend je vezan za grad, deo grada, ima i tu lokalnu ideju. A sad, sa pojavom Jutjuba, svako proizvodi svoju ličnu muziku koja je pretežno prosečna i liči na sve ostalo pošto i nemaš baš puno ljudi koji su originalni. Ili drugačije rečeno – imaš dosta nečeg što je kvalitetno ali malo onog što je uzbudljivo. Bar tako meni izgleda.

Kako to da posle novog talasa i svega oko njega, pa i Vivijen Goldman iz Londona, dolazi Milošević?

Pa, kao što sam rekao, novi talas je bio i ostao samo mogućnost. A stvarnost je bila nešto mnogo drugačije. A inače, nije bila velika razlika u godinama, znaš onu mnogo puta pominjanu tezu da su Milošević i Džeger bili vršnjaci. Ja sam se uvek pitao da li je Milošević čuo, na primer, za Idole.

Jesi li saznao?

Ne, ne znam odgovor. Verujem da nije bio čuo za bend, osim usput, ali je sigurno čuo neke pesme. Ali bio je jedan političar za koga znam da nikada nije čuo za Idole dok nije sredinom osamdesetih došao u Beograd.

Kako se zove ta neznalica?

Zoran Đinđić.

Neverovatno.

Upoznao sam Đinđića 1987. i nikada nije bio čuo za Idole. Ali nemoj da zaboraviš da je on u doba novog talasa živeo u Nemačkoj. Nije postojao internet, ni satelit, ni kablovska televizija i nisi mogao u inostranstvu tako lako da saznaš šta se dešava ovde, pogotovo ne na temu koja ti možda nije bila interesantna. Kada smo se upoznavali, neko me je predstavio kao člana Idola i on je rekao, sećam se izraza koji je upotrebio a bio je to izraz kao izašao iz nekog prastarog vremena: „A to je neki omladinski melos.“ Da, taj Zoran Đinđić sa repićem i minđušom. Ali dobro – znao je neke druge, važnije stvari koje drugi uopšte nisu znali.

Svako ko je živeo tada u SFRJ znao je šta može da kaže, a šta ne. Nemanje cenzure i modernost tog vremena o kojima se danas često govori funkcionisali su isključivo u tom okviru. Tabu teme su bile Tito, partija, socijalizam, ispravnost sistema. Danas, u odnosu na to vreme, postoji apsolutna sloboda političkog izražavanja. Ali ta sloboda ne oslobađa ljude, oni se danas osećaju lošije nego onda jer nemaju utisak da se nalaze u društvu koje ima budućnost

Jesi li ga ubedio da si bio muzička zvezda?

Mi smo se mnogo družili tih godina i verujem da je njemu to bilo simpatično. Meni je on imponovao kao čovek koji je sasvim drugačije gledao na stvari nego većina ljudi koja se tada politički organizovala. Bio je nekonvencionalan i direktan.

Posle Osme sednice depresija polako osvaja grad. A pre toga je delovalo da je zaista svaka godina bolja od prethodne. A mi smo mislili da je cela zemlja novi talas.

Da, tako je izgledalo od kraja sedamdesetih, a naročito od 1980. do 1984. Bilo je veselo. Ali bili smo u zabludi kao i mnogo puta pre i posle toga. Sećam se prvih izbora 1990. Ja sam tada radio na kampanji za Demokratsku stranku, slogan je bio „Prelomite pametno“. U toj noći izbora mislili smo, naša ekipa koja je radila kampanju, da će Vuk Drašković ubedljivo pobediti. Na kraju je dobio 700.000 glasova, a Sloba tri i po miliona. Možda su ti izbori i bili namešteni, ali ne toliko radikalno. Mislim da smo znali samo jedan deo istine, samo jedan deo stvarnosti. A tu je bio i veliki problem muzičara – slabo su išli u JNA. Ja nisam bio u vojsci, nisu bili ni Vlada, ni Gile iz Orgazma. Ko zna ko sve još. Krle je bio pošto je završio medicinu, morao je. Ko nije bio u JNA teško je mogao da shvati šta se dogodilo 1991.

