“Kao kad ova sijalica gori, a ti pitaš gde je utikač. Je l’ gori? Šta te onda briga gde je utikač?”: Tako je govorio Ilija Petković

Legendarni fudbaler i trener, poslednji selektor Srbije i Crne Gore preminuo je u Beogradu u 75. godini. U slavu vedete OFK Beograda objavljujemo njegovu ispovest novinaru Nebojši Markoviću, objavljenju u Nedeljniku broj 388, pre oko godinu dana

1
Serbia and Montenegro's head coach Ilija Petkovic watches his players during a training session in Billerbeck, 09 June 2006. Serbia and Montengro are in group C of the 2006 Fifa World Cup, which starts 09 June, along with the Netherlands, Argentina and Ivory Coast. They face The Netherlands in their opener on June 11.,Image: 18412917, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: DIMITAR DILKOFF / AFP / Profimedia

Ilija Petković dobro pamti svoje odluke. Od kada je kao tek svršeni maturant rešio da napusti Knin i otisne se put Beograda, do famoznog leta 2006. kada je presekao da na Svetsko prvenstvo povede sina Dušana, svaka bitna odluka pratila ga je za ceo život. Dolazak u OFK je značio da će uvek biti njegov deo, haotičan Mundijal u Nemačkoj obeležio ga je u očima javnosti jednom zasvagda. Zato, kada govori o stvarima koje bi drugačije uradio, ne iznenađuje njegov povišeni ton, pun odlučnosti i gorčine.

“Ne bih otišao na Svetsko prvenstvo. Prepustio bih to nekom svom kolegi”, govori Petković, sada već uveliko u svojim sedamdesetim godinama.

Subotnje je jutro, ali Petković je precizan kao švajcarski sat. Stiže tačno u devet časova.

U lokalu u kojem ga već odavno znaju i konobari i gosti, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i selektor državnog tima u dva mandata uz svoju dozu kapućina govori o svemu što je prošao u periodu dugom pola veka. Nijednog trenutka ne gleda na ručni sat, već svu pažnju posvećuje priči kako je od lokalnog kluba Dinare stigao do oproštaja Pelea pred 150.000 ljudi, o mitskim fudbalerima sa kojima je delio svlačionicu, političkim odlukama u Jugoslaviji…

“Završio sam gimnaziju u Kninu. Igrao sam u mesnom klubu, takmičili smo se u Dalmatinskoj zoni i imali smo uvek izuzetno dobar tim. To je kraj iz kojeg je bilo dobrih fudbalera. Tamo su pretežno svi bili zvezdaši, samo je jedan stomatolog navijao za OFK Beograd. Nas tri-četiri drugara smo se godinu dana sa njim dogovarali da idemo u Beograd da se družimo. Imao sam viziju da završim fakultet i ovde sam upisao Pravni fakultet. Međutim, stvari su išle u suprotnom smeru. Ovaj stomatolog je mene odveo na stadion OFK Beograda, na probu. Iz prvog viđenja od strane kluba, tamo sam se dopao svima. I upravi, i treneru, igračima. Već u tih deset dana sam završio posao, postao sam OFK-ov igrač i u to vreme sam stanovao kod hotela Slavija”, u dahu govori nekadašnje desno krilo.

Putovanja sa lokalnim timom po neasfaltiranim dalmatinskim putevima zamenjena su prvoligaškim statusom u plavo-belom dresu. Mada će u predstojećim godinama OFK Beograd postati sinonim za romantiku, Petković će ubrzo po svom dolasku shvatiti da njome odiše i sam Beograd.

“Knin je bio daleko od Beograda, to je bila ljuta periferija. Dolazim ovde u junu, sve procvetalo, široki bulevari, a ja stižem iz Knina. Za mene je sve to bilo novo. Bio sam ovde pre toga samo 1959. na Titovom sletu. Sada sam u Beogradu video sasvim novu sliku i mislio sam da sam osvojio planetu”, priseća se Petković sredine šezdesetih godina.

U OFK Beogradu je naišao na tim sa sijaset izvanrednih fudbalera. Blago ispravlja leđa dok govori o njima, a oduševljenje dok nabraja sva ta imena i dalje je prisutno.

