Katabaza na pustom ostrvu: Druga najbitnija utakmica ove NBA sezone

0
EPA-EFE/AMANDA SABGA SHUTTERSTOCK OUT

Od svih negativnih i mračnih stvari koje su se poslednjih nedelja dogodile regionalnoj košarci, izdvojila se rečenica koju je jedan od trenera izgovorio na stereotipno pitanje o prvoj utakmici u seriji kao “najvažnijoj”. Odgovor je bio: “Mislim da je poslednja najvažnija, ko nju pobedi, on je pobedio i u seriji”.

Neka ova izjava ostane bez potpisa, jer kao neka krojfovska maksima važi za svaku košarkašku seriju u plej-ofu bilo koje lige na svetu. A naročito NBA lige, u kojoj uprkos preciznoj statistici, nikada ne možemo da se sa sigurnošću oslonimo na istorijsku pravilnost jer vrednost lige i jeste u tome što se uvek našao neko da te pravilnosti sruši u paramparčad.

Četvrta utakmica u seriji velikog finala NBA lige, između Boston Seltiksa i Golden Stejt Voriorsa, zato je verovatno druga najvažnija utakmica ove sezone.

Meč u kom se sastaju najbolji timovi Istoka i Zapada – ali zaista najbolji timovi dve konferencije – pri vođstvu Seltiksa od 2:1 u seriji, pokazaće zapravo (ili samo potvrditi) koja su prava lica ova dva tima.

Jedan je godinama dokazivao zvanje šampionske dinastije, drugi bi to zvanje mogao da dobije ako dinastiju sruši.

Posebno je zanimljiv podatak da su naša dva najčitanija teksta ove sezone upravo tekstovi o ova dva tima – priča o košarkaškoj “katabazi” i priča o košarkaškom “pustom ostrvu”.

Na jednoj strani:

“Umorne noge pokušavaju da se nameste u stav iz kog je moguće odbraniti sve što se može dogoditi. Teške ruke spremne su da udare rampu, kada bi umorna glava mogla samo da pretpostavi šta će se sledeće desiti. Kovrdžavi, kratko ošišani tip, velikih očiju, gleda pravo u svog čuvara i samo lopta koja između njih lupka o parket odlaže trenutak kada će mu uzeti dušu. Onda usledi brzi potez rukama, za njim odraz i onaj buljavi momak je već u vazduhu. Ne traje ni sekund taj trenutak od tapkanja lopte do trenutka kada ona napušta ruke i navijači Golden stejta već slave.

Kari šutira. Katabaza.”

Na drugoj:

“To je već cela petorka igrača koji su sposobni da njihovi protivnici zaista izgledaju kao da su na pustom ostrvu. Sami protiv dugih ruku, protiv niskog stava i pogleda koji je nepokolebljiv, a to je, kada vas neko iz napada u napada mrcvari, kao so na ranu. Ipak, ne izgledaju utakmice Seltiksa kao boks meč, kao triler u Manili sa beskrajnim udarcima gde u svakom trenutku izgleda da će neko ostati na parketu, zato što imaju odlične individualne odbrambene igrače. Već zbog toga što su uigrani, kao sistem za uništenje.”

Ako sve od početka ovog teksta pomalo podseća na neku predapokaliptičnu priču i ako ovi opisi igara Stefa Karija i Seltiksa izgledaju mračno i sumorno, to je samo odraz onoga kako su se njihovi protivnici tokom čitave ove sezone osećali kada protiv njih izađu na parket.

I to je samo ono, sa čim vrlo spretno koketiraju u svakom duelu, u svakom skoku, pri svakom teškom šutu, od početka ove finalne serije.

Grande finale

U prve tri utakmice dobili smo šta smo očekivali. Tri faktora su bila lako predvidiva – šut bi mogao da bude presudan, Vilijams i Grin će imati svoje duele, ali će Al Horford uzeti možda i glavnu ulogu u podei.

I kako to mnogi nisu predvideli, iako su Seltiksi od početka plej-ofa (setite se poslednjih utakmica protiv Bruklina i Milvokija, hehe, najvažnijih utakmica) uspevali da pogode brdo trojki, šut jeste presudio, ali šut Bostona.

Čak i u utakmici koju su izgubili, u drugom duelu u seriji, pogodili su deset trojki za poluvreme.

Kako je to rekao Nemanja Bjelica pred treću utakmicu: “Oni svi mogu da pogode. Njih četvorica, koji nisu glavni u napadu, šutnu 7,8 po utakmici i svako drugo veče neko drugi bljesne. Čak i oni kojima nije išao šut tokom sezone. Pogledajte Derika Vajta”.

Mnogi su mislili da će šut biti najvažniji, ali šut Golden Stejta. Ipak, ispostavlja se da ove sezone apsolutno niko nema rešenje za Boston kada igračima u zelenom krene da ulazi sve što bace ka košu.

Ni duel Grenta Vilijamsa i Drejmonda Grina nije otišao, makar zasad, u pravcu u kom se očekivalo. Grin je duša ove dinastije Golden Stejta, retko elokventan igrač, duhovit, ali i retko za igrače sa tim karakteristikama prljav i težak mečap. Pa ipak, suprotno očekivanjima, nije uspeo da uđe u glavu Grenta Vilijamsa. Nije Vilijams imao (opet “još uvek”) šutersku rapsodiju, kao što je znalo da mu se desi, ali je uspeo da spreči da mu Grin uđe u glavu i poremeti njegov način igre, naročito u odbrani. A to je za Seltikse ključno jer čitava mreža zavisi od Vilijamsa. Uostalom, kao i Voriorsi od Grina, čija kratka otvaranja i ekstra pasovi često menjaju tok utakmice i otvaraju prostor nišandžijama.

Na kraju, tu je i faktor Ala Horforda. “Alfredeee”, kako se ustalilo zahvaljujući komentatorima TV Arena Sport, je u prvoj utakmici velikog finala pokazao da bi mogao da bude faktor time što je preokrenuo utakmicu. Seltiksi su u poslednju četvrtinu ušli sa dvocifrenim zaostatkom, a onda pobedili dvocifrenim zaostatkom, zahvaljujući šutu i odbrani Ala Horforda.

Nažalost, Alfred bi mogao da bude faktor i kakav niko nije želeo. U trećoj utakmici, u borbi za loptu, pomalo ragbi zahvatom, ali bez ikakve namere, pao je na nogu Stefa Karija, čiji su se bolni jauci čuli u prenosu uživo. Ipak, Voriorsi su dan kasnije objavili da je najbolji šuter svih vremena “izbegao težu povredu”. Samo je i dalje živo pitanje kada ćemo ga videti na terenu.

Kriza identiteta

U prvoj utakmici serije, Boston je neodoljivo ličio na Golden Stejt. Potpuno očekivano, Voriorsi nisu uspeli da zaustave Tejtuma. Ali ne u šutu. Postigao je 12 poena. Već u onome što je njihov koncepcijski rizik Tejtumu pružio. Postao je razigravač, podelio 13 asistencija, a Seltiksi su pogađali i pogađali i pogađali. Kao kada se odbrane ustreme na Stefa Karija, pa ostatak Voriorsa iskoristi tu “gravitaciju odbrane”.

Boston je slavio.

U drugoj utakmici, međutim, Golden Stejt je “skupio redove”, izašao na teren kao, hm, što je Boston izlazio u većem delu plej-ofa, da upletu protivnika u mrežu, da mu svaki posed bude kao na pustom ostrvu i ispostavilo se da Seltiksi nisu imali odgovor za odbranu koja igra kao njihova. Kao pod indigom prve utakmice. Ili kao u ogledalu.

Golden Stejt je slavio.

Udoka je onda prihvatio izazov. Ono što je Stiv Ker uradio u drugoj utakmici, prilagodivši se igri Seltiksa, Udoka nije kopirao, nije se prilagođavao, nego je ponovo nametnuo svoju, onu istu zamisao iz prve utakmice – sa Grentom Vilijamsom van terena i Horfordom i Vilijamsom (centrom) na terenu, koji su dobro štitili obruč, a okruženi šuterima omogućili bolji spejsing tima u napadu. Seltiksi su pametno koristili mečap koji Džejlen Braun ima protiv Kleja Tompsona, ali i drugih čuvara i eksploatisali sve što nisu u drugoj utakmici (a jesu u prvoj), pa je Braun završio meč sa 27 poena.

Ključno je, međutim, bilo to što se Boston nije raspao kada je u trećoj četvrtini “splash brothers” duo počeo da puca iz svih oružja. Udokin tim jeste izgubio četvrtinu, ali nije izgubio glavu. Naprotiv, birali su sigurna rešenja u napadu, koristeći goldenstejtovski “small ball”, ali su u odbrani bili svoji.

Izgledali su opet kao protiv Durenta, protiv Janisa i protiv cele čete Hita, pritiskali su, terali Voriorse na greške, Džordana Pola uterali u crveno i prelomili meč.

Boston je ipak pobedio jer je na kraju bio svoj.

Možda su prve dve utakmice pokazale moć ekipa da “ukradu” identitet jedna drugoj, ali će na kraju pobedu odneti onaj ko više bude svoj, iako i Tejtum može da izazove “katabazu”, iako i protiv odbrane Voriorsa možete da se osećate kao na “pustom ostrvu”.

Raskrsnica

Ako večeras pobedu odnese Golden Stejt, biće ovo serija sa makar dve borbe za goli život. Ako večeras pobedu odnese Boston, prst će stajati na crvenom dugmetu pri svakom udarcu lopte o parket.

Voriorsi bi pobedom mogli da donesu potpuni balans u seriju i dokažu da dušu mogu da uzmu protivniku i kada kovrdžavi tip, buljavih očiju, koji žvaće onu gumu, nije na parketu. Ima li išta opasnije od toga?

Seltiksi bi mogli da nož iz zuba prislone na vrat ekipe Stiva Kera. Ima li išta opasnije od atentata na čitavu dinastiju i pretnje da doživi poniženje, njihovim načinom – oduzimanjem duše?

Ima li, zaista, išta luđe ovih dana od NBA finala?

Katabaza na pustom ostrvu.