Fotografija iz privatne arhive Srđana Šapera

Deluje stvarno neverovatno ali imao si pobede tih TV šou programa kao „Beograd noću“ ili „Rokenroler“ na festivalu u Montreu, pa novi talas i dolazi i NME u Beograd, pa vaš album kao treći album u Evropi, ali u finalu sreće stiže Milošević, „Knjiga o Milutinu“.

Pa jeste, ali pazi šta je najinteresantnije. Mi, muzičari novog talasa, bili smo i dosta tiražni. Ti si imao osećaj da je mnogo ljudi to videlo. Magazin Start, u kom smo imali intervju, prodavao se u 400.000 primeraka. Ploča „Paket aranžman“ je otišla u 80.000 primeraka. Naša ploča „Odbrana i poslednji dani“ u 40.000. Ali „Knjiga o Milutinu“ je imala verovatno više miliona čitalaca jer je odgovarala nečem što se u mnogim ljudima slagalo dugo, dugo.

I ono što je mene tada zaprepastilo, to je da je i posle 35 godina Jugoslavije, gde su svi na ovaj ili onaj način učeni u školi da je zemlja jedna i da nema nacionalizma – da je sve bilo zapravo tako slabo skriveno ispod onoga što je bio politički mejnstrim zemlje.

Kao što sam rekao – mislili smo da posedujemo sve šifre i da možemo da utičemo na stvari, a zapravo nismo mogli. Da budemo realni, i mi kad smo snimali drugi album Idola „Odbrana i poslednji dani“, i nama je bilo zanimljivo razmišljanje o onome šta znači nacionalno, mitološko, objedinjujuće. Mi smo bili, da budem neskroman, osvešćeni, i bili smo sigurni u sebe. Da možemo konfesionalne teme i pitanja identiteta da posmatramo kao individualne vrednosti, kao nešto o čemu svako raspravlja sam sa sobom. Ali većina ljudi je kolektivne teme shvatala kolektivno, tako je to.

Nama je bilo interesantno da na tom albumu napravimo koktel – rokenrol plus religija. Spiritualno plus rokenrol je nama izgledalo kao izvrtanje stvarnosti naopačke. I mnogi ljudi su mi kasnije rekli da im je „Odbrana“ zapravo pokazala koliko možeš biti slobodan. Mi smo se uvek plašili opštih mesta, a opšta mesta su pobedila. „Odbrana“ nije bila opšte mesto, bila je lično uverenje, dobro ili loše, svejedno, pametno ili ne. Ali, lično. A „Knjiga o Milutinu“ je opšte mesto par ekselans. Ali nažalost „Knjiga o Milutinu“ je pobedila našu „Odbranu“, kao što je i sve opšte pobedilo sve što je bilo lično.

Znaš onu mnogo puta pominjanu tezu da su Milošević i Džeger bili vršnjaci. Ja sam se uvek pitao da li je Milošević čuo za Idole

Na „Odbrani“ je sve bilo drugačije od postojećeg, pa je takav bio i omot albuma.

Mi smo hteli da imamo celu fresku ali to nam iz Jugotona nisu baš dali, ali ne iz nekog nacionalnog razloga, iz ideološkog razloga. Onda smo stavili na omot delić freske koji je dopuštao razna moguća čitanja.

Zanimljivo da tada nije bilo problem što je izdavačka kuća iz Zagreba izdala ploču čiji je omot na ćirilici. Brinulo ih je samo da to može da utiče na tiraž. Ali je naravno bio problem kasnije, kada su hteli da izdaju CD, 1990. godine. Oni su napravili CD, ali on tada nije mogao da izađe.

Stigli smo bili na Index librorum prohibitorum, sekcija ploče i CD-ovi.

Sada mi pada na pamet jedan slikovit primer kako se menjala ova zemlja. Vama je osamdesetih godina predgrupa u Pinkiju, kada ste izdali album „Čokolada“ – Đogani. Tada ste vi na vrhu top-lista, a Đogani je neka pojava van mejnstrima. Ali devedesetih Đogani postaje mejnstrim ove zemlje?