“OFK je u to vreme bio jedan od jačih timova u Jugoslaviji, a imao je navalu možda i najbolju u zemlji. Paja Samardžić, Dragan Gugleta, Srđan Čebinac, Sreten Banović, Josip Skoblar – oni su me sačekali u klubu. Vi ste bili srećni samo da idete uz te igrače. Uveče bih dolazio kući pa bih se čudio da li je sve to stvarno. Ni odnos sa prvotimcima nije bio kao danas. Imao sam 18 ili 19 godina i postojalo je odstojanje među nama. To se poštovalo, to se obraćalo sa ‘vi’, to se slušalo. Tek s vremenom vi počinjete da ‘širite pipke’ među starijim kolegama.”

Kada je OFK Beograd u finalu Kupa Jugoslavije 1966. razbio Dinamo Zagreb 6:2, Slobodan Santrač je već postao jedna od glavnih uzdanica „romantičara” i dvostruki strelac na tom susretu. “Nema toliko klubova danas da bi se postiglo golova koliko je Sani postigao”, reći će o svom, kako ga je opisao, neizbrisivom drugu.

Petković još uvek nije bio standardan prvotimac, ali predstojeće burno leto dovelo je do velikih promena, kako u klubu, tako i u državi.

“Tog leta je bio Četvrti plenum SFRJ, kada je ‘skinut’ (Aleksandar) Ranković. Čovek je bio komšija, u mojoj blizini je stanovao. Naše rukovodstvo kluba je bilo iz SUP-a, iz Udbe, kako se to onda zvalo. I celo rukovodstvo je bilo promenjeno, te je klub mesec dana bio praktično ‘bez glave’. Bez predsednika, bez administracije. I u to vreme se svako snašao kako je mogao – i Skoblar, i Paja i Gugleta, oni su iskoristili taj vakuum u kojem se mogao dobiti pečat i otišli su u inostranstvo. I tako smo mi mladi zauzeli mesto. Inače ne znam kada bih ja ugledao ‘svetlost dana’ da je Skoblar morao da ostane do 28. godine, kao i ostali. Tada je čak postojao i džentlmenski dogovor beogradskih klubova da se nije moglo ići iz kluba u klub bez dogovora klubova, a napolje se nije moglo ići nikako.”

OFK se našao u teškoj situaciji, ostavši bez najvećeg dela prvog tima. Ne želevši da jedini prvoligaški klub sa nazivom glavnog grada ostane slabašan, reagovala je država.

“Kad se sva ta sportska lavina sručila na OFK Beograd, onda se pojavljuje gradski komitet koji nije dao da klub nestane. U to vreme sam igrao dobro, ali tom igrom se nisu mogli nadomestiti Skoblar, Samardžić i ostali. I tu je gradski komitet dosta pomogao oko formiranja novog rukovodstva, pa je čak kasnije angažovao Dragoslava Šekularca i Miloša Milutinovića da igraju za OFK”, jasno se seća nekadašnje brzonogo krilo.

Profimedia

I zaista, te 1968. godine svet su pogodili nemiri, a “praško proleće” se iz Čehoslovačke prelilo u Poljsku i Jugoslaviju. Za to vreme, nemirno je bilo i na Karaburmi. Šekularac i Milutinović su se vratili iz Amerike, odnosno Francuske i tribine Omladinskog stadiona ponovo su bile pune.

“Tada smo imali napad Bogdan Turudija – Milutinović – Santrač – Šekularac – Petković. To je bila ekipa koja je punila stadione i kud god smo išli nije bilo karata. Sve to je uradio gradski komitet. Šekularac i Milutinović su bili vanserijski popularni i tako mi mladi uz političku potporu dolazimo do novog tima i nekako opstajemo u ligi.”

Petković je imao sreću da je svlačionicu na Karaburmi delio sa brojnim sjajnim igračima, ali i sam priznaje da se Šeki razlikovao od ostalih. Legendarni igrač Crvene zvezde je preminuo početkom ove godine, a popularni Petko kao da je i dan-danas iznenađen što je bio njegov saigrač.

