Posle pet godina izdajete novi album. Da li je to deseti život benda Kanda, Kodža i Nebojša?
To bi značilo da ih imamo više od devet. „Deveti život“ kao naslov albuma je bio neka vrsta opomene bendu i meni, ukazivanje na to da smo došli do kraja sa nekim stvarima koje treba da promenimo, da smo ispucali osam mačjih života i da nam je ostao samo deveti koji treba da čuvamo bolje nego prethodne.
Album „Deveti život“ iznedrio je pesmu „Prekidi stvarnosti“ koja je kroz metaforu o vraćanju na kristalne staze izazvala brojne nedoumice i sporenja – da li vam se dopada značenje koje joj publika imputira?
Tekstovi treba da budu otvoreni za tumačenje. Na to niko ne može i ne treba da utiče na bilo koji način. Mislim da je najgore kada se autoru iz pozicije neke društvene odgovornosti daju smernice šta i kako treba da radi. Mnogo puta sam čuo kako se autorima postavljaju pitanja tipa „vi imate odgovornost, vas slušaju ti i ti ljudi, zar ne mislite da treba da pazite šta pišete i kakvu poruku šaljete?“. Tu vrstu odgovornosti pre svega treba da imaju političari, roditelji, institucije itd., kao i svako ko se direktno obraća javnosti putem medija i sl. Tome valjda služe intervjui, na primer. A autorski rad treba da bude lišen svake vrste ograničenja, treba da bude istraživanje, treba da bude izdanak potpune slobode. Jasno je da ubedljiva većina voli muziku i tekstove koji su prizemni, odvratni, vrlo revnosno rade na zaglupljivanju, šire smrad septičke jame i žao mi je zbog toga, ali neka svako sluša ono što mu se sluša. Sve češće mi se dešava da se obradujem kada uđem u samoposlugu ili na pumpu i čujem neku pristojnu ili podnošljivu muziku, a svedoci smo vremena u kom nam je to izgledalo nemoguće.
Pesma „Tako volim da živim“, proglašena je za „Mascom“ hit 2018. godine. Kakva se idejna i stvaralačka promena dogodila od kada ste prekinuli stvarnost do danas?
Na ovom albumu smo ponovo prekinuli stvarnost, naročito u pesmi „Prekidi ponovo“. Recimo da smo idejno i stvaralački otišli dalje putem kojim smo krenuli odavno. Najveća promena se dogodila na polju snimanja i produkcije, tu su nam se otvorile nove mogućnosti, malo smo se razuzdali i ukapirali da nam najviše odgovara snimanje celog benda istovremeno, iz dva-tri tejka, umesto snimanja jednog po jednog instrumenta. To smo počeli da radimo na albumu „Volja za noć“, a sad smo otišli u krajnost. Ovaj album je snimljen za nekoliko sati.
Kako ste se odlučili da prvi put svoju muziku izdate i na vinilu i koja ploča iz mladosti je uticala da KKN postane bend kakav je danas?
Taj vinil je zasluga našeg izdavača, a Kanda, Kodža i Nebojša je uvek bio diskofilski bend. Rastko, Rac i ja smo u osnovnoj školi bili u istom odeljenju i sva trojica smo skupljali ploče. U to vreme je SKC bio Meka za to, a naša škola je od SKC-a bila udaljena oko četiri minuta laganog hoda. Sadašnja postava benda je takođe sastavljena od ljudi koji obožavaju muziku, od ljudi koji su između ostalog diskofili, tačnije vinilofili, veći ili manji, minus jedan izuzetak. Iz svega toga proizilazi da nije mogla da postoji samo jedna ploča. Naročito ne za ceo bend. Ja bih, doduše, mogao da izdvojim jednu, i to ću ovom prilikom da učinim. Negde oko moje pete godine, dok sam još išao u obdanište, čuo sam ploču na koju sam toliko otkinuo da je već tada od mene moglo da se očekuje samo jedno: ono što je počelo da se dešava desetak godina kasnije, kada je ovaj bend nastao. A ploča je bila „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“.
Tagovi