Mi smo radili sa raznim menadžerima. Tada je Jugoslavija bila parcelisana na oblasti i menadžeri su bili kao neki muzički feudalci po tim oblastima. Za Slavoniju je bio zadužen izvesni Cezar, poznat po tome što kad se voziš s njim noću po onim gustim hrastovim šumama, on zaustavi automobil, izvadi pištolj i puca po zečevima. Onda Vladimir Mihaljek Miha za Zagreb i okolinu, pa Hari za Bosansku Krajinu, Džerald Kazaferović je radio Sloveniju. I naravno bio je Raka Marić koji je radio Bijelo dugme. Mi smo bili predgrupa Dugmetu u Sarajevu, još 1980, pa je izašao tekst u Startu da je trebalo da mi budemo glavni bend, a Bijelo dugme predgrupa. Možeš misliti koji je bio uticaj tog teksta. To nas je baš lansiralo, ali smo bez obzira na to imali osećaj da je Dugme imalo ogromnu snagu i onda nam je Raka Marić ponudio da organizuje naš koncert u Pinkiju.

I tako sam ja jednog dana izašao na ulicu i video našu sliku na pola plakata, a na drugoj polovini Hamid Đogani, naša predgrupa, a prvak Evrope u slou densu. Bio sam totalno šokiran. To je bila poenta čitave stvari – Raka je spojio nas sa nekim za koga nismo ni znali da postoji, a kamoli šta radi. Ne verujem da je tada neko došao na taj koncert zbog Đoganijevog slou densa, zapravo sve je bilo toliko bizarno da su svi mislili da smo to mi smislili. Ali nismo. I za razliku od nas Đogani i danas nastupa.

A i kad smo znali da postoji, sklanjali smo se kao da ne postoji, kao što je bilo u slučaju „Posela“ na Kalemegdanu, pa i ono igranje narodnih kola na Kalemegdanu?

Tako je. Svake subote se tamo igralo. To je bilo mesto za upoznavanje. Dođu ljudi na Donji grad, igraju kolo, upoznaju se, pa onda ženidbe, udaje… Kad malo zaroniš u tu priču, otkriješ mnogo toga.

Vi na „Odbrani“ imate stih „Igrale se delije“, to je u vašem slučaju opet neki kemp, a onda taj stih posle nekoliko godina stiže na stadione i već je sve stravično i vidi se da neće biti baš dobro?

Taj stih „Igrale se delije“ u našoj pesmi dolazi iz neke tišine. „U mojoj mesnoj Z večeras je ples.“ To su bile mesne zajednice. Čak i na Dedinju se održava novotalasna svirka u prostoru mesne zajednice. I onda u pesmi ide „Hoćeš li sa mnom na ples?“ i iz pozadine stiže „Igrale se delije“. Nama je to izgledalo kao dodir dveju stvarnosti koje plove jedna iznad druge a u prostoru između – oluja. Sudar ideologija, želja, stvarnosti. S tim što sam se ja uvek nadao da stvari mogu da koegzistiraju, da je to bolji put napred. Vlada i ja smo 1976. kao gimnazijalci bili u Londonu i zatekli se u hotelu „Ravna gora“ gde je tog dana bilo obeležavanje godišnjice smrti Draže Mihailovića. Nama je to bilo interesantno jer smo dva dana ranije stigli iz Beograda, samo smo se plašili da tu ima puno likova iz Udbe pa smo se predstavili lažnim imenima. Ja kao Aleksandar Zec, a Vlada kao Marković, zaboravio sam koje ime.

Draža Marković?

Ha-ha-ha, ne, ne… neko drugo ime je bilo. I onda nam je najzanimljivije bilo što se ti ljudi nisu razlikovali od ljudi koje si viđao na prvoboračkim skupovima u Jugoslaviji. Imao si osećaj da na ovim našim prostorima vetar stalno podiže sve i da neki odlete ovamo, neki onamo, dok se stvari slegnu, do nekog drugog, budućeg vihora.