“Možete da zamislite mene koji sam u Kninu kupovao sličice, igrali se ‘poklape’, a sada igram sa Dragoslavom Šekularcem. Mnogi nisu igrali s njim, osim onih u Zvezdi i reprezentaciji. I ranije sam ga viđao, recimo u Splitu u prolazu, ali sada dolazim, skidam se u svlačionici i igram sa njim… Gledao sam svaki njegov potez, šta on radi, kako dribla, kako prodire. Za nas je to bio jedan izvor da si mogao da vidiš sto stvari koje nikad nisi video.”

Ta 1968. je iz još jednog razloga bila posebna za Petkovića – donela mu je prvi poziv u nacionalni tim Jugoslavije. Kako kaže, bitnu ulogu je imalo to što je igrao pored veličina kakve su bili Šekularac i Milutinović. Više ljudi je obraćalo pažnju na OFK Beograd.

“Bilo je više novinara koji su sada drugačije gledali na utakmice OFK-a. Oni su njih dvojicu poštovali i onda uz takvu dvojicu majstora i vi pokažete neku iskru koja govori: ‘Pa čekaj, i ovaj nešto znači.’ Nekoliko igrača u reprezentaciji je bilo povređeno na mojoj poziciji i tada otprilike počinje presija medija na Mitića ko će igrati desno krilo. Beogradska štampa je govorila da je Petković tu pred očima selektoru, i postojalo je neko jezgro novinara koji su mene predlagali kao igrača kojeg možda u savezu nisu toliko pratili. Igrali smo protiv Sarajeva, a desnog beka za Sarajevo je igrao Fazlagić. Rajko Mitić i Branko Stanković nisu mogli da odaberu bolji meč da pogledaju nego tu utakmicu. Igrao sam levo krilo jer je Turudija igrao desno. Ako ja položim protiv Fazlagića, kapitena šampionskog tima Sarajeva i reprezentativca, onda je to to. Odigrao sam dobro i pozvan sam za meč sa Francuskom”, Petković “sipa” informacije kao da nije prošlo punih 50 godina.

Iz današnje perspektive zvuči teško zamislivo, ali meč sa Francuzima bio je praktično četvrtfinale Evropskog prvenstva. Prvi meč odigran je u Marselju i domaćin je slavio 1:0, te je „plavima” u revanšu bio potreban trijumf od dva gola razlike. Popularni Petko se nije plašio meča.

“Kada neko dođe u reprezentaciju iz OFK Beograda, pa još ja iz Knina koji nikada nisam bio selektiran u mlađim timovima, to je bio poklon neviđenih razmera. Sada to treba da se opravda. I u ono vreme nije bilo štampe baš kao danas, interneta i toga, pa niste mogli da detaljno pratite fudbal u svetu. Pita mene Rajko: ‘Je l’ ti znaš protiv koga mi sutra igramo?’ Ja kažem: ‘Znam, protiv Francuza.’ – ‘A je l’ ti znaš ko je Di Nalo?’ – ‘Ne znam.’ – ‘A je l’ znaš ko je Lakomb? ‘ – ‘Ne znam. ‘ – ‘Znaš ko je Obur?’ – ‘Ne znam, ja njih ne znam, samo znam da ću sutra dati dva gola i da završim taj posao.’ A maser u reprezentaciji je bio i maser OFK Beograda Raki Aranđelović. Oni su njega zvali da pitaju da ja nisam možda udaren kad sam dao takav odgovor. Raki mi to priča sutradan, kaže: pitali su me šta si to pričao. Kaže Raki: ‘Ja sam njima rekao da ti tako stvarno misliš.’ Sutradan stadion pun, svira se himna i mislim da sam stajao 15 centimetara od zemlje. Nisam dodirivao zemlju, jedva sam čekao da utakmica počne. I u trećem minutu povedemo mojim golom, posle sam dao još jedan. Unesrećili smo ih ovde 5:1.”

Kroz karijeru je igrao protiv nekoliko svetskih šampiona. Prve je susreo već u narednom meču u dresu Jugoslavije. „Plavi” su se plasirali na završni turnir u Italiji i protivnik u polufinalu bila je Engleska.

“Reprezentacija da se smrzneš. Svetski prvaci. Gordon Benks, Bobi Čarlton i Bobi Mur. Nobi Stajls, on je ubijao… Normalno da kada igraš protiv svetskog šampiona da te interesuje onaj sa druge strane, želite da vidite šta on to ume da je svetski šampion. Ali imena protivnika nisu me mnogo okupirala. Zašto bi? Pitaj ti njih da li oni znaju za mene. Ne znaju. Nije to bilo iz prepotencije, samo nisam imao potrebe da mislim o protivničkom igraču. Neka misli on o meni”, iskren je Petković.

Profimedia

Čuveni gol Džajića odveo je Jugoslaviju u finale. „Plavi” su protiv domaćina Italije vodili skoro čitav meč, dok nisu primili gol iz slobodnog udarca u 80. minutu. Završeno je 1:1 i u roku od 48 sati ponovljena utakmica je morala da se odigra. Petković je igrao u prvom meču, ali u drugom nije zbog povrede. I posle toliko godina, gorčina zbog potonjeg poraza (2:0) ne jenjava.

“To finale je bilo bruka i sramota. Kada domaća ‘Gazeta delo sport’ posle meča napiše da nas je sudija pokrao, sve vam je jasno. Sudija dosudi dva gola iz ofsajda, neki Švajcarac. Bio je posle toga i suspendovan, ali on je obavio posao. Kao čovek u godinama, tek sam sad shvatio da mi ni onda nismo mogli da budemo prvaci, da nam ne daju. Žao mi je, jer fudbaleri to dožive samo jednom u karijeri, ako i dožive. Mi smo bili blizu, ali kad je tako, ni drugo mesto nije loše.”

Da li se zaista radilo o velikoj zaveri, osećaju da nas “oni tamo” ne prihvataju i ne dopuštaju nam da “dignemo glavu”, ili je sve samo plod našeg povređenog ega, činjenica je da je jugoslovenski fudbal često bio tako blizu, a tako daleko. Tri uzastopna poraza u finalima Olimpijskih igara, poraz u polufinalu Mundijala 1962. od Čehoslovačke, poraz Partizana u finalu Kupa šampiona, pa i taj poraz u ponovljenom finalu u Rimu – sve se to polako gomilalo u fudbalskoj svesti Jugoslovena. Šta je bio razlog tome?

“Za mene je to neobjašnjivo. Uvek smo bili prisutni, uvek blizu, ali nešto se pojavljivalo što nam nije dalo da završimo posao. Neki crv je uvek bio tu. To je možda i odraz našeg mentaliteta. Možda je jedini u sportu od nas iz toga u potpunosti isplivao Novak. Mi se u Nemačkoj 1974. kvalifikujemo u drugu grupnu fazu i treba da idemo dalje, a nas Šveđani biju, što nije bilo normalno. Ali i mentalitet mora da se menja. Zrela i pametna individua, ili ekipa, treba da izvlači pouke. Ako to ne radite, onda je pitanje koliko ste zapravo zreli i pametni.”

Kako razgovor o bolnim porazima jugoslovenske reprezentacije odmiče, tako i Petković sve više postaje zamišljen. Do odgovora dolazi nešto sporije, što se naprasno menja na spomen leta 1971. godine. Jugoslavija je pozvana u Brazil, na oproštajnu utakmicu Pelea. Mesto događaja – Marakana, Rio de Žaneiro.

“Neopisivi spektakl! Možete samo da zamislite kada dođe masa od 150.000 ljudi, svi u nekim jarkim bojama, i svi puste 150.000 balona kada je počela utakmica”, ozareno se priseća istorijskog susreta i brzo nastavlja dalje. “Oni imaju izuzetan kolorit, od njihove kože, pa žutog dresa i plavog šortsa… Kada sve to vidite zajedno ispred sebe, to je neverovatno. Na toj svetskoj utakmici, jednoj i neponovljivoj, moram da kažem da smo bili nas dvojica iz Dinare iz Knina. Bio je golman Radomir Vukčević, i ja, tako da se dičim i time. Možda će me neko krivo shvatiti, ali ja sam taj meč doživeo kao da sam osvojio pet svetskih prvenstava. Odeš Peleu na oproštaj, ej…”

Već godinu dana kasnije, Petković se vratio u Brazil. Povod je bio turnir za 150. godišnjicu nezavisnosti Brazila. Učestvovalo je čak 20 selekcija, četiri više nego na tadašnjim Mundijalima. Jugoslavija je na tom monumentalnom turniru osvojila treće mesto, a Dušan Bajević je sa 13 golova bio ubedljivo prvi strelac takmičenja.

“Malo ko spominje taj turnir. Bili smo mesec i nešto dana tamo. Fenomenalna ekipa – Bajević, Džajić, Popivoda, Bjeković, Santrač. Nismo ušli u finale jer smo izgubili od Brazila 3:0, tadašnjeg svetskog prvaka. Venecuelu smo tukli 10:0 u prvom meču, to se i danas sećam do detalja. Bajević je bio raspoložen ceo turnir. U meču za treće mesto pobedili smo Argentinu 4:2 u sjajnoj utakmici. Samo što su mi oni to posle vratili kako treba u Nemačkoj”, podsetiće Petko samog sebe.

U državnom dresu je dva puta igrao protiv Zapadne Nemačke, one sa Francom Bekenbauerom i Sepom Majerom, ističući da je “ta generacija bila za poštovanje”. Meč protiv Holanđana u Splitu 1971. pamti zbog Johana Neskensa i Vilema van Hanegema, i nadolazeće generacije koja će vrhunac doživeti sa Johanom Krojfom u timu. “Sećam se da smo dobili 2:0, a mogli smo im dati deset komada”.

Kao već uveliko etablirani prvoligaš, Petković je osećao prednosti tog statusa. Od prepoznavanja na ulicama, do druženja sa kulturnom elitom Beograda tog doba.

“Dešavalo se da vas zaustavi policajac zbog nečega, pa vam progleda kroz prste i kaže ‘dobro, nemoj više’. I bilo je druženja sa poznatima. Fudbaleri su bili sastavni deo atmosfere u društvu. Samo ću pomenuti za OFK Beograd, da su tu bili prvak jugoslovenskog glumišta Milivoje Živanović, Smoki Samardžić, Srba Milin, pa Pljaka Kostić i Dušan Jakšić. Imali smo te eminentne ličnosti koje su dolazile, pokojni Gojko Zec nas je bio spojio kad je počinjao Atelje 212. Nismo mi bili na margini kulture. Nas nekoliko iz OFK je zalazilo tamo, u čuveni bife. Bila su tu druženja sa Gagom Nikolićem, sa Mucijem Draškićem, za kojeg moram da kažem da je poznavao fudbal maltene kao da je trener. Čovek je bio vrlo edukovan po pitanju fudbala. Bio je tu i Pera Kralj. Posle su počele da se pojavljuju diskoteke, pa smo se tu mimoilazili i tako se nekako spajao taj sportski krug ljudi sa kulturnim. Tu je bio i pokojni Mihiz, Dobrica Ćosić, to su sve ljudi koje sam imao prilike da upoznajem.”

Da li je onda fudbal bio tema razgovora?

“Kako ne! I njima je bilo drago da pitaju tako kao novinari: zašto ovo niste uspeli ili zašto ovo, zašto ono? Kako ovaj nije dao gol? Ima i to da se Čkalja sa našim generalnim sekretarom u klubu družio godinama, kućni prijatelji su bili. I onda se tako desi da Čkalja dolazi kod nas u klub. Mnogo sam voleo njega da vidim i da gledam. Ali dobro, bilo je to i drugo društvo. Danas na sportskim stranama u novinama imamo golu ženu…”

Posle izuzetno dugačke igračke karijere, koja je okončana 1983. godine, skoro dve decenije od njegovog dolaska u Beograd, Petković se okrenuo trenerskom pozivu. Bio je pomoćnik Mirku Joziću u stručnom štabu omladinske selekcije Jugoslavije, ali na čuveni turnir u Čile 1987. nije putovao zbog smrti majke. Tri godine kasnije počinje da radi u svom OFK Beogradu, prvo u mlađim kategorijama, kako je sam zahtevao ne bi li “ispekao zanat”, a potom i u prvom timu.

“Znate, igrači su opasna roba. Oni nanjuše koliko znate, i ako vas oni ‘probuše’, težak vam je dalji napredak. I obrnuto. Kada vide da znate i da kvalitetno radite, onda vas se malo plaše i iz tih igrača možete da izvlačite dodatni kvalitet”, govori Petković o srži trenerskog posla. Dodatan kvalitet uspeo je da izvuče iz svojih igrača kada je 1993. otišao u Švajcarsku i seo na klupu Serveta.

“Iz Švajcarske je došao Pera Nikolić, jedan fudbalski menadžer, i Servet je bio u strašnoj krizi. Bili su zadnji na tabeli. Meni nije bilo teško da odem jer u to vreme ovde već ničeg nije bilo. Prazni rafovi, nema zejtina, kafe, pirinča. I mene zove Švajcarska. Mada nisam ja ni tada ovde oskudevao. Ko se snalazio, nije oskudevao. Išao sam zbog afirmacije. Mala, lepa zemlja, u srcu Evrope, oko nje fudbalske zemlje Italija, Francuska i Nemačka. Te godine kada sam ih preuzeo na zadnjem mestu, završili smo kao treći u ligi. Sledeće godine smo osvojili titulu, ali u ono vreme je bilo teško biti Srbin u Švajcarskoj.”

Zašto?

“Bilo je to ružno vreme za nas. Predsednik kluba mi je rekao doslovce: ‘Teško mi je sa Srbima.’ Ja sam ga samo pitao: ‘Ko plaća to (ugovor, prim. aut.) do kraja?’ Dajte platite mi to do kraja i ja idem kući. Bez obzira na sve dobre rezultate, nikad nijedna pozitivna ili negativna kritika se nije pojavila ako nije stajao prefiks Srbin. Zašto? Zašto ti mene moraš kvalifikovati kao Srbina? Svako jutro kada se pisalo o nama, pošto smo dobro igrali, stajalo je ‘Srbin Petković’. Imao sam jednog novinara koji je stalno pokušavao da me izriba u medijima, ali nije uspeo jer smo imali strašne rezultate. Servet u to vreme da bude šampion pored Bazela, Jang bojsa i ostalih – nezamislivo! Kao kad ova sijalica gori, a ti pitaš gde je utikač. Je l’ gori? Šta te onda briga gde je utikač? Servet 15 godina pre toga nije bio prvak, a ja sam to uspeo”, blago uznemireno ističe. Razgovor ponovo dobija na tempu kada se spomenu igrači sa kojima je sarađivao u Švajcarskoj.

“Kada sam došao, tu je bio Boško Đurovski, tamo je i završio karijeru. Bio je i Soni Anderson koji je posle igrao u Marselju i Barseloni, Hakan Mild je bio reprezentativac Švedske, a Oliver Nojvil je bio moj proizvod lično! Imao je 17 ili 18 godina, i zbog dugih prstiju mislio sam da je bolji za klavir nego za fudbal. Ali je posedovao strašan šut i brzinu. Imao je njuh za gol, a bio je tako krhak, simpatičan dečak. Igrali smo jednu utakmicu u kupu pred koju smo imali dosta povređenih igrača. Stavio sam njega da igra, mi pobedimo 7:0, a on postigne pet golova. Nikad ga više nisam menjao i na kraju je odigrao 105 utakmica za Nemačku i igrao finale Svetskog prvenstva 2002. godine. I sve te igrače je predsednik rasprodao. Imali smo respektabilan tim, ali više nije želeo da ulaže. Kad smo se kvalifikovali za Ligu šampiona, tražio sam pojačanja da budemo konkurentni, ali ništa od toga.”

Usledio je povratak u Jugoslaviju, gde je 1997. rešio da pomogne svom prijatelju Santraču.

“Sani je imao neke probleme u stručnom štabu i mene su pozvali iz saveza da vide hoću li da mu budem pomoćnik. Pomogao sam mu od sveg srca. Imali smo tešku utakmicu protiv Češke u Pragu, vrlo važan meč kvalifikacija koji smo dobili 2:1 i u baražu smo onda Mađarima vratili za sve ono što su nas godinama tukli, 12 golova smo im dali. Plasirali smo se na Mundijal u Francuskoj, ali ja nisam išao. Otišao sam u Japan, da radim u Fukuoki”, priseća se verovatno i najmaleroznije generacije jugoslovenskog fudbala.

“To je zbog sankcija bila izgubljena generacija. Ne želim da mudrujem, jer je Sani moj neizbrisiv drug, ali mislim da smo u Francuskoj postigli malo. Isto kao sa mnom u Nemačkoj. Nije kritika. Samo smo morali više. Svi ti igrači su morali više da daju, i bez trenera. I u njegovoj i u mojoj generaciji”, otvoren je Petković.

Po povratku iz Azije, preuzeo je reprezentaciju tada još uvek Jugoslavije. U svom prvom mandatu na mestu selektora se nije dugo zadržao, jer je stigla bogata ponuda iz Kine.

“Obećao sam savezu da ću jednom da se vratim da radim kada budem potreban, samo sada da me puste. Tako sam napustio mesto selektora. Teška odluka je to bila. U Kini sam ostao dve sezone, u Šangaju i Čengdungu. Vraćam se posle u zemlju i reprezentacija upada u krizu. Tada me uhvate Piksi Stojković, koji je bio predsednik saveza, i pokojni Bata Bulatović. Bila je tada aktuelna selektorska komisija Savićević-Boškov-Ćurković, ali njima ne ide. I ‘ajde Petko’. Bata me podseti na moje obećanje i ja dolazim na platu od 1.600 maraka. Pa kako selektor i plata od 1.600 maraka? ‘Pa nema savez para…’ Moram to da naglasim, jer me boli.”

Sa selekcijom Srbije i Crne Gore je na istorijski način obezbedio plasman u Nemačku, sa samo jednim primljenim golom. Za to ističe svoju filozofiju “broj jedan je ne primiti gol, a broj dva je postići gol”. I na kraju – fijasko. Trinaest godina kasnije, Petković ističe da je trebalo da ne ode na Svetsko prvenstvo.

“Možda bi drugi trener probudio ekipu na neki drugi način. Neko će reći ‘vidi ga sad kako je mudar’, ali možda je trebalo povedem mlade Baneta Ivanovića i Aleksandra Kolarova, i da napravim novi miks igrača, bez uvrede prema onima koji su na kraju išli. Siniša Mihajlović je dao najbolju izjavu, za koju mu se divim: ‘Ja Mihajlović selektor nikad ne bih pozvao Mihajlovića igrača.’ A u ono vreme da ste Mihajloviću rekli da mora u 10 sati na spavanje, ne sme da se pije vino… ‘Molim? Kome ti to?’ Tu je trebalo da budem čvršći, da kažem nekima da ne mogu da idu na Svetsko prvenstvo! Ne može, pa šta napravimo. E sad, to pozivanje sina… Pogrešio sam što ga nisam poveo, ili što se bar nisam s njim vratio. Pa kad već pucam, da puknem kako treba. Ovako sam puko ni tamo ni ‘vamo. Imali smo mnogo pehova, povrede Dragutinovića, Vidića, Gavrančića, Đorđevića, Vukić slomi prst. Možda bismo sa drugačijim odlukama imali bolji rezultat, možda bismo imali gori rezultat. To je cena tvoje struke – imaš li m**a ili nemaš”, otvara dušu bivši selektor.

Da li je onda imao osećaj pre početka Mundijala da stvari neće izaći na dobro?

“Jesam! Jesam, ali mi je bilo kasno za sve. Shvatio sam to odmah po dolasku na pripreme u Austriju.”

O razlozima, ipak, decidno ne želi da govori.

“Bilo je razloga, ali nećemo sada pričati o njima. Bilo je debelih razloga.”

1 KOMENTAR

  1. Moj pokojni otac je bio veliki navijač OFK Beograda. Stepanović, Turudija, Santrač…, ali niko nije bio kao Ilija Petković! Slava mu!

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime