Te godine, kada me je pustio u svoj svet, dobio je svoju prvu NIN-ovu nagradu za roman „Zid smrti“.
Mislila sam da će taj ulazak teže ići, do te mere da mi je padalo na pamet da podmetnem nogu.
Uostalom, niko nije rekao da će biti lako doći do Žike Pavlovića i razgovarati s njim kao s „javnim muškarcem“, kako mi se tada zvao novinarski žanr.
Vrata stana u centru grada otvorio mi je mladi i kočoperni Radoš Bajić. Tek sam posle shvatila da on tamo dežura. Svaki put sam ga zaticala u tom tesnom predsoblju slave, ali je on očigledno znao šta radi. Žika me je čekao zavaljen u udobnu fotelju i onako krupan, kosmat i brkat, izgledao kao da će svakog časa krenuti u šumu da cepa drva.
I stvarno, ubrzo mi je postalo jasno da je u pitanju vredan i ozbiljan čovek, koga nikad niko nije video zaludnog.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