I ta slova, taj font sa vaše „Odbrane“ će posle dolaska Miloševića postati čak slova imena profesora na vratima kabineta, pa i mesara i video-klubova… To je sporedno ali je neki privezak vremena koje je postalo grozno.

Dizajn je uvek ideološka kategorija.

Da li je tačno da je zbog vaših „Maljčika“ protestovao ambasador SSSR-a u Beogradu?

Ne znam tačno. Pričalo se da se bunio. Mi nismo imali posledice i pesma se emitovala normalno. A sećam se da smo Vlada i ja išli kod kineskog ambasadora i primio nas je ataše za kulturu, drug Hu. Sećam se da je imao mali LIPA blokčić, kao Tito. I grafitnu olovku. Sedeli smo u ambasadi jer smo došli na ideju da budemo prvi bend sa zapada koji će svirati u Kini. On je to zapisao, nešto smo se posle dopisivali, ali nismo nikada otišli. Posle par godina jedan bend nešto malo poznatiji od nas – Rolingstonsi – bio je prvi bend koji je nastupio u Kini.

Hteli smo da idemo na turneju u Poljsku a onda je dan pre toga tamo izbio puč i general Jaruzelski je preuzeo vlast. Mi smo slali ploču „Paket aranžman“ Lehu Valensi i dali smo mu podršku posvetom na omotu. Ploču mu je predao Zoran Petrović Piroćanac. A „Maljčiki“ su kasnije bili hit u Poljskoj, kada su se stvari promenile, na poljskom jeziku.

Na „Odbrani“ postoji pesma „Moja si“ koja ima neki transrodni momenat. Vaš prvi singl je „Retko te viđam sa devojkama“ i do tada nije bilo gej tematike osim možda u pesmi „Some boys“ Prljavog kazališta.

Jedna mlada žena je napisala odličnu analizu pesme „Moja si“ za seminarski rad na Filološkom fakultetu. Pošto sam ja napisao tu pesmu, bilo mi je zanimljivo kako može da se čita u raznim ključevima, neki od njih bili su i meni bliski kada sam je pisao, neke simboličke sinapse uopšte nisam video. Jezik ipak skriva u sebi iskustva koja nisu samo naša. A u odgovoru na tvoje pitanje – mi smo bili u svemu liberalni i slobodni mladi ljudi. Sve što smo radili je za nas bilo osvajanje neke slobode, svaki put još neke nove. Stalno smo hteli da otvorimo još neka vrata, još neki prozor. Sva ta vrata i prozori dugo su bili zatvoreni, zaključani. Sve što smo radili imalo je jedan cilj – da se iskorači ispred. I ceo novi talas je revolucionaran jer je posle hipi pokreta to bio prvi pokret koji je predstavljao pobunu. To je bila pobuna u smislu glasa jedne generacije koju povezuje sloboda, pamet, nada…

I sad kad pogledaš to vreme, novi talas je bio poslednji veliki jugoslovenski umetnički pokret, preneo se i na film, slikarstvo, pozorište, performans. Značio je slobodu ali je meni izgledalo i da može da pretpostavlja neku novu, ideološki nedogmatizovanu, jugoslovensku šansu. Na kraju nije uspeo, neki ga je stari talas ipak ugušio.

S tim što se novi i stari talasi uvek smenjuju, tako da će i posle starog doći novi novi talas.

2 KOMENTARA

  1. Bravo Srdjane, potpisujem sve sto si rekao.

    Sjajna analiza ’80ih, dosta mudrih kaprica, svojstveno nasim beogradskim decacima.

    Sada pa za vek vekova.

  2. Da li je moguće da Knjiga o Milutinu i dalje služi kao moneta u raskusurivanju tzv. prve i druge Srbije? Njen autor je opljunuo poratnu komunističku vlast, ali i partizane, četnike, čak i Karađorđeviće između dva svetska rata. Kako je neko lepo sročio, Knjiga o Milutinu je nastala na razočaranju iskustvom Jugoslavije.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime