Kretali su se, komunicirali i nikog nije bilo da mu pritrči u pomoć. Jer nije bilo potrebno. Još jednom je mogao sve sam.
Kada su novinari nakon druge utakmice u polufinalnoj seriji Istočne konferencije NBA lige, između Milvoki Baksa i Boston Seltika intervjuisali Grenta Vilijamsa, on je izgledao onako kako i inače izgleda – stabilno.
„Kada igram protiv Janisa, osećam se kao da treba da ga branim na pustom ostrvu. Tu smo samo on, ja i niko više, a na meni je da uradim svoj posao“, rekao je smireni Grent Vilijams, kao da je čuvanje Janisa „na pustom ostrvu“ najobičnija stvar, lagana šetnja po parku.
Jer njemu jeste.
Baš u toj utakmici nakon koje je govoreći o svom pristupu odbrani, skicirao metaoru čitavog plej-ofa Boston Seltiksa, Vilijams je održao čas odbrane saigračima i protivnicima. Od prvi pet poseda kada ga je Janis Adetokumbo napao, Grent Vilijams je odneo pet pobeda, Janis je pet puta promašio. Adetokumbo je jedan od najdominantnijih igrača današnjice, moderna verzija Šeka, igrač koji nije u stanju da kontinuirano napada sa perimetra, ali je savladao sve potrebne tehnike napada sa 2 do 3 metra od koša. I unosi. Protivnike. Unosi čitave odbrane, zidove protivničkih igrača koje rivali dignu pred njim. U Grenta Vilijamsa udari i ne zna gde će.
Posle te druge utakmice, koja je bila pokazna vežba individualne odbrambene moći Bostonovih igrača, Janis je ubacio više od 40 poena, ali to je bila još jedna utakmica u kojoj se pokazalo koliko je zapravo tako dominantnom igraču potrebno da se prilagođava da bi ostvario rezultat. Izbegavao je da direktno napadne svoje čuvare, vrlo često zvao pikenrol akcije, pokušavao da pronađe drugi put ka košu – ubacio je 9 slobodnih bacanja (najviše u seriji sa Seltiksima) i probao čak šest puta da pogodi trojku (najviše u ovom plej-ofu,
Janis iz igre (a to je, rekli smo, najčešće blizu obruča), u ovoj seriji šutira 50/114, što je oko 43 odsto, a kada se oduzmu šutevi za tri poena šutira 48/98, što je i dalje ispod 50 odsto realizacije. Uzmimo za primer utakmice protiv Čikago Bulsa, kada je na istom uzorku, iz igre šutirao uz 53,4 odsto uspešnosti, a kada se isključi šut za tri uspešnost njegove realizacije ide i preko 60 odsto.
Jednostavan je razlog – Boston Seltiksi igraju brutalnu odbranu.
Ako se osvrnemo na seriju protiv Bruklin Netsa, na čijem su kraju igrači Stiva Neša izgledali potpuno spokojno i to objasnili rečima da ih je „pobedio jednostavno bolji protivnik“, dobićemo samo potvrdu argumenata.
Grent Vilijams je protiv Kevina Durenta – igrača za koga najveći broj NBA zvezda tvrdi da je već deceniju najbolji košarkaš na svetu, napadački ubica – igrao 20 puta i Durent je od tih 20 napada preko Vilijamsa poentirao 6 puta, 5 puta je izgubio loptu, dobio je tri blokade. A najbolje od svega je to što bolje brojeve od Vilijamsa protiv Durenta ima Džejson Tejtum.
I letimičan pogled na svlačionicu Seltiksa taj utisak dodatno pojačava – Vilijams koji je do sada uspeo da zaustavi dvojicu od petorice najboljih košarkaša na svetu, nije najbolji odbrambeni igrač svog tima.
Najbolji odbrambeni igrač lige je Markus Smart, prvi bek koji je dobio tu nagradu još od Gerija Pejtona. Onaj drugi Vilijams, centar, bio je sedmi u trci za najboljeg defanzivca lige. Džejson Tejtum može da odigra odbranu na nivou koji izaziva poređenja sa onim inatom koji je znao da uđe u Džordana. Al Horford je na Vilijamsovom nivou.
To je već cela petorka igrača koji su sposobni da njihovi protivnici zaista izgledaju kao da su na pustom ostrvu. Sami protiv dugih ruku, protiv niskog stava i pogleda koji je nepokolebljiv, a to je, kada vas neko iz napada u napada mrcvari, kao so na ranu.
Ipak, ne izgledaju utakmice Seltiksa kao boks meč, kao triler u Manili sa beskrajnim udarcima gde u svakom trenutku izgleda da će neko ostati na parketu, zato što imaju odlične individualne odbrambene igrače. Već zbog toga što su uigrani. Udoka je na mala vrata došao na klupu tima umesto Breda Stivensa, ali se sada na sva zvona zvoni o promeni koju je napravio. Učinio je da njegov tim komunicira. Da bez greške svičuje, preuzima, pomaže, koji god izraz volite.
Željko Obradović, jedan od najvećih košarkaških trenera svih vremena, tvrdi da je košarka danas sposobnost igrača da odigra više različitih pozicija, da ne bude ukalupljen, ali ne samo u napadu, nego i u odbrani.
To je Boston u ovom plej-ofu. Konstantan pritisak na loptu. Konstantan pritisak na igrače koji su najveća opasnost. Konstantan pritisak na protivnike, čak i kada pokušaju da šutnu na koš posle sudijskog zvižduka. Kontstantan pritisak. Sam za sebe, kao svoja svrha.
Pritisak protiv svaki igrač, čak i najbolji na planeti, izgledaju kao uplašeni, uspaničeni dečaci, koji bi u nemoći i udarili, i vrisnuli i zvali pikenrol akciju jer su nesigurni i pobegli kući.
Pred petu utakmicu koju će u seriji odigrati Baksi, koji od početka nemaju Midltona, i Seltiksi, važno je da se oda priznanje onome što je Boston uradio ove sezone. Jer to nema nikakve veze sa rezultatom. Aktuelni NBA šampon i dalje je favorit velikog broja navijača i bukmejkera i mnogi ne gube poverenje u Janisa Adetokumba. Možda s pravom, možda će u naredne dve utakmice Baksi pobediti, otići u finale Istočne konferencije i tamo tražiti vizu za veliko finale.
Ali je Boston već uradio mnogo više nego što je bilo ko očekivao.
Nametnuli su jedan borbeni, energični, pristup nekih starih vremena, ali bez ikakve prljavštine, samo srcem i pažljivom pripremom svakog detalja. Činjenica da kako plej-of odmiče i druge serije počinju da liče na ovu, sa sve većim nabojem, dovoljan je kompliment za Seltike i rezultat sa tim nema nikakve veze.
A rezultat, što je najbolje, imaju.
Svaki od njih pojedinačno, sa direktnim rivalom, i svi oni zajedno, na pustom ostrvu.
Tagovi
