Zigmunt Bauman je pokazao nešto što je i danas duboko uznemirujuće: da Holokaust nije bio povratak u varvarstvo, niti pucanje zapadne civilizacije, već njeno dosledno izvršenje.
Ne regresija, nego kulminacija jedne vrste racionalnosti.
Konačni izraz težnje ka redu, sigurnosti i eliminaciji neizvesnosti.
Svet je postajao „bezbedan“ tako što je pokušavao da se očisti od svega što je proglašeno nepripadnim. U toj logici, nasilje nije bilo greška sistema, već njegova krajnja posledica. Red nije bio suprotan zlu. Bio je njegov instrument.
Iz te iste matrice rađa se opsesija čistoćom kao kulturni refleks. čistota nikada nije pitanje higijene, već pitanje kontrole.
Prljavo nije ono što je neugledno, već ono što je „na pogrešnom mestu“. Ono što se ne uklapa u kategorije, što izmiče klasifikaciji, što remeti poredak. Fašizam nije počinjao mržnjom. Počinjao je razgraničenjem i klasifikacijom, koja vodi ka dehumanizaciji i etiketiranju.
U toj matrici, zavist se ne pojavljuje kao emocija. Ona se pojavljuje kao princip.
Ne kaže „tuđa sloboda me boli“, već „ovo ne pripada ovde“. Ne kaže „tuđa razlika me ugrožava“, već „ovo je konfuzno“. Ne kaže „poljuljan sam“, već „ovo je opasno“.
Tako zavist prestaje da bude lična slabost i postaje društveno legitimisan stav. Postaje sistemska vrlina. Prerušena u odgovornost, u zaštitu reda, u pozivanje na standard. Tako zavist ulazi u javni prostor pod maskom teorijske čistote.
Bauman je pokazao da opsesija čistoćom nikada nije bila pitanje higijene, već pitanje moći. Čistota je u modernom poretku uvek bila fantazam savršenog reda, obećanje sigurnosti kroz uklanjanje neodređenosti i čišćenjem sveta od viška, od odstupanja, od onoga što se ne uklapa.
U savremenim diskursima sve češće svedočimo tome da se neslaganje ne vodi više na nivou argumenata, već na nivou legitimiteta.
Više se ne raspravlja o tome da li nešto funkcioniše, već da li sme da postoji. Ne govori se šta određeni pristup proizvodi u realnom iskustvu ljudi, već da li pripada „pravoj“ epistemologiji, „ispravnoj“ teoriji, „dozvoljenom“ sistemu.
Teorija tada prestaje da bude sredstvo mišljenja i postaje instrument isključenja.
U toj tački zavist prestaje da bude individualna emocija i postaje društveni mehanizam.
Džordž Keli je zavist razumeo daleko preciznije nego što to čine moralizujuće interpretacije. Za njega zavist nije mana karaktera, već bolna destabilizacija ličnog sistema konstrukata u susretu sa tuđom prednošću.
Zavist nastaje onda kada tuđa mogućnost ugrozi unutrašnju ravnotežu sopstvene slike sveta. Kada ono što drugi radi zapreti da pokaže da je i drugačije moguće.
To nije moralni pad.
To je egzistencijalni poremećaj ravnoteže.
***
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE OD ČETVRTKA, 29. JANUARA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
