Bez crne bela ne bi vredela. Opisali su to pesnici, a pažljivo naučili oni koji se u te dve boje zaklinju. Od Briselske noći 1966. i Matekalovih beba, do onog gigantskog promašaja Miloša Teodosića koji se pretvorio u koš, u produžetak, u poraz, u tugu. Povratak Željka Obradovića kući, pokazao je koliko je ta bela u kombinaciji divna, koliko može da deluje čisto, kao emocija u Areni kada se podignu šalovi. Ali je taj povratak podsetio i na ubitačan kontrast koji je Partizan i učinio fenomenom kakav jeste.
Bila je prošle godine Bursa, u neverovatnoj završnici. Bio je ove godine Real Madrid. Real Ljulja, Ćaća i Rudija, Real koji kičicom natapa crnu i razmazuje tugu po portretu Partizanovog života. Bezobzirno, bez skrupula.
Imao je Partizan sve u svojim rukama, tako se barem činilo nakon prve dve utakmice plejofa Evrolige. Dva puta u tri dana uspeo je usred Madrida da njegovom kraljevskom mezimcu skine krunu i zadrma presto. Šta se onda dogodilo?
Prvo je bila Panterova trojka za pobedu, slatka onako kako samo trojke pogođene u poslednjim sekundama to umeju da budu, potom potpuno košarkaško odučavanje koje je igrače Real Madrida toliko ražestilo da su na kraju udarcima i rvačkim zahvatima prekinuli utakmicu. Na nešto manje od dva minuta do kraja druge utakmice, pri Partizanovom vođstvu od 15 poena razlike, Serhio Ljulj nesportskim faulom uspeo je da isprovocira neprimerenu reakciju Kevina Pantera, nakon čega je usledila sveopšta tuča, a potom i suspenzije.
To se dogodilo. To je odgovor na pitanje šta je preokrenulo Partizanovu seriju protiv Reala.
Navijači crno-belih imali su toliko samopouzdanja nakon tri vezane pobede protiv Kraljevskog kluba (jedna u regularnom delu sezone, pa dve u plej-ofu) da su se čak sprdali da bi bilo dobro da Partizan pusti jednu utakmicu u Beogradu, kako bi Panter igrao Fajnal for. Ta ih je šala sustigla kada je najmanje trebalo.
Ljuljevo prekaljeno matadorsko vitlanje crvenom zastavom pred razjarenim bikom na kraju se pokazalo ključnim; jednim drskim, pomalo davljeničkim ali i prevejanim potezom, sasvim svestan činjenice da zbog nesportskog faula tog tipa ne može fasovati suspenziju, Serhio Ljulj je reskirao i uspeo da obezglavi jurišajući Partizan.
Obezglavi, iako je i u Beogradu Partizan izgledao kao tim koji ima glavu i rep. Iako je na klupi i dalje sedeo i sedi najbolji evropski trener svih vremena.
A onda madridski Wiznik centar, ponovo odlična Partizanova igra i ponovo odlični Kevin Panter. Vodio je Partizan većim delom utakmice, sipao trojke kao lud (15 pogođenih iz 29 pokušaja), stigao čak i do 18 poena prednosti, a onda krajem treće i početkom četvrte četvrtine počeo da nepovratno ponire.
Real je vaskrsao, vremešni i pomalo zaboravljeni Serhio Rodriges leteo je po terenu i poentirao kao raspomamljen, zabeležio 19 poena (poređenja radi, u prve 4 utakmice skupio je ukupno 13) i 6 puta asistirao; on je bio taj koji je pred sam kraj treće četvrtine postigao trojku i spustio Partizanovu prednost na 9 poena razlike, on je bio taj koji je lucidno upošljavao Tavaresa, pronalazio lake koševe i uzimao hladnokrvne šuteve u trenucima kada se utakmica lomila.
Krucijalnu rolu odigrao je i Partizanovom portretu poznati slikar – Ljulj. Sa svoja tri perfektno tempirana faula koja prekidaju Partizanov napade i unose konfuziju u njegove redove, presečenom loptom, lakim polaganjem iz kontre i dvema dželatskim trojkama (sve to stigao je da uradi u poslednjoj četvrtini).
Svoju, do duše epizodnu, ulogu u svemu imao je i Rudi Fernandes. Odigrao je borbeno, pomalo prljavo, sve po njegovom know how košarkaškom umu, sve po iskustvu koje sa njim već decenijama stičemo i na kraju ostanemo iznenađeni – da i kada šutne ciglu kojom skoro polomi tablu, da i kada ogroman čovek padne na njegovo staro rame, da i kada ne može da se poveže sa loptom, može da doprinese.
Tako su ta tri već vremešna igrača uradila sve da se svaki argument Partizana i njegovih navijača u suzama vrati u Beograd sa mašnicom.
Pričali smo i pisali (i na stranicama Nedeljnika i na sajtu Velikih priča) o tome da je jadan Real Madrid ako mu sve zavisi od trojice veteran, da je jadna njihova napadačka kreacija ako zavisi od izraubovanih ruku ljudi koji nisu do kraja kreatori, a naročito ne u ovim godinama; pričali smo i o tome da je tužan Real koji koliko god se prilagođavao nema rešenje.
A onda je Ćus Mateo pronašao rešenje – zonu.
A onda je loptu i slobodu da kreira dobio Ćaćo Rodriges.
A onda su veterani prihvatili da ipak sve moraju sami.
Partizan je u trećoj utakmici serije bio bolji i ispustio je prednost. Nije uspeo. Partizan je u četvrtoj utakmici jurio za Realom i na kraju, u čudnoj atmosferi posle masovnih ubistava u Srbiji i utakmice koja je ostala neodložena, nije uspeo da ga stigne.
U Madridu je sve izgledalo sjajno, na semaforu je pisalo +18, a Jabusele je sedeo pokisao iza koša. A onda je Real bio Real.
Partizan je izgubio, iscurilo je tih plus osamnaest kroz prste kao da ih nikada nije ni bilo, a Panterova nestvarna plej-of minijatura od 68 postignutih poena i 12 asistencija za samo tri utakmice ostala je u senci prekratkog fitilja koji je njegovu ekipu, pored užasne selekcije faula i neiskorišćene Tavaresove četiri lične greške, koštao Kaunasa i ostvarivanja jednog davnog sna.
Ostaje gorak utisak da je Partizan sa i više nego odličnim procentom u šutu za tri (51%) prosto morao da se odlepi u nekom trenutku i utakmicu rutinski i mudro privede kraju. Umesto toga dopustio je Realu i njegovom pomenutom trojcu da se rastrči, razigra i potpuno preokrene meč u svoju korist, profesorski predajući pravu lekciju o pobedničkom mentalitetu i neodustajanju.
To je ono na početku kruga – bela bez crne ne bi vredela.
Ali je ovo crno za sve navijače Partizana toliko tamno i beskrajno, da će biti potreban ozbiljan proces da se potencijalna sezona iz snova ne udavi u sopstvenim ambicijama. Željko Obradović ima know how.
Tagovi